ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Ako se odbrani od destabilizacije na izborima, Srbija će biti strateško jezgro stabilnosti Centralnog Balkana
1.
Pored oslobađanja Alepa, najvažnija globalna vest decembra nosi naslov – Reks Tilerson. Preciznije: vest je da Tramp nije izdao. Samo je je nekoliko nedelja vaganja između Mita Romnija i Dejvida Petreusa bilo u službi njegovog smisla za politički takt i humor, čime su Klintonovi i neokoni držani u nadi i na distanci a potom propisno ismejani. Još važnija vest od te da Tramp nije izdao jeste da je strahovanje bilo suvišno, da nije ni bilo izgleda da izda, budući da je, okružujući se ozbiljnim svetom iz vojske i krupnog biznisa, pokazao da nije junak iz priče o Forestu Gampu. Bar koliko i Edvard Snouden, Tramp nije trzaj slučaja; on je proizvod ozbiljne ekipe američkih patriota, koja razlikuje batu od seke, ne vidi sličnost između Džona Vejna i Džordža Klunija, i koja je samim tim razumela u kakav istorijski bezdan klintonističke elite vode Ameriku i svet.
Vest je, konačno, da su epohalne globalne promene dakle stvarne, a ne fingirane; one nisu još jedan trik starih elita da preveslaju građane, na šta su izašla dva Obamina mandata. Otud, a onda i prema modelu ljudi kojima se okružio i načinu na koji je postao favorit poslovnih i vojnih patriotskih elita, Tramp bi pre mogao da liči na američkog Putina, nego na američkog Gorbačova.
2.
To će reći da Trampovoj Americi – naravno, ukoliko on uspe da unutar sistema porazi klintonovski establišment i medijske opsenare – neće biti slaba. (Onaj ko je želeo slabu Ameriku trebalo je da drži palčeve Klintonovoj, uzimajući u ubzir kroz kakvu bi kataklizmu svet morao da prođe dok ne bi video slabu Ameriku.) To će reći da će Amerika nastaviti da bude prisutna i u svetu, i u Evropi, i na Balkanu.
Istina, ako prvi Trampov vojni potez bude taj da, zajedno sa Putinom, uništi Islamsku državu – a sva je prilika da hoće, ako je suditi po namerama generala Majkla Flina, Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost i njegovog najuticajnijeg i najzaslužnijeg vojnika – tektonske promene na Balkanu biće neizbežne iako možda ne tako brze. Ne može se islamistički terorizam čistiti na Bliskom istoku, a da se ne čisti u Turskoj; jednako kao što se ne može čistiti u Turskoj, a da se ne čisti na Kosovu i u Bosni. Ako tog čišćenja bude, lako će se pokazati da džihadisti nisu melanom na koži dve NATO „države“, već delovi njenog unutrašnjeg tkiva, u čijem vađenju bi uloga Srbije mogla i morala da bude veoma važna.
Jer Putin i Tramp već su deo iste jednačine: uspeh jednog neće se meriti neuspehom drugog, biti sa prvim značiće i da si sa drugim. U toj jednačini Putin je poznata veličina – za Srbe veoma pozitivna – a Tramp nepoznata, budući da odgovor na pitanje hoće li prvi put od Drugog svetskog rata deo iste jednačine biti i Amerika i Rusija zavisiti od teške Trampove unutrašnje borbe sa još moćnim protivnikom.
3.
Učešće Srbije u toj jednačini, u koju je vode i njena istorija, i njen položaj, i priroda, i njena budućnost, objašnjava zašto je poseta Sergeja Lavrova Beogradu bila toliko uspešna u krupnim stvarima strateškog i geopolitičkog karaktera. Prvo, Vučić je obavestio Lavrova o proširenju kapaciteta za skladištenje gasa u Banatskom dvoru. U prevodu na srpski: Srbija nije pokazala samo da je opredeljena za ruski gas već i da nema ni poverenja ni razloga da se pali na priču o LNG terminalu u Hrvatskoj, preko koje bi je Amerikanci snabdevali gasom. Ta priča, kojom je godinama po Balkanu mahao Džo Bajden i koja je bila drugo ime za okretanje leđa Rusiji, polako odlazi u zaborav zajedno sa Bajdenom, zajedno sa „umerenim teroristima“, koji poraženi napuštaju Alepo.
Drugi važan strateški momenat jeste finale dogovora o ruskim avionima i oružju, zbog kojih će Vučić već sledeće nedelje putovati kod Sergeja Šojgua u Moskvu. Šest polovnih ruskih „migova“ za početak ne izgledaju mnogo. Ono, međutim, što izgleda veliko, jer jeste veliko, sadržano je u činjenici da je za zapadne sile politička arhitektura onog što zovu Zapadnim Balkanom podrazumevala svakodnevno ekonomsko, političko i vojno slabljenje Srbije. Šest polovnih migova duboka je brazda diskontinuiteta u tom procesu, najveća za 15 godina.
Da vladaš Srbijom i kažeš „ne“ Putinovim ponudama koje jačaju suverenitet Srbije pre deset godina morao si da budeš oprezan; pre pet morao si da budeš kukavica; danas – potpuni idiot. Jer tu više nije reč o dalekim alternativnim politikama, već o nečemu što izvesno postaje globani mejnstrim. Oprezno kao da ulazi u ledenu vodu, Srbija, srećom, to razume.
4.
Lavrov, Bantski dvor i šest „migova“ bili su dovoljni da Hrvatska u Briselu zavrišti do neba, uz malo sasluženje Bugarske. Zašto? Zato što je svaka cigla na kojoj je napravljena nezavisna Hrvatska 1991. godine bila programirana najpre za rat sa Srbima, potom za nastavak rata mirnim putem u oviru mirovnog procesa na Zapadnom Balkanu, a potom i za nastavak tog „agresivnog mira“ novom ratnom pretnjom. Balkan na kome će se u svetu posle Klintonovih i Obame težiti istinskom miru ne podrazumeva samo zatvaranje kampova za obuku terorista po Bosni i Kosovu, naravno, uz dubinsku istragu o vezama tamošnjih vlasti sa tim kampovima; on podrazumeva i drugačiju Hrvatsku, deustašizovanu, a to će reći u procesima koji slede razgrađenu do poslednje ustaške cigle. Pa šta ostane.
Otud je hrvatski nemir toliko kosmički; otud tu noć nije spavao ni Milo Đukanović, nego se već sutradan nacrtao u Beogradu da bi video koliko mu je još ostalo.
Da je zbog istog ovog razloga Hrvatska blokirala Srbiju, pre deset godina Vašington i Berlin bi nam zapretili reprizom bombardovanja; da nas je blokirala pre pet godina, naterali bi lično Tadića da prevodi udžbenike na hrvatski i za kaznu da sam napiše poglavlje o „Oluji“. Ovako, Merkelova je Plenkoviću rekla da je to glupo i detinjasto i da je time završio još šest ruskih „migova“ za Srbiju, dok ga je Bajden telefonom častio najdubljim razumevanjem, objašnjavajući da se svet promenio, da se stvari više ne završavaju tako, nego da malo uključi mozak.
5.
Naravno, dobro je što Srbija razvija ruski vektor svoje spoljne politike, pre svega zato što joj on garantuje bezbednost i energiju. Ako bi, međutim, razvijala samo taj vektor, a ne i zapadni, ostala bi okružena zemljama protivnicima. Naravno, to ne znači kraj rivalstvima Istoka i Zapada, ali biće dovoljno da među njima nestane ratne pretnje pa da se otvori prostor za zemlje poput Srbije, koje tradicionalno poseduju i istočnu i zapadnu paradigmu u iskustvu svoje politike.
Iako neki među nama uticaj globalnih promena na Srbiju i njeno jačanje vide kao priliku za revanš u regionu, bila bi to najpogrešnija moguća politika. Ako bude imala poverenja u promene koje dolaze, Srbija će jačati svoju bezbednost, ne preteći nikom, svoju ekonomiju i identitetsku politiku. Ako se odbrani od pokušaja da bude destabilizovana na predsedničkim izborima, Srbija će, kao strateško jezgro Centralnog Balkana, biti jedina stabilna zemlja u okruženju, budući da Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku čekaju teški lomovi. Isto to očekuje i Kosovo.
Kao jezgro stabilnosti, Srbija će pred sobom imati velike razvojne šanse, kao uvek u vremenima kad je bila u prilici da istinski diversifikuje svoju spoljnu politiku. Naravno, u njenom najboljem interesu biće da promene ne budu nagle i da prate događanja u Evropi. Istovremeno, vreme je da srpska politika počne sa uspostavljanjem kontinuiteta i sa svojom davnijom istorijom, posebno onom iz 19. veka, ali i onom skorašnjom. Bez Miloševića naša tranzicija bila bi deset godina starija a stepen našeg razaranja za toliko dublji; Đinđić je razumevao važnost ekonomije, doduše, ne i to da zapadni mentori nisu želeli razvoj Srbije, Koštunica je tvrdoglavo usporavao procese razgradnje, dok je Vučić prvi među njima koji ima istinsku šansu i priliku da sve to objedini u jedan smislen proces.
