SAMOPOJAVNOST I SRBIJA

MILE MILOŠEVIĆ Zašto su Srbi u problemu sa državljanstvom? Zato što nisu u mogućnosti...

MILE MILOŠEVIĆ

Zašto su Srbi u problemu sa državljanstvom? Zato što nisu u mogućnosti ni da kao Srbi opstaju u sopstvenoj otadžbini?

Najvažnija glasina današnjeg epohalnog stanja je da liberalizam završava u apsurdima kao još jedna paradigma koja sama nema svoju istinu. Jer, umesto sa slobodom, liberalno svetsko društvo se sad susreće sa suštinskom nemoći slobode, ali i sa apsurdima u reprezentaciji života. Tek kao voluntarizam, koji perverzno prezentuje trivijalne činjenice čoveka i njegove prirode, a samim tim i društva, kao i prirode kao takve u radikalnoj poetici pukog konstruktivizma uobrazilja, koji samo priča priče o raspoloženju kao večnom stanju, ali ne i o egzistenciji smrtnoga bića kao što je to čovek.

Niz sve brojnijih neuspeha zapadne politike, koji se ne prekida, uz sve izraženiji proces društvenog raspadanja nabijenog političko-socijalnim i kulturnim konfliktom navodi na dilemu: da li je tu još reč o neuspesima koji se mogu popraviti ili o promašajima nesavremenosti, i to iz same paradigme, koja je sebe civilizacijski dovela u pitanje otvorenom relativizacijom (stihija društvo) i temeljnim uništavanjem (Libija i sve potonje ratne operacije) ljudske sigurnosti. Pri čemu cela ova nova faza istorije izgleda kao da je tek počela i da željeno stanje, iako ima dugu predistoriju, i jeste manifestacija više pojava (o čemu se ponešto govorilo u prošlom tekstu). Jučerašnje zablude postale su današnji apsurdi, iz kojih se ne vidi izlaz za sve u uništavanju civilizacijske potencije sigurnosti da bi to bilo kome svesnom moglo biti i željeno stanje. Kao divlja reka koja nosi sve pred sobom, događaji nas još jednom prevazilaze sa neizvesnim ishodom.

CIVILIZACIJSKO ZARAVNjENjE
Preslagavanje i uklapanje Srbije u ove svetske tokove izgleda kao nerešiva zagonetka, postajući deo svakodnevnog života u nemoći da se i razume. Stvarajući onaj prokleti višak istorije, zbog koje je, sa jedne strane, zavladala zebnja da nećemo opstati u istoriji, stvaramo kulturni obrazac u kome smo navodno nedovršeni Balkan, sklon velikom civilizacijskom zaravnjanju. Jednom je to bilo osmansko, potom katoličko i germansko, a sad anglosaksonsko i globalno. Iznova se prenosi među nama da, kao što nismo shvatili Osmanlije – inače ne bi bilo Kosovske bitke, mita i jovanovske prirode Srba (Žižek) – tako sad ne razumemo ni pojavu EU. Ponavljamo i da nismo razumeli pad Berlinskog zida, bez pitanja da li smo mogli, posebno egzistencijalno, jer je za EU danas jasno da je reč o regionalizaciji prostora Evrope bez država. Tako je očigledno anglosaksonska globalizacija vodila supremaciji njihovih kompanija i konačno svetskoj upravi, koju bi oposlili na svetskom tržištu regiona, što predstavlja TTIP a podržavaju Bertelsmanova fondacija organizujući „Okrugli sto evropskih industrijalaca“ i EU kao puka „organizaciona kompanija“. EU dakle nikad i nije trebala da bude država, nego nadnacionalna kontrolna uprava evropskim regionima po kompanijskom pravu, u kojem države postoje samo po imenu, nemaju svoj kapacitet institucija, dok kompanijsko pravo zamenjuje institucionalno, građeno na suverenitetu građana. Zato nije nikakva slučajnost ovaj format EU, nego je dimenzionisan prema budućem stanju koje bi trebalo da usledi. Dok su neki Srbi pokušavali tome da ugode, postali smo jedino moguće – neko čiji je opstanak ozbiljno u pitanju.

Zato smo danas više objekat istorije nego subjekt, kakav smo bili 1912, ili 1918. U te godine stigli smo stalno rastući, jer je u Srbiji pred Prvi srpski ustanak, kažu, bilo 120.000-150.000 srpskih duša (podatak citiran od akademika Stojančevića u tekstu Dimitrija Đorđevića). Vek kasnije bilo nas je 30 puta više, preko četiri miliona, dok se danas odavde isključivo odlazi u grob ili u svet iz države u kojoj je najveći broj stvari u lažnom stanju odnosa (lekari leče u bolnicama, a šalju pacijente po svojim labaratorijama, privatne škole štancuju višak neznalica, sudovi hronično ne sude, uterivči divljaju, rastu samo ti stari i novi toškovi kao notari, komunalci, i samo se smišljaju još noviji).

srbija1915Modernu istoriju srpske države započelo je dakle 100.000 duša, ali sa impulsom da su ubrzo uspostavili svoju državu. Potom su izabrali jednog među sobom da im bude kralj, kao jedina zemlja koja je samu sebe promovisala u monarhiju. Isto kao što je prva ušla u oslobađanje od Osmanlija i prva donela ustav (zanimljivo, još uvek nema nemačke literature koja bi to relativizovala). Srbija je tako postala u modernoj istoriji jedina država slobodnih seljaka koja je i sama samostalnim izborom svoje vlasti očuvala svoju suštinu narodne države. Takva, postala je stvarni uzor svim drugim narodima na Balkanu, bilo da su živeli pod Osmanlijama ili u Austro-Ugarskoj.

PRIRODA I DRŽAVNI KONTINUITET
Ta seljačko-narodska priroda naše države verovatno će ostati u njenom temelju sve dok je bude. Tako sve kolizije dolaze kad se prekine nit sa srpskim sidrom slobode, koja je u dostojanstvenom formatu života slobodnog čoveka, politički i materijalno nezavisnog i zbrinutog srpskog seljaka, domaćina koji je prema sebi stvorio i svoju državu. Niko mu je nije poklonio, a mnogi su hteli da je uzmu. Zato je sve promene trebalo saobrziti sa živim korenom državnosti Srba – to je smisao naše tradicije, a ne puki folkoristički element; to je nastavak duha Svetog Save među Srbima i smisao političkog mita Kosovske bitke.

Takva sebi svojstvena narodska osobina, koju srpska državnost ima i danas, izazvala je, razumljivo, veliku koliziju u 19 veku sa zapadnim uređenjima, dvorovima i monarhijama. To se moglo nastaviti i sa nastajućom srpskom buržoazijom, koja je povezana za rastuću administraciju, iznikla pre na trgovini nego na industrijalizaciji. Dok su prve tri srpske škole za vreme Ustanka bile po selima, koja su to ostala i danas, trgovina je postala isključivo gradska, ne dopuštajući da se u selima razvija distribucija roba. Slično je bilo i sa nastajanjem radništva i njihovih pokreta u uslovima slabih početaka industrijalizacije, koja je dovela do opšte funkcionalne diferencijacije urbanizacije i industrijalizacije. Kulturni proizvodi koje su začeli novi slojevi upali su u istorijski slepi razvoj putem pretežne imitacija. Olako ne razumevajući potrebe razvoja, skorojevićevski su se otklanjali i od svog porekla (na zadovoljstvo komediografa) a zatim suštinski i od nacionalne kulture, jer nisu razumevali bilo koju kulturu, nego su je samo imitirali na svoj način. (Otud, su domaćini koje još pamtim pri odlascima na imanje, pokazivali mnogo više dostojanstva i zdravog razuma nego mnogi etablirani Srbi koje sam kasnije u životu sretao.)

Pod uticajem centra anglosaksonskog sveta, sad slabi ta koheziona sila među Srbima, zabavljena pitanjem kako da povrati državljanstvo i svoj sadržaj naspram regionalizacije i opšte korporativizacije engleskog dana. Za Srbe je postalo najvažnije pitanje da li drugi moraju biti veći Srbi od Srba. Kao što je nedavno bio zadnji čas i za neke druge, neočekivano i za moćnu Britaniju.

1999protest01Državljanstvo koje je Donald Tramp, na zaprepaštenje globalne IF-mreže neoliberala ponovo preveo u legitimno pitanje, koliko danas je iste elite prinudilo da, kao Angela Merkel, izgovore da se državljanstvo ne može više dobijati po bilo kakvom automatizmu. Tim se i težište međunarodnog prava vraća državama. Zbog toga ustašku Hrvatsku tek ima da zaboli glava, jer njihovi dugovi postaju ponovo vidljivi. Kako su, na primer, Srbima ispraznili državljanstvo, a onda zaratili i izvršili nasilje nad njima i konačno ih – orgijastički ubijajući čak i mitraljezima iz aviona po kolonama zbegova – isterali i opljačkali. Ukinuli su im državljanstvo, potom tražeći od njih da selektivno potpisuju pristupnice za „novo-staro“ državljanstvo. A danas bi hteli školske knjige i u Srbiji, u kojima bi se učilo da su ustaše savez Gorana, samo što su oni nešto drugo sadili. Englezi, čak sve očitije i Nemci, ne žele da dožive sudbinu Srba, prepuštajući svoje države „nesrećnim ljudima bez države“, koji bi se posle polakomili kao Hrvati, pa malo „veselo klali“ i malo vršili genocid.

BORBA ZA DRŽAVLjANSTVO
Utoliko je ponovo počela borba za državljanstvo i za ono što ono stvarno znači. Svakako, reč je o borbi koja se odigrava i u Francuskoj, kao još jednom delu šahovske table. Kako o tome izveštava Olga Četverikova, opisujući tamošnji problematičan zakon o radu. (Uopšte, ako se pogleda prošlomesečni izveštaj Eurofonda o radu u kući, jasan je trend da se i kućni rad korporativizuje i unificira kao opšta kompanijska paradigma u opštoj ekonomizaciji međuljudskih odnosa).

Još problematičniji je zakon o kontroli i nadzoru nad ljudima, koji je napravljen, po ugledu na američki „Patriotski akt“, sa tendencijom da ga EU organ izvršava. Tako se sa oba zakona tendenciozno relativizuje državljanstvo. Realizuje se svaka mogućnost da se institucionalizuje korporativizacija, koja redukuje ljude na dve krajnje apstraktne dimenzije – informativnu i finansijsku. Reč je, naravno, o još jednoj kolektivno prihvaćenoj uobrazilji, a ne činjenici da je život stariji, a sigurnost vrednost.

Istovremeno, i srpsko državljanstvo prazni se od svog sadržaja. I to se čini krajnje prosto, na primer, u zgradama sa više stanova koje će otkupljivati investitori i gde će se sigurno naći jedan stanar koji neće da proda, gde će se shvatiti sva beda mehanizma, jer on se u tom sgtanu rodio, hoće u njemu i da umre i ostavi ga potomstvu, dok za to vladajuća paradigma neće imati nikakvo razumevanje jer sve je to samo biznis. Radi se o ekonomiji kojoj mora milom ili silom da se povinujejer ovi imaju prećutno pravo da ga izbace ako ne prihvati „razumnu“ cenu. Ili bilo koju cenu. (Da li nam to izgleda poznato, posebno našim Srbima na KiM?)

Takvo je u ekonomskoj racionalnosti analitičko razumevanje sveta, pa samim tim i života, što se pred izazovima činjenica pokazuje nedovoljnim. Jer izostavlja državljanstva – koja su i sama postojanje, a ne slučajnost – nije tek puka turistička destinacija bačenosti u svet. Nije to takva geografija, po kojoj su sve tačke iste, samo su neke bolje ili egzotičnije. Nego su ljudi bolji ili gori, zajedno stvarajući svoje mesto činjenica života (a ne obmana).

Državljanstvo zapravo jeste i konformitet i indentitet, ali i sloboda i postojanje (zar se ne žrtvuju i najbolji ljudi zbog svoje otadžbine), koji se dosad prepoznaju u najpotpunijem obliku u nacionalnoj državi kao na stvarnom mestu.

srbadijabarskaZašto je tako? Zato što čovek egzistencijalno jeste uvek lokalan ako je svet stvaran, a ne solipsistička konstrukcija. Onda podrazumeva da i sam čovek ima svoje mesto i ne može ga konstruisati ni na nebu ni na zemlji, kao ni turistički menjati. To, uostalom, većina onih koji su živeli na više mesta poznaju kao stalni zov zavičaja, jer to je ono mesto na kome svi najbolje primaju i daju, dok druga mesta uvek ostaju u prevodu, ma koliko dobra za život.

Zašto onda Srbi imaju problem sa svojim državljanstvom? Zato što nisu u mogućnosti ni da kao Srbi opstaju u sopstvenoj otadžbini? Ko se toga odriče, ko je sve to zaboravio i kako sme?

Politika
Pratite nas na YouTube-u