KAKO JE SAVEZ RUSIJE, KINE I IRANA PROMENIO SVET

FEDERIKO PJERAČINI Budućnost najvažnijeg areala na planeti je već zapečaćena: Peking, Moskva i Teheran...

FEDERIKO PJERAČINI

Budućnost najvažnijeg areala na planeti je već zapečaćena: Peking, Moskva i Teheran obezbeđuje neophodna antitela spoljnim agresijama

U dva prethodna članka fokusirao sam se na različite geopolitičke teorije, njihovo prevođenje u modrene koncepte i praktične akcije koje koje su SAD preduzimale u prethodnim decenijama nastojeći da ostvare globalnu dominaciju. Ovde ćemo objasniti kako su Iran, Kina i Rusija godinama preduzimali razne ekonomske i vojne korake sa ciljem sprečavanja konstantnih nasrtaja na svoj suverenitet sa Zapada, odnosno kako je američko jurenje globalne hegemonije zapravo ubrzalo kraj „unipolarnog momenta“ zahvaljujući pojavljivanju multipolarnog sveta.

Onog trenutka kad je pao Berlinski zid SAD su videle jedinstvenu priliku da postanu jedini globalni hegemon. Krahom Sovjetskog Saveza Vašington je nesumnjivo mogao da teži ka planetarnoj dominaciji, obraćajući malo pažnje na konkurenciju ili bilo kakve posledice. Amerika se našla u ulozi jedine globalne supersile, suočena sa mogućnošću širenja svog kulturnog i ekonomskog modela širom sveta, ako je neophodno i vojnom silom.

Tokom prethodnih 25 godina brojni su primeri država koje je Vašingtom bombardovao jer su oklevale da se povinuju zapadnim željama. U drugim situacijama ekonomski jurišni ovan, baziran na predatorskom kapitalizmu i finansijskim špekulacijama, bukvalno je uništavao suverene države, usput dodatno bogateći američki u evropsku finansijsku elitu.

ALIJANSE OTPORA
Tokom prethodne dve decenije odnos između tri velike sile Hartlenda, srca Zemlje, radikalno se promenio. Iran, Rusija i Kina su u potpunosti razumeli da su jedinstvo i saradnja jedina sredstva međusobnog jačanja. Neophodnost borbe sa zajedničkim problemom, oličenom u rastućem američkom uticaju na domaće procese, primorao je Teheran, Peking i Moskvu da prevaziđu razlike i usvoje zajedničku strategiju u interesu odbrane svojih suvereniteta.

Događaji poput ratova u Siriji, bombardovanja Libije, svrgavanja demokratskog poretka u Ukrajini, sankcija protiv Irana i direktnog pritiska na Peking zbog Južnog kineskog mora ubrzali su integraciju između zemalja koje je u ranim 90-tim povezivalo malo toga.

EKONOMSKA INTEGRACIJA
Analizirajući američku ekonomsku moć, jasno je da nadnacionalne organizacije poput Međunarodnog moneetarnog fonda, Svetske Banke i Svetske trgovinske organizacije garantuju Vašingtonu ulogu ekonomskog lidera. Noseći stubovi postavke u kojoj su SAD centralna svetska ekonomija počivaju na monetarnoj politici Federalnih rezervi (Fed) i funkciji dolara kao svetske rezervne valute.

aiibFed ima mogućnost neograničenog štampanja novca u svrhu finansiranja ekonomske moći privatnog i javnog sektora, kao i plaćanja računa veoma skupih ratova. Američki dolar ima centralnu ulogu, budući da je globalna rezervna valuta i da se koristi u trgovinskim obračunima. Ovo bukvalno obavezuje svaku centralnu banku da poseduje rezerve američke valute, čime se produžava važnost Vašingtona u globalnom ekonomskom sistemu.

Uvod juana u međunarodnu valutnu korpu MMF, globalni ugovori Azijske banke za infrastrukturne investicije (AIIB) i protest Pekinga zbog tretmana koji ima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO) su alarm za američke stratege, koji vide trend postepenog smanjenja značaja američke valute. U Rusiji centralna banka je odlučila da ne gomila dolarske rezerve, favorizujući umesto toga strane valute poput indijskog rupija i kineskog juana. Rejting agencije (oruđa zapadne finansijske oligarhije) izgubile su na kredibilitetu jer su postale poluga tržišne manipulacije za ostvarenje posebnih američkih interesa. Kineske i ruske nezavisne rejting agencije dodatna su potvrda strategije podrivanja američke uloge u zapadnoj ekonomiji, koju provode Peking i Moskva.

Dedolarizacija se ubrzano nastavlja, posebno tamo gde postoji obostrani poslovni interes. Sve češće zemlje postižu sporazume o robnoj razmeni u drugim valutama. Prednost je dvostruka: smanjenje uloge dolara u njihovim suverenim poslovima (sovereign affairs) i porast sinergije između savezničkih zemalja. Iran i Indija razmenjuju naftu u rupijima, a Kina i Rusija trguju u juanima.

Druga prednost koju uživaju SAD, čvrsto povezana sa privatnim bankarskim sektorom, jeste politički pritisak koji Amerikanci mogu da vrše kroz finansijske i bankarske institucije. Najočigledniji primer bilo je isključivanje Irana iz međunarodnog sistema plaćanja SWIFT, kao i proširenje sankcija koje je obuhvatilo zamrzavanje teheranske imovine (oko 150 milijardi dolara) u stranim bankama. Dok se SAD obrušavaju na nezavisne ekonomske inicijative, zemlje poput Irana, Rusije i Kine se sve bolje međusobno nadopunjuju. Tokom perioda sankcija protiv Irana Ruska Federacija trgovala je sa Islamskom Republikom u primarnoj robi. Kina je podržala Iran uvozom nafte kupljene juanima. Moskva je predložila stvaranje bankarskog sistema koji bi bio alternativa za SWIFT.

Privatne banke, centralne banke, rejting agencije i supranacionalne organizacije dosta zavise od dolara i Fed-a. Prvi cilj Irana, Rusije i Kine je, naravno, da smanje uticaj ovih međunarodnih tela. Ekonomska multipolarnost je prvi i najkraći način da se svakoj državi omogući da vodi politiku u skladu sa svojim interesima, na taj način zadržavajući svoj nacionalni suverenitet.

Fiktivni i korumpirani finansijski sistem doveo je do finansijske krize 2008. godine. Oruđe uz pomoć kojeg je elita gomilala bogastvo, veštački održavajući zombirani turbokapitalistički sistem služilo je da se izazove haos u privatnom i javnom sektoru, poput onog koji je nastao nakon kolapsa Leman bradersa ili krize na azijskim tržištima s kraja 90-tih.

dolarvirPotreba da Rusija, Kina i Iran stvore alternativni ekonomski sistem proističe i iz neophodnosti da se obezbedi zaštita najvitalnijih aspekata domaće ekonomije. Berzanski kolaps u Kini, depresijacija rublje u Rusiji i ilegalne sankcije uvedene Iranu odigrali su važnu ulogu u koncentraciji razmišljanja Moskve, Teherana i Pekinga. Ignorisanje problema proizašlog iz centralne uloge dolara samo bi povećalo uticaj i ojačalo ulogu Vašingtona. Pronalaženje tački konvergencije interesa umesto daljih podela bilo je apsolutno moranje, a ne opcija.

Savršen primer koji objašnjava propali američki ekonomski pristup su Transpacifičko partnerstvo (TPP) i Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), dva komercijalna ugovora koja je trebalo da zapečate ekonomsko-trgovinsku nadmoć SAD. Rastuće ekonomske alternative saveza država sa istim namerama (Rusija, Kina i Iran) manjim zemljama otvaraju mogućnost da odbace američke predloge i traže bolje trgovinske ugovore na drugim mestima. U ovom slučaju, Slobodna trgovinska zona Azije i Pacifike (FTAAP) koju je predložio Peking sve više se ceni u Aziji, kao alternativa za TPP.

Na isti način su Evroazijska ekonomska unija (EAEU) i Zajedica nezavisnih država (CIS) oduvek za Moskvu bile ključne. Uloga koju igraju ove institucije primetno je ubrzana nakon puča u Ukrajini i posledične potrebe Rusije da se okrene istoku u potrazi za novim trgovinskim partnerima. I, na kraju, tu je Iran – izabran od Pekinga za čvorište kopnenog i pomorskog tranzita – kao pravi primer integracije između geografski udaljenih sila sa snažnom namerom da uklope vitalne trgovinske strukture.

Kineski model razvoja, nazvan Put svile 2.0, opasna je pretnja američkim globalnim hegemonskim procesima. Cilj Pekinga je da ostvari punu integraciju zemalja Hartlenda i Rimlenda (misli se na talasokratske države evroazijskog oboda; prim. prev.), služeći se konceptom pomorske i kopnene moći. Uz investicije od 1.000 milijardi američkih dolara tokom 10 godina, Kina postaje poveznica Zapada, kojeg predstavlja Evropa; Istoka, koji je ona sama, severa, kao evroazijskog ekonomskog prostora, i juga, u koji spadaju Indija, Jugoistočna Azija, Perzijski zaliv i Bliski istok. Računica je da će ekonomska saradnja voditi ka rešavanju protivrečnosti i strateških razlika između raznih zemalja, zahvaljujući trgovinskim sporazumima koji bi koristili svim stranama.

Uloga Vašingtona nastavlja da bude destruktivna pre nego konstruktivna. Umesto da ima ulogu globalne supersile zainteresovane za poslovanje i trgovinu sa drugim zemljama, SAD nastavljaju da svaki strani uticaj u pitanjima integracije, finansija, ekonomije i razvoja smatraju mešanjem u domen svojih ekskluzivnih prava. Primarni cilj SAD je da jednostavno iskoriste svaki ekonomski i kulturni instrument koji imaju na raspolaganju kako bi sprečile koheziju i koegzistenciju drugih zemalja. Vojna komponenta obično je adut koji je istorijski korišćen da se sopstvene vizije nameću ostatku sveta. Prethodnih godina, zahvaljujući dedolarizaciji i vojnoj integraciji, države poput Irana, Rusije i Kine su manje podložne unilateralnim odlukama Vašingtona.

VOJNO ODVRAĆANjE
Uz važnu ekonomsku integraciju dolazi i snažna vojno-strateška saradnja, o kojoj se manje javno govori. Događaji poput bliskoistočnih ratova, puča u Ukrajini i pritisaka u Južnom kineskom moru naterali su Teheran, Moskvu i Peking na zaključak da SAD predstavljaju egzistencijalnu pretnju.

rusijakinavek01U svakom od navedenih scenarija, Kina, Rusija i Iran su morali da donesu odluke vagajući prednosti i mane suprostavljanja američkom modelu. Ukrajinski državni udar doveo je NATO na granice Ruske Federacije, što je egzistencijalna pretnja koja ugrožava njen nuklearni faktor odvaraćanja. Na Bliskom istoku uništavanje Iraka, Libije i Sirije primorali su Teheran da reaguje protiv saveza koji su oformile Saudijska Arabija, Turska i SAD. Što se tiče Kine, konstantni pritisak u Južnom kineskom moru predstavlja ozbiljan problem zbog mogućnosti trgovinske blokade tokom konflikta. U svakom od ovih scenarija američki imperijalizam stvorio je egzistencijalne pretnje. Zbog toga je prirodno što su se saradnja i tehnološki razvoj, čak i u vojnoj sferi, mnogo povećali u prethodnim godinama.

U slučaju američkog napada na Rusiju, Kinu i Iran, važno je fokusirati se na to koji oružani sistemi bi bili korišćeni i kako bi napadnute zemlje mogle da odgovore.

POMORSKA STRATEGIJA I ODVRAĆANjE
Bez sumnje, američka pomorska sila stavlja ozbiljan znak pitanja pred odbrambene kapacitete država poput Rusije, Kine i Irana, koje dosta zavise od pomorskog tranzita. Dovoljno je navesti primer ruske arktičke tranzitne rute koja je od velike važnosti ne samo u domenu odbrane već i zbog funkcije brzog prolaza u robnom tranzitu. Crnomorska flota Rusije je zato pod posebnom pažnjom SAD zbog svoje strateške lokacije. U svakom slučaju, odgovori na pretnje su bili proporcionalni.

Iran je razvio ozbiljne pomorske kapacitete u Persijskom zalivu, često se usko fokusirajući na brodove američke mornarice koji se tu nalaze u funkciji faktora obuzdavanja. Kineska strategija bila je prefinjenija – korišćenje desetina, ako ne i stotina ribarskih brodova i brodova obalske straže za obezbeđivanje sigurnosti i jačanje morskog prisustva u Južnom i Istočnom kineskom moru, pritom imajući na umu mornarički strateški plan Narodne oslobodilačke armije da u narednih nekoliko godina Kina postane regionalna pomorska sila. Slične strateške odluke preduzima i mornarica Ruske Federacije. Rusija, koja je nasledila brodogradnju iz sovjetskih vremena, odlučila se za razvoj brodova koji manje koštaju, ali svejedno mogu da se pohvale sistemima naoružanja koji su ekvivalent onima koje poseduju grupe američkih nosača aviona.

Efikasnost i obuzdavanje troškova je taktika kojom Iran, Kina i Rusija pariraju rastućoj agresivnosti Amerikanaca i pratećim izdacima njihove vojne strategije.

rusijakinamornaricaOd ključnog značaja je suštinska razlika između pomorskog pristupa ovih zemalja u odnosu na SAD. Vašington je prinuđen da koristi svoju mornaricu u ofanzivne svrhe, dok Teheran, Moskva i Peking pomorsku moć koriste isključivo kako bi se branili.

U ovom pogledu, među najboljim oružjem koje ove tri disidentske zemlje poseduju su protivbrodski, protivvazudšni i antibalistički sistemi. Jednostavno, dovoljno je primetiti da ruske vojne sisteme, poput sistema protiv-vazdušne odbrane S-300 i S-400 (S-500 će biti operativan u 2017), sada usvajaju Kina i Iran, sa različitim varijacijama lokalne proizvodnje. Svedoci smo sve otvorenijeg transfera tehnologije kako bi se nastavio proces uskraćivanja (A2/D2) fizičke i sajber slobode delovanja SAD. Nevidljivi (stealth) avioni, grupe nosača aviona i interkontinentalne balističke i krstareće rakete u takvom okruženju mogu naići na teškoće kad se nađu okruženi ozbiljnim odbambenim sistemima koje su pokazali Rusi, Iranci i Kinezi. Cena protivbrodske rakete ispaljene sa kineske obale je značajno manja od desetina milijardi dolara, koliko je potrebno da se napravi nosač aviona. Ova paradigma troškovne efikasnosti je ono što oblikuje vojnu potrošnju Kine, Rusije i Irana. Izlaženje na crtu SAD bez zatvaranja ogromnog vojnog raskoraka je jedini održiv način da se ostvari trenutna opipljiva korist od strategije obuzdavanja i na taj način blokiraju američki ekspanzionistički interesi.

Jasan primer kad su Amerikanci naišli na vojni odgovor na naprednom nivou bila je Sirija. Sistemi koje su rasporedili Iran i Rusija sa ciljem da zaštite sirijsku vladu suočili su Amerikance sa mogućnošću velikih gubitaka ukoliko napadnu Damask. Isto vredi i za antiiransku retoriku određenih američkih političara i izraelskih lidera. Jedini razlog zbog kojeg Sirija i Iran ostaju suverene države su vojni troškovi koje bi, u slučaju invazije ili bombardovanja, pretrpeo agresor. To je suština obuzdavanja. Naravno, ovaj argument delimično uzima u obzir nuklearni aspekt koji sam detaljno objasnio u prethodnom članku.

SAVEZ DRŽAVA HARTLENDA I RIMLENDA ĆE SAD UČINITI IRELEVANTNIM
Budućnost najvažnijeg areala na planeti je već zapečaćena. Sveobuhvatna integracija Pekinga, Moskve i Teherana obezbeđuje neophodna antitela spoljnim agresijama u vojnoj i ekonomskoj formi. Dedolarizacija, kombinovana sa infrastrukturnom mapom puta, poput kineskog Puta svile 2.0 i pomorskih trgovinskih ruta, otvara važne prilike za razvoj zemalja na geografskom potezu od Portugala do Kine. Desetine država poseduju sve što je neophodno da izvrše integraciju koja bi bila u svačijem interesu i ne moraju previše da brinu zbog američkih pretnji. Ekonomska alterantiva koju nudi Peking pruža prilično široku bezbednosnu mrežu za suprostavljanje američkim napadima na isti način kao što vojni kišobran koji nude ove tri vojne sile (poput recimo ŠOS) služi da se odbaci američko mešanje i umesto njega otvori dijalog sa Pekingom, Moskvom i Teheranom. Duterte i Filipini su poslednji primer ovog trenda.

Multipolarna budućnost postepeno je smanjila ulogu SAD u svetu, pre svega reakcijom na nastojanje da se izazivaju agresije kojima se ostvaruje globalna dominacija. Konstantni pokušaji da se ostvari planetarna hegemonija naveli su zemlje koje su u početku bile zapadni partneri da ponovo procene svoje uloge u međunarodnom poretku, prelazeći polako ali sigurno u kamp koji je suprostavljen Vašingtonu.

Posledice ovog procesa zapečatile su sudbinu SAD, što nije bio samo odgovor na pohod za hegemonijom već i na nastojanje da sačuvaju ulogu jedine globalne superisle. Kao što sam istakao u ranijim člancima, tokom Hladnog rata cilj Vašingtona bio je da spreči formiranje saveza zemalja Hartlenda, koji bi potom mogao da isključi SAD iz najvažnijeg rejona na svetu (misli se na Evroaziju; prim. prev.). Padom gvozdene zavese nišani su podešeni na malo verovatan cilj pokoravanja zemalja Harlenda sa ciljem da se ostvari dominacija nad celim svetom. Posledice ove pogrešne računice dovele su do toga da SAD budu potisnute na ulogu pukog posmatrača saveza i integracija koje će revolucionisati Evroaziju i planetu u narednih 50 godina. Očajničko nastojanje da se produži unipolarni momenat Vašingtona je, paradoksalno, ubrzalo pojavu multipolarnog sveta.

rusijairanvojskaU sledećem i poslednjem članku ukazaću na ono što deluje kao izgledna promena američkog spoljnopolitičkog pristupa. Imajući na umu da su se prva dva članka bavila kopnenim pristupom koji je utvrdio Makinder, suprostavljenim pomorskom koji je utvrdio Mahan, pokušaćemo da skiciramo kako Tramp namerava da provodi strategiju obuzdavanja Rimlenda, ograničavajući štetu koju će SAD pretrpeti zbog integracije zemalja poput Rusije, Kine, Irana i Indije.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Strategic Culture Fondation

Svet
Pratite nas na YouTube-u