DMITRIJ DROBNjICKI: ŠTA JE G-NULA ILI KUDA IDE SVETSKA EKONOMIJA

Trampu se predlaže da bira: ili će osnovu sveta činiti „Čajmerika“ (a ne osovina...

Trampu se predlaže da bira: ili će osnovu sveta činiti „Čajmerika“ (a ne osovina koja uključuje Moskvu), ili će svi kojima Amerika duguje morati da „oproste“

Svetski ekonomski forum u Davosu traje od 17. do 20. januara i teško je reći da li su organizatori tako podesili datume da se ovaj ekonomski samit završi tačno na dan inauguracije novog američkog predsednika Donalda Trampa, ali sve deluje prilično simbolično.

Davos je jarko oličenje globalizacije. Svake godine se u švajcarskim Alpima uz pojačano obezbeđenje okupljaju svetski moćnici i ekspertokratija koja ih opslužuje, kako bi razmotrili probleme na zemljinoj kugli i izradili strategiju i taktiku njihovog rešavanja.

Na forumu se ne donose rezolucije, ne daju se nalozi, ne potpisuju se nikakvi memorandumi, tajni ili javni. Svet ne zamire u grozničavom iščekivanju vesti iz Davosa – to ipak nije plenum iščezlog CK KPSS, nije sednica odbora direktora Američkih federalnih rezervi niti zasedanje Saveta bezbednosti UN.

Samo što političari, predsednici korporacija i analitičari koji se okupljaju na forumu rešavaju kudikamo ozbiljnija pitanja od Federalnih rezervi SAD ili Ujedinjenih nacija. Ne na samom forumu, u Davosu, samo se sumiraju rezultati, razmatraju ideje i daju predviđanja za budućnost.

Već su se na prošlom samitu najuticajnijih ljudi sveta čuli zabrinjavajući tonovi. Ali, praktično svim učesnicima se tada činilo da će se sa „rastom populizma“ prilično lako izaći na kraj. Mnogo više moćnike su interesovale perspektive četvrte tehnološke revolucije i prekookeanskih trgovinsko-investicionih sporazuma.

Ne znam za četvrtu tehnološku revoluciju, ali transatlantskoj i transpacifičkoj zoni slobodne trgovine definitivno nije suđeno da ugledaju svetlost dana.

Unapred nije bilo nikakve sumnje da će najaktuelnija tema u Davosu biti eksplozivni rast antiglobalizma u Americi i Evropi. Prošle godine se dogodio Bregzit, izbore u SAD je dobio Donald Tramp, ostavke su dali Dejvid Kameron i Mateo Renci, neverovatno je porasla popularnost Marin Le Pen, zaklimala se fotelja Angele Merkel…

Razume se, predstavnici globalne elite, koji su se odjednom našli u ulozi onih koji se povlače i brane, posvećuju posebnu pažnju i „pogrešnom“ ponašanju Rusije i njenoj ulozi u celom tom „haosu“ koji će potrajati bar do januara 2017. godine.

A koga gotovo sigurno neće ozbiljno kritikovati na forumu, to je Kina. Prvi put u istoriji Davosa na forumu je učestvovao predsednik NR Kine, Si Đinping.

On je saopštio da je Peking spreman da podmetne leđa globalizaciji ali može preferirati i da traži korist u novom, postglobalnom svetskom poretku. U svakom slučaju, to će biti verovatno jedna od najvećih intriga u naredne dve-tri godine. Zato su se kineskom lidera u Švajcarskoj ulagivati na sve moguće načine.

Na forumu će takođe pažljivo saslušati predsednika ruske banke „Sberbank“, Germana Grefa, i u kuloarima će pokušati da izvuku iz njega informacije o daljim planovima „ruskih hakera“.

S poštovanjem će dočekati novi programski govor Farida Zakarije, nagradiće aplauzima predstavnika „mlade ukrajinske demokratije“ Vitalija Klička, saosećati sa Albertom Gorom i Ričom Leserom…

Međutim, dva spikera foruma u Davosu će, nema sumnje, uživati u lovorikama, iako je ta slava za globalističku elitu poput slave trojanske Kasandre.

To su Ijan Bremer i Nuriel Rubini.

Uoči Davosa 2011, kada su svi vodeći zapadni analitički centri i mediji trubili o prelomnoj tački u borbi protiv ekonomske recesije, Bremer i Rubini su izneli zastrašujuće predviđanje o raspadu evroatlantskog jedinstva i ulasku svetskog poretka u fazu velikog resetovanja, koju su nazvali „Velika nula“.

Na engleskom taj termin glasi G-Zero (ili G-0) – po analogiji sa „Velikom sedmorkom“ (G-7) i „Velikom dvadesetorkom (G-20).

Na sajtu analitičkog centra Eurasia Group se 4. januara 2011. godine pojavio članak „Glavni rizici u 2011. godini: scenario G-0 na čelu liste“. Članak su pripremili predsednik centra Ijan Bremer i njegov kolega Dejvid Gordon i on je bio sažetak prognozerskog izveštaja stručnjakâ Eurasia Group.

Niko nije obraćao pažnju na taj članak sve dok koncepciju „Velike nule“ nije podržao Nuriel Rubini, koji je na Zapadu poznat po svojim preciznim ekonomskim predviđanjima. Konkretno, on je praktično u sat predvideo razvoj krize 2007-2008. godine, zbog čega je dobio nadimak Doktor propast (Dr. Doom).

Na plenarnom zasedanju Svetskog ekonomskog foruma 26. januara 2011. godine on je neočekivano veoma skeptično ocenio perspektive G-20 i sposobnost elita da upravljaju ekonomskim procesima u svetu. Sa govornice u Davosu Rubini je izjavio: „Krećemo se ka G-0, kada više neće biti nikakvog globalnog upravljanja ekonomskom politikom“.

U međuvremenu su stručnjaci i predstavnici medija, koji su već stigli da izguglaju „Veliku nulu“, pohrlili kod Ijana Bremera za komentarima i objašnjenjima. Na stranice štampe dospelo je njegovo proročko predviđanje: „U Davosu mnogo slušam o rastu. Ali malo ko govori o konfliktu koji se bliži“.

Upravo u to vreme su Bremer i Rubini odlučili da napišu zajednički članak, čije je objavljivanje u martovskom broju magazina Forin afers odmah predložio jedan član Saveta za spoljne odnose.

Članak je podigao veliku prašinu, ali niko nije poverovao u predviđanja autora. Dok je kritiku „Dvadesetorke“ globalni establišment primio sa blagonaklonošću, razmišljanja o tome da bi kroz pet-sedam godina moglo da ne bude ni „Sedmorke“ (tada još uvek „Osmorke“), izazivala su kod elita u najboljem slučaju snishodljiv osmeh.

Globalni liberalni svetski poredak je još uvek delovao nedodirljivo…

Nuriel Rubini je u to vreme najviše bio zabrinut zbog sudbine rezervnih valuta (pre svega dolara), ukazujući na očigledan problem: „proizvođači“ tih valuta obezbeđuju likvidnost na svetskim tržištima putem povećavanja svojih platnih deficita i rasta državnog duga. Rubinijeve reči su počeli da slušaju tek 2015. godine, kada su počeli pregovori o uvođenju juana (valute najvećeg držaoca zapadnih dugova) u rezervnu korpu MMF.

A Bremer je gledao na problem kudikamo šire. Po njegovom mišljenju, stvar nije bila samo u tome što su sve veća finansijska trenja između zemalja i regiona. On je upozoravao na porast centrifugalnih tendencija – svaka zemlja je tražila rešenje za svoje probleme samostalno, gubeći veru u nadnacionalne institucije i globalnu elitu.

U maju 2012. godine izašla je knjiga Ijana Bremera „Svaka nacija za sebe: pobednici i gubitnici u svetu G-0“. Ona je za mesec dana postala prvo američki, a zatim i međunarodni bestseler.

Autor je 2013. godine izmenio i dopunio svoje delo i ponovo ga izdao pod nazivom „Svaka nacija za sebe: šta se događa kada niko ne upravlja svetom“. Knjiga je tada izdata u Nemačkoj, pri čemu je u verziji na nemačkom dobila oštriji naslov: „Vakuum vlasti. Pobednici i gubitnici u svetu bez vođstva“.

Uprkos fenomenalnoj popularnosti knjige, Bremerova teorija se još uvek glavnim adresatima njegovog dela – svetskim moćnicima – činila blago rečeno kao prilično preterivanje.

Američka Demokratska partija je kategorički odbijala da veruje u proročanstva autora „Velike nule“. Barak Obama, koji je tada vodio predizbornu kampanju za drugi predsednički mandat, aktivno je promovisao ideju transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva, koje je do kraja 2016. godine trebalo da dopuni, kako se nadao, transpacifički trgovinski sporazum.

Vetar je 44. predsedniku SAD duvao u jedra, i on je tada negirao sve što se nije uklapalo u njegovu viziju sveta. Primetimo da je u to vreme došlo do sukoba Obame sa vrhom vojne obaveštajne službe povodom rađanja izuzetno snažne terorističke organizacije na teritoriji Iraka i Sirije (danas poznate kao Islamska država).

Međutim, Tramp se 2012. godine još uvek nije kandidovao za predsednika. Tada je Obamin protivkandidat bio Mit Romni, koji je smatrao da je njegova dužnost, kao istinskog republikanca, da „pokaže Rusiji gde joj je mesto“.

I tada Bremer i Rubini u seriji intervjua iznose radikalne predloge: da se Rusija izbaci iz G-8, čak i iz BRIKS. Te izjave američkih analitičara su u Rusiji doživljavane kao novi pokušaj nasrtaja na zemlju u duhu starih dobrih jastrebova.

Pošto sam pre čitanja tih intervjua već pročitao knjigu o „Velikoj nuli“, odmah mi je takva interpretacija izjava dvaju prilično racionalno mislećih stručnjaka delovala sumnjivo jednostavno. Uporedivši argumente iz Bremerovog dela i kasnijih intervjua, svojevremeno sam (2012.) napisao analizu uzroka nastanka tih intervjua.

Rubini i Bremer su skretali pažnju na svoje intervjue i predlagali recepte za prevazilaženje turbulentnog perioda svetske istorije, koji je, kako su smatrali (i, po svemu sudeći, bili u pravu), neminovan.

Ijan Bremer je u svojoj knjizi predviđao da će posle pada svetskog poretka G-7/G-20 međunarodno uređenje poprimiti jedan od sledećih oblika: G-0 (to jest, bez ikakvih alijansi), G-2 (SAD – Kina, ili „Čajmerika“), „koncert“ (pokušaj saradnje preživelih nacija), „hladni rat 2.0“ (i to svih protiv svih), „svet regiona“ (izolovani regionalni savezi, koji slabo kontaktiraju jedni sa drugima), kao i „džoker varijanta“ (nešto neočekivano, što će pomešati sve karte).

U kasnijim radovima Rubini i Bremer su veće šanse davali G-0, ali su se ipak nadali da će takozvanu Čajmeriku (G-2) ipak biti moguće spasti.

Ali, izgleda da nije suđeno. Novoizabrani predsednik SAD, prihvatajući mnoge recepte Nuriela Rubinija, veoma je odlučan, ako ne da sruši, onda bar da snažno oslabi „Čajmeriku“.

Pritom, kako u svom nedavnom članku u magazinu Tajm piše Ijan Bremer (upravo uoči foruma u Davosu), rađa se barem privremena alijansa Vašington-Moskva-Ankara. Po čemu to nije „džoker varijanta“?

Evo šta piše autor: „Pojavljuje se mogućnost nastanka nezabeležene osovine SAD-Rusija-Turska… Glavni zadatak Trampa u Siriji je da pretvori ID u prah. On ne vidi nikakav značaj za američke birače u međunarodnim sporazumima i načelima koje bi Rusija i Turska i njihovi saveznici u Siriji mogli da prekrše. Za Trampa je najvažnije da otkloni pretnju po SAD“.

I još: Njega briga za Ukrajinu. Jer, on se ne plaši da će Rusi anektirati Aljasku i da će sirijske izbeglice pohrliti na obalu Severne Karoline. On smatra da su to prednosti Amerike. I zbog njih se neće izvinjavati“.

Iz toga Bremer izvlači zaključak, obeshrabrujući za one koji su se spremali put Švajcarske: „Čak i u Davosu bi trebalo da postane jasno da je trijumfalizam s kraja Hladnog rata prošlost, kao i pretpostavka da će liberalne vrednosti neizbežno biti prihvaćene u globalnim razmerama“.

Sve bi to trebalo da zvuči kao muzika za uši ruskih patriota.

Ali, nisam slučajno pomenuo Bremerovu knjigu „Svaka nacija za sebe“. U njoj on daje prilično ciničan savet lideru koji će biti na čelu SAD u periodu „Velike nule“.

Evo šta on piše: „Vašington bi trebalo da se pomiri sa ograničenjima svoje dominacije u svetu ,Velike nule’. Amerikanci moraju da se odreknu obaveza koje više ne mogu da izvršavaju i da ponovo izgrade moć nacije unutar zemlje“.

I dalje zvuči kao realistična ocena nastale međunarodne situacije i deo programa Donalda Trampa. Kada ne bi bilo jednog „No“!

Pod „obavezama“ koje SAD više ne mogu da izvršavaju podrazumevaju se ne samo uloga svetskog policajca, već i državni dug SAD, o čemu Bremer otvoreno piše.

Nuriel Rubini je istog mišljenja, nazivajući to „sekundarnom preradom deviznih rezervi zemalja s dužničkim deficitom“. Drugim rečima, dolari i hartije od vrednosti u kojima drže svoju ušteđevinu Nemačka, Japan, Kina, Rusija i dr. trebalo bi da budu revalorizovani po „realističnom kursu“.

Ako je svaka nacija za sebe, onda međunarodne obaveze mogu da se tumače veoma široko.

Jasno je, takođe, ko je sada glavni adresat radova Rubinija i Bremera. To je novi predsednik SAD Donald Tramp. I pošto on „ne vidi nikakav značaj za američke birače“ u poštovanju međunarodnog prava u odnosu na sukobljene strane u Siriji, zašto bi birače trebalo da brine pljačkanje stranih ulagača?

Bremer u svom članku uoči Davosa veoma delikatno aludira na kineski faktor, pominjući prisustvo kineskog predsednika na forumu i sposobnost Kine da „odigra svoju ulogu u održavanju svetskog poretka“. Trampu se predlaže da bira: ili će osnovu sveta činiti „Čajmerika“ (a ne osovina koja uključuje Moskvu), ili će svi kojima Amerika duguje morati da „oproste“.

Administracija 45. predsednika je izignorisala Davos, ali uopšte nije sigurno da će ignorisati savete Ijna Bremera i Nuriela Rubinija, koje danas na Zapadu smatraju maltene prorocima.

U takvom slučaju bi „Velika nula“ za Rusiju mogla da znači, pored ostalog, anuliranje svih deviznih rezervi i značajnu revalorizaciju njenih izvoznih proizvoda.

Od 2012. godine nije prošlo malo vremena, tako da se iskreno nadam da je neko u Rusiji uzeo u obzir tu varijantu.

Izvor Fakti, 19. januar 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u