JEVGENIJ SATANOVSKI: PALMIRA JE AMERIČKI REVANŠ ZA ALEPO

Treba obratiti pažnju na stav Pekinga, koji je počeo da pojačava podršku Moskvi u...

Treba obratiti pažnju na stav Pekinga, koji je počeo da pojačava podršku Moskvi u UN. To je izuzetno uplašilo Zapad

Borci Islamske države potisnuli su 11. decembra iz Tadmora, istorijske Palmire, Asadove snage i po drugi put zauzeli taj provincijski grad od svetskog istorijskog značaja, strateški ne toliko važan.

Indikativno je da se ofanziva pet hiljada vojnika sa tenkovima, oklopnim transporterima i raketnom artiljerijom odvijala na pustinjskom terenu i to u dužini od nekoliko stotina kilometara, ali je nijedna Asadova obaveštajna služba nije primetila, što navodi analitičare na pomisao o mogućoj izdaji na najvišem nivou od strane komande sirijske armije i njenih obaveštajnih službi.

Posebna je tema odakle se stvorilo tih pet hiljada vojnika Islamske države, kada se zna da je u Mosulu, koji drže pod „opsadom“ SAD i njihovi saveznici, u trenutku zauzimanja Palmire od strane islamista, ostalo, po procenama „antiterorističke koalicije“, 3-5 hiljada boraca.

Oni su delimično došli iz Mosula, uprkos tome što su put ka sirijskoj Raki u to vreme već zatvorile snage Bagdada i njegovih saveznika koje su opsedale Mosul. Delimično su se sastojale od sirijskih odreda ID koji je trebalo da drže samu Raku.

Ti odredi su prestali da brane Raku čim su SAD saopštile da je napad na taj grad odložen za najmanje dva meseca.

Kako su ti odredi napustili Raku pred nosom kurdskih i turskih snaga koje se nadmeću za pravo da je – zajedno sa Amerikancima – osvoje?

Kako su neprimećeni stigli do Palmire sa svom svojom teškom ratnom tehnikom – neprimećeni i od Amerikanaca i od avijacije Asada i od Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije?

Pogotovo što planiranje takve operacije podrazumeva profesionalni štapski rad, za šta džihadisti teško da su sposobni.

Pola prvih talasa napadača uništile su Vazdušno-kosmičke snage Rusije, što nije uticalo na generalni ishod bitke: ona je izgubljena.

Palmira je svojevremeno povraćena posle složene i pažljivo pripremljene operacije, koja je isplanirana i izvedena pod neposrednom komandom ruskih vojnih savetnika. I prvi i drugi put Sirijci su je izgubili brzo, iako su sada pokušavali da je odbrane, ali su popustili pod udarima nadmoćnijih neprijateljskih snaga.

Asadov gubitak Palmire se suviše tačno poklopio sa završetkom vojne operacije u istočnom Alepu da bi bio slučajan. Sasvim je verovatno da su SAD u ovom slučaju ili direktno iskoristile ID kao instrument vojnog pritiska na Damask, ili su zažmurile dok su ga koristili njihovi saveznici iz „antiterorističke koalicije“ – verovatno Katar i, moguće, Saudijska Arabija i Turska.

Doha, Rijad i Ankara svojevremeno su, po potrebi, koordinisali svoje poteze u Siriji. Pitanje je koja verzija odgovara stvarnosti. Zasad je jasno jedno: Vašington i njegovi saveznici nisu preduzeli i najverovatnije u budućnosti neće preduzeti nikakve mere protiv ID ako ta teroristička struktura bude ratovala protiv Asada i ruske vojske.

Sadašnja situacija u Palmiri je odgovor SAD i njihovih saveznika na blistave rezultate koje su Rusija i snage kojima pomaže postigli u Alepu. Taj grad neće biti prestonica sirijskih džihadista, kao što je svojevremeno bio Bengazi u Libiji. Ali pad Palmire pokazuje da je rat u Siriji daleko od završetka.

To zahteva analizu situacije kako u samoj Palmiri, tako i u Mosulu i Alepu. Jer, predstoje čišćenje Idliba, oslobađanje Palmire, skidanje blokade sa Deir el-Zora i – nije isključeno – uništavanje ID u Iraku, pošto SAD u praksi ništa ne preduzimaju protiv te organizacije, pružajući joj sve šanse da se održi.

Završetak borbi protiv islamista u istočnom Alepu doveo je do velikih nesuglasica u njihovim redovima. Deo bojovnika je položio oružje. Drugi su pristali da napuste grad, prolazeći koridorom koji im je napravljen u provinciju Idlib, koja ostaje pod kontrolom Asadovih protivnika. Protiv kapitulacije su bile vođe Džebhat Fatah aš Šama (bivše Al Nusre) i Kataib Abu Amara.

Oni su napali štabove brigada Džejš al-Islam i Fejlak al-Islam, za koje su sumnjali da će se predati, i zauzeli njihova skladišta s oružjem. Hapsili su komandire, na čelu sa Abu Abdom aš Šejhom, koji su započeli pregovore sa vladinim snagama.

Pritom su propali pokušaji da se manevriše sa nazivima grupa i menjanjem Džebhat Al Nusra u Džebhat Fatah aš-Šam, kako bi se kompromitovana struktura rastvorila u savezu devet grupa.

Propali su i pokušaji da se vođstvo Džebhat Al Nusre javno odrekne alijanse sa Al Kaidom, koji je objavilo pod pritiskom turske i saudijske obaveštajne službe.

Ali je to učinjeno tako da je Vašington morao da izjavi da ne veruje u prekid veza sa Al Kaidom. Samo, to ne smeta Vašingtonu da se uzdržava od vazdušnih napada na položaje Džehbat Fatah aš-Šama. Rijad ne može da se odrekne Al Kaide, pošto je to – pored novca – faktor koji obezbeđuje nove dobrovoljce. Među onima koji ratuju u Džebhat Fatah aš-Šamu ima mnogo ubeđenih islamista.

U svetlu poraza naoružane opozicije u Alepu, turska Nacionalna obaveštajna organizacija i katarska Služba državne bezbednosti pokušavaju da transformišu alijansu devet opozicionih grupa koja se raspada. Kako smatraju u Ankari i Dohi, sa Alepom kao centrom otpora, a tim pre osloncem buduće ekspanzije antiasadovih snaga, sada je završeno. S tim u vezi je postavljen zadatak da se organizuje centralizovani sunitski otpor u Idlibu, kuda odlaze bojovnici iz Alepa i predgrađa Damaska.

To će omogućiti da se dobije na vremenu, izbegne definitivni poraz i povrati borbeni potencijal.

Pritom, ne samo da se koalicija Džejš al-Fatah raspala na grupe, već se u dve najveće od njih dogodio unutrašnji raskol.

Džebhat Fatah aš-Šam se podelila na pristalice Al Kaide i njene protivnike. Glavni oponent prosaudijskim elementima je Jordanac Abu Hadidža al Urduni, koji je tesno povezan sa obaveštajnom službom Jordana.

Ahrar aš Šam se podelila na pristalice selafija i Muslimanske braće. Tu grupu su finansirali Rijad i Ankara. Između njihovih kreatura je došlo do konflikta.

Katar i Turska se trude da sačuvaju centralizovani sunitski otpor u Siriji i da mu „ušpricaju“ ideologiju Muslimanske braće sa političkom legitimizacijom na Zapadu. Još nastoje da ga pozicioniraju kao glavnu opozicionu snagu koja bi trebalo da bude ugrađena u buduću državnu arhitekturu Sirije.

Smisao Kerijevih predloga je bio da se spasu opkoljeni islamisti kako bi se inicijativa izbila iz ruku Moskve. U Stejt departmentu su smatrali da će novo humanitarno primirje pomoći protivnicima Asadovog režima da se pregrupišu i utvrde barem u jednom delu istočnog Alepa.

Zato je generalno važno ne dozvoljavati Zapadu da preuzme informativnu i političku inicijativu u sirijskom sukobu.

Treba obratiti pažnju na stav Pekinga, koji je počeo da pojačava podršku Moskvi u UN. To je izuzetno uplašilo Zapad.

Međutim, zadatak svrgavanja Asada, koji su svojevremeno postavili Rijad i Doha, niko nije skinuo sa leđa Ankare i Vašingtona.

Izvor Fakti, 16. Decembar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u