Ćao, narode, ja sam Tanja. Prijatelji i porodica me zovu Tajči. Rođena sam u porodici lekara i diplomata, imala sam sreću da mi bude dostupno najbolje obrazovanje i da proputujem pola sveta. Sa studija u Sorboni sam se u Srbiju vratila nakon bombardovanja, shvativši da Milošević mora pasti, i bila sam vatreni aktivista Otpora iako me politika nikada nije zanimala. Moja jedina i najveća strast uvek su bile životinje.
Svog prvog mačka, Žarka, nazvala sam po mom tati. Videla sam ga jedne ledene zime, smrzavao se u rukama nekog preslatkog, bosog malog Romčeta. Uzela sam mu ga i rekla da ću se ja bolje brinuti o maci i odvesti je na toplo i sigurno mesto. Zamislite, mali vragolan mi je tražio novac za mače. Na licu mesta sam mu očitala dobru lekciju o tome da životinje nisu naša svojina i rekla mu da ide kući. Rekao mi je da su ga roditelji isterali na ulicu da prosi. Kako je tužno kada i sami Romi počnu da veruju u stereotipe koji se o njima raspredaju. Ali Žareta sam dovela kući i bila sam baš ponosna.
Već u gimnaziji sam shvatila da su životinje mnogo odanije od ljudi, kada se moja najbolja drugarica smuvala s dečkom za koga je znala da mi se sviđa. Naravno, smuvala sam ga na prvoj žurci na kojoj sam ga savatala pijanog, pokazavši joj koliki je on kreten, a ona glupača. Jedino što mi je bilo slađe od te moje osvete bile su okice mog kuce Etjena, slatkog mešanca bez jedne noge, koga sam pokupila sa ulice par meseci ranije. I sada se sećam kako je radosno mahao repom kada sam sa žurke trijumfalno stigla kući. Niko vam se ne može obradovati tako kao životinja.
Od srednje škole sam veganka i strasna borkinja za prava žena, životinja i LGBT osoba. Bila sam ponosni učesnik prvog Prajda održanog u Beogradu, koji su fašisti razbili 2001. Tada sam shvatila koliko je demokratija daleko od Srbije iako smo se otarasili Miloševića. Kao i svim istaknutim pripadnicima/cama Otpora, bilo mi je ponuđeno radno mesto u Agenciji za borbu protiv korupcije, gde sam radila godinu dana.
JA, MOJ DEČKO I NjEGOV MOMAK
Na jednom od seminara u inostranstvu upoznala sam mog dečka Amara, čiji je tata bio poreklom iz Iraka, a mama iz Francuske, gde se i rodio. Preselila sam se s njim u Pariz. Živeli smo u garsonjeri sa 26 kućnih ljubimaca kao jedna velika i srećna porodica, a ja sam volontirala u humanitarnoj organizaciji za prihvatanje izbeglica s Bliskog istoka. Jednog dana vratila sam se ranije s posla i zatekla Amara u krevetu sa njegovim „najboljim drugom“ Marijem. Ni danas sebi ne mogu da oprostim što sam napravila ljubomornu scenu pred našim ljubimcima. Nemam ništa protiv gejeva, naprotiv, ali nisam mogla da razumem zbog čega mi Amar nikada nije rekao za svoju orijentaciju. Životinja vam to nikada ne bi uradila.
Srećom, samo par meseci pre toga sam abortirala. Ne smem ni da pomislim kako bi naši psi i mace podneli sav taj stres. Prirodno je da bi osećali ljubomoru prema bebi, a to je poslednje što im je tada trebalo.
Ipak, Amar i ja smo se pomirili i jedno vreme smo sve troje živeli zajedno. Iskreno, bilo mi je žao da se životinje razdvajaju i pate zbog naših ljudskih gluposti. Ali nakon svega toga naša veza više nikada nije bila kao ranije. Osim toga, nerviralo me je što Mari nije bio vegetarijanac.
Na poslu sam upoznala Hanu i odmah smo se našle na temama o vegetarijanstvu, feminizmu i ljubavi prema životinjama. Mislim da sam se zaljubila u nju čim sam je upoznala i ubrzo sam prešla da živim kod nje. Pošto je ona već imala dosta kućnih ljubimaca, ja sam mogla da ponesem svega šest mojih i zbog toga sam bila malo tužna… ali, Hana je bila divna. Ona je bila jedna od glavnih aktivistkinja u organizaciji Brižit Bardo i upoznala me je s njom. Bila sam na devetom nebu, konačno sam pronašla ljude i žene mog rezona.
U Srbiju sam se retko vraćala. Za tu zemlju i taj surovi, primitivni i ružni narod, koji tretira životinje bez bilo kakvog poštovanja, ništa me nije vezivalo osim porodice. Kada sam čula da mi je tata umro od raka, poslala sam mami telegram saučešća. Nisam tada mogla da dođem u Srbiju zato što je moja i Hanina kuca Maša u to vreme imala operaciju i borila se za život. Tata je svakako već bio mrtav, a Maša se borila za život i bila sam joj potrebna. Hana mi je u tim teškim trenucima bila velika podrška i ne znam kako bih kroz to prošla bez njene ljubavi.
U Srbiju sam se ipak vratila kada je izbio rat u Siriji. Već sam uveliko imala francusko državljanstvo i vodila svoju organizaciju za pomoć izbeglicama. Prijatno me je iznenadio tretman koji su srpske vlasti priredile izbeglicama s Bliskog istoka, tim pre što sam te političare pamtila kao radikalske fašiste. Bilo mi je drago kada sam videla kako pritisak civilizacije ipak ima nekakvog efekta čak i u Srbiji iako je narod i dalje bio odvratan, primitivan i zatucan. Ponosna sam što sam Brižit lično skrenula pažnju na stanje i tretman životinja u Srbiji i što je, zahvaljujući njenoj inicijativi, Evropska komisija uvrstila tu temu kao jedan od uslova za pridruživanje Srbije EU. Mada, da mene neko pita, nikada ne bih pustila Srbe u EU – taj narod nikada neće razumeti i deliti evropske vrednosti, i to se ne može postići na silu. Bolje bi bilo da su ih sve na vreme očistili bombama.
PROBLEM JE U LjUDIMA
Pre godinu dana Hana je umrla od kancera, a ja sam upala u kliničku depresiju. Takođe, lekari su me proglasili anoreksičnom iako ja ne verujem u takve dijagnoze. Bila sam podvrgnuta nasilnom lečenju i iznenadilo me je da čak ni država poput Francuske ne može uvek da razume pomalo različite ljude. Dok su me „lečili“, umrla mi je i mama, pa sam njenu sahranu iskoristila kao priliku da pobegnem u Srbiju. Rasprodala sam stanove i kuće i novac uložila u izgradnju prihvatilišta za životinje na periferiji Beograda. Naravno, seljačine koje žive oko placa, bunile su se zbog „smrada“ i „buke“ koju prave životinje. Bezdušna kopilad!
Vremenom, polako sam počela da prihvatam istinu koju sam uvek znala: problem je u ljudima.
Ljudi su ti koji su zagadili planetu, ljudi su ti koji ratuju i ubijaju sopstvenu i druge vrste, ljudi su ti koji „love iz zabave“ – ukratko, ljudi su problem.
Tako sam osnovala svoju novu organizaciju – Planeta majmuna. Naš cilj je da vlast nad planetom vratimo životinjama, koje će biti mnogo plemenitiji gospodari sveta od ljudi. Ne postoji ništa što bi ljude, na bilo koji način, činilo boljima od životinja i vreme je da se toj istini pogleda u oči.
Za početak, dovoljno je da se politika jednog deteta usvoji kao direktiva na globalnom nivou. Potrebno je uvesti stimulativne mere za dobrovoljnu sterilizaciju stanovništva, pojačati kampanje za kontracepciju i, naravno, podržati istopolne brakove – sve dok i sam brak ne nestane, kao neprirodna i opresivna patrijarhalna institucija.
Biće nam potrebno mnogo vremena, ali vratićemo prirodu prirodi i ukloniti sve one koji stoje na tom putu. Ljudi nikada nisu imali milosti prema ovoj planeti koja im je dala sve – i zato ni za njih ne sme da bude bilo kakve milosti.
Možda ovo što pišem zvuči radikalno, ali ja sam vizionarka i znam da će moja vizija trijumfovati, jer je to jedino pravedno.
S ljubavlju
Tajči :-*
