GDE JE AMERIKA POGREŠILA U RAZUMEVANjU RUSIJE

NIKOLAS K. GVOZDEV Tačno je da plan nikad ne preživi stvarni kontakt sa neprijateljom,...

NIKOLAS K. GVOZDEV

Tačno je da plan nikad ne preživi stvarni kontakt sa neprijateljom, ali analitičke pretpostavke SAD o Rusiji bile su pogrešne

Retko kad uhvatim sebe da se u potpunosti slažem sa pisanjem Maše Gesen, ali njena kritika američke obaveštajne zajednice u pogledu istrage o naporima Moskve da utiče na američke predsedničke izbore je na mestu. Svoj izveštaj završava upozorenjem da „slaba ekspertiza o Rusiji koju su uradili službenici američke vlade povlači pitanje njihove sposobnosti da procesuiraju i prezentuju izveštaje“.

Jasno je da Trampov nacionalno-bezbednosni tim nema usaglašen stav o Rusiji kad se radi o pitanjima u kojoj meri trenutne akcije ruske vlade predstavljaju pretnju vitalnim intersima SAD ili koji bi koraci trebalo da budu preduzeti kako bi Vašington nastupio prema Kremlju sa pozicije snage. Kao i kod Obame i Buša, u prvim mesecima Trampove administracije će najverovatnije doći do detaljnog sagledavanja američke politike prema Rusiji i Vladimiru Putinu. Bez obzira da li će nova administracija na kraju usvojiti novu politiku koja će podrazumevati veći zajednički angažman ili nastaviti konftrontaciju sa Kremljom, važno je da svaka odluka počiva na detaljnoj analizi ruske realnosti, a ne na ideološkim verovanjima ili, još gore, simetričnim pretpostavkama, tj. verovanju da će Rusi na određene događaje reagovati isto kao što bi reagovali Amerikanci.

Nije tajna da je Rusija u proteklim godinama u domaćoj i spoljnoj politici povukla neke poteze koji su u raskoraku sa američkim željama. Sa nadom da će promeniti računicu i ponašanje Kremlja, izneta je serija predloga, od kojih je Obamina administracija neke usvojila. Te nade su se najvećim delom izjalovile, a samouverene izjave odlazeće administracije, koja u proteklih nekoliko godina govori o ruskoj izolaciji i slabosti, nisu utemeljene na činjenicama.

PONOVO RAZMOTRITI JEVANĐELjSKE ISTINE
Veliki deo pažnje (a time i resursa) američkih analitičkih kompanija (i šire spoljnopolitičke zajednice) još uvek je posvećen problemima izniklim iz prošlogodišnjih izbora. Iako je važno shvatiti šta se dogodilo, verujem da je takođe od ključnog značaja posvetiti vreme i energiju celom nizu pitanja za koja nema spremnih odgovora, ali su ključna ukoliko postoji želja da se formuliše nova i efikasnija politika. Nakon tri godine sankcija, povećane konfrontacije Rusije i Zapada i prve velike ratne operacije od kolapsa Sovjetskog Saveza koju je Moskva izvela „van svog dvorišta“, jasno je da bi trebalo ponovo razmotriti veliki broj činjenica o Rusiji, koje se – naročito među američim političarima – smatraju jevanđeljskom istinom. Nasuprot mnogim javnim izjavama američkih eksperata, Putinova administracija izgleda sposobna da preživi zapadne ekonomske sankcije, nisku cenu nafte i naprezanje izazvano vojnim akcijama. Zašto?

Jedna oblast koja se u velikoj meri ignoriše kad se radi o Rusiji je proučavanje koliko je očuvanje statusa velike sile važno za osećaj ličnog identiteta i blagostanja mnogih Rusa. Često o Rusiji slušamo statistiku, recimo o nivou lične potrošnje ili činjenicu da je to zemlja koja je ekonomski jaka koliko i Portugalija, pa, ako prosečan Portugalac nije želeo da se žrtvuje kako bi zemlja zadržala status velike kolonijalne sile, što je 1974. kulminiralo Revolucijom karanfila, zašto bi prosečan Rus želeo da vidi pad svog životnog standarda zbog spoljnopolitičkih avantura Kremlja?

rekstilerson03Ali izgleda da tu ima nešto drugo – Rusi veruju da je pozicija Rusije u svetu povezana sa njihovim osećanjem sopstvene vrednosti, ili se plaše da dovoljno oslabljena Rusija neće biti u stanju da projektuje moć u svetu, zbog čega bi se našla u nemilosti drugih igrača. Da li formula koju smo videli u proteklih nekoliko godina, da će Rusi prihvatiti da im životni standard opadne za petinu kako bi podržali aneksiju Krima, predstavlja tačnu procenu trampe koju su Rusi spremni da prihvate, naravno, uz mnogo gunđanja, ali bez ikakve značajnije političke akcije? Nemam odgovor, ali nisam ni video mnogo diskusije o ovom pitanju u raznim raspravama o Rusiji i efektu sankcija. Ako odgovor naginje ka potvrdnom, onda ranija zapažanja budućeg državnog sekretara – Reksa Tilersona – o potencijalu trenutnog nivoa zapadnih sankcija da donese značajne promene zahtevaju preispitivanje, a SAD bi trebalo da razmisle o drugačijem i efikasnijem tipu sankcija ili upotrebi nekog drugog alata za oblikovanje ruskog ponašanja.

SIRIJA NIJE AVGANISTAN
Na ovo pitanje se nadovezuje i tolerancija ruskog društva na ljudske gubitke izazvane vojnim intervencijama. Pre 30 godina stalni dolasci ruskih kovčega iz Avganistana pomogao je da se deligitimizuju sovjetske tvrdnje o tome kako intervencija dobro napreduje i da je vredna žrtava. Međutim, da li smo se previše zaneli avganistanskom lekcijom i aktuelnom američkom percepcijom, u kojoj je aktuelna preokupacija izbegavanjem žrtava treća šina (third rail je metafora za društvena pitanja na koja je javnost do te mere osetljiva da bilo kakav pokušaj otvaranja debate o njima povlači političke posledice; prim. prev.) svake američke vojne akcije?

Još jednom, podaci izgledaju pomešano. Gubici regularnog ruskog vojnog osoblja u Ukrajini svesno su zataškivani; međutim, da li je razlog za to bio strah od negativne društvene reakcije ili stav Moskve da je apsolutno neophodno zadržati stav da ruski građani nisu prisutni u Donbasu u bilo kom službenom svojstvu? Uticaj žrtava iz Sirije takođe nije lako proceniti, pa zbog toga još jednom određivanje praga tolerancije ruske javnosti na vojne žrtve ostaje težak zadatak. Moj utisak je da misije koje su definisane kao vitalne za rusku nacionalnu bezbednost ili odbranu ruskih interesa i izvršavanje obaveza (kao u Siriji, gde je važan kontekst, često ignorisan u američkim procenama, predstavljanje ruske intervencije u domaćim medijima kao ispunjavanja obaveze da se zaštite hrišćani, Alaviti i „umereni“ suniti, koji su od Moskve tražili zaštitu) neko vreme mogu da imaju podršku javnosti, dok je Avganistan do sredine 80-tih bio viđen kao izgubljen slučaj.

sirijarusiUtisak je i da postoji potcenjivanje mobilizacione moći ruskog nacionalizma u korist ekonomskog determinizma, ili, drugim rečima, da podrška Putinu počiva samo na širem socijalnom konstruktu iz 2000-tih, u kojem je njegova mogućnost da jednostrano kreira rusku političu agendu direktno povezana sa poboljšanjem životnog standarda. (Ovu pretpostavku takođe bi trebalo ponovo razmotriti i kontekstu situacije u Kini). Da ruski nacionalizam ima trajnu motivacionu moć, trebalo je da bude očigledno tokom Olimpijskih igara u Sočiju 2014. godine, kad su i oni segmenti ruske inteligencije i političke klase koji se najviše protive Putinu i (favorizuju Ameriku) kao veliku uvredu doživeli primetnu zluradnost američkih komentatora koji su, izveštavajući sa igara, pisali i o najmanjoj nepreciznosti i grešci.

SVE JE ISPALO SUPROTNO OD OČEKIVANOG
Konačno, potrebna nam je precizna procena stanja ruske energetske industrije, njenih prednosti i slabosti i, što je najvažnije, njenih stvarnih troškova. Ponavljanje iskustva iz 80-tih – kad je sovjetska zavisnost od visokih cena nafte predstavljala ahilovu tetivu, što je Saudijska Arabija, kao ključni energetski igrač, mogla da eksploatiše pojačavanjem proizvodnje – i očekivanje da će isti potez doneti iste rezultate previđa činjenicu da se energetskom industrijom Rusije bolje upravlja i da je otpornija i fleksibilnija od njenog tromog sovjetskog prethodnika. Licitiranje cenom nakon koje Putin neće moći da nastavi vođenje svoje politike ispostavilo se kao nerealno.

Pre godinu dana slušao sam pouzdana predviđanja da će zapadne sankcije, niske cene energenata i vojno zaglibljivanje (potpomognuto slanjem pomoći sirijskim pobunjenicima i ukrajinskoj vojsci) primorati rusku vladu da promeni kurs, posebno u Ukrajini i Siriji. Danas, Bašar al Asad je u boljoj poziciji nego u bilo kom trenutku od početka rata 2011 (i ostaće u kabinetu nakon što Barak Obama ode), nema naznaka da će Rusi napustiti Krim ili se povući iz Donbasa, Saudijci su ispregovarali kraj cenovnog rata u energetskom sektoru, a evropski i japanski režimi sankcija deluju kao da su na klimavim nogama. Tačno je da plan nikada ne preživi prvi stvarni kontakt sa neprijateljom, ali ovo takođe ukazuje i da su analitičke pretpostavke o Rusiji bile pogrešne.

tramprevolucija01Majk Pens, Džim Metis, Reks Tilerson, Majk Flin i Dan Kouts su izneli stavove o Rusiji koji su međusobno suprostavljeni, a u to vreme su bili suprostavljeni i izjavama i tvitovima samog Donalda Trampa. Ipak, koja god pozicija prema Rusiji da prevlada, trebalo bi da počiva na analitički rigoroznoj i neostrašćenoj analizi. Amerikanci, koji u Kremlju žele da vide ili tri metra visokog protivnika ili kulu od karata, imaju problem da razumeju Bizmarkovu poruku da Rusija nikad nije jaka koliko misli ili slaba koliko izgleda. Američka analitička zajednica mora pomoći novoj administraciji da se uhvati ukoštac sa novom realnošću u pogledu Rusije, bez obzira da li će ona biti prijatelj, neprijatelj ili nešto između.

Nikolas K. Gvozdev je dopisnik „National Interest“-a i viši saradnik Instituta za spoljnopolitička istraživanja

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u