RAZDOBLjE INTERREGNUMA

BORIS NAD Stari međunarodni poredak smenjuje se novim, u kome se redefinišu ne samo...

BORIS NAD

Stari međunarodni poredak smenjuje se novim, u kome se redefinišu ne samo ideologije ili društveni poredak već i sam koncept države

Na početku prvog mandata američkog predsednika Obame nemački filozof Jirgen Habermas postavio je svoju tezu o povratku starih imperija i obnovi imperijalnog stila u svetskoj politici. Za nemačkog mislioca to je samo način da oslabljene Sjedinjene Američke Države „odlazeći – ne odu“, već da nastave da ostvaruju svoje globalističke ciljeve, oslanjajući se pri tom na revitalizovane „stare imperije“ koje za američki račun sprovode sopstvene neokolonijalne ambicije. Ovaj protivurečan i dvosmislen koncept je, prema Habermasu, odgovor koji je pružila „realistička škola međunarodnih odnosa“ u Vašingtonu, a koji se značajno razlikuje od onog koji nude američki neokonsi (neokonzervativci).

Pravo na intervenciju – odnosno „suverenitet u svojoj ukupnosti“ – u tom poretku pripada isključivo SAD i „koncentrisano je na samom vrhu piramide“ (Dmitrij Minjin: Povratak imperija). To se veoma malo ili nimalo ne razlikuje od jednopolarnog svetskog poretka, u kome SAD igraju ulogu neprikosnovenog globalnog hegemona: onog ko raspolaže isključivim pravom na vojnu intervenciju. Osnova takvog međunarodnog poretka, piše Noam Čomski, i dalje počiva na uzurpaciji prava od strane Sjedinjenih Država da „koriste nasilje kad god im to padne na pamet“. Više niko na svetu (osim Amerike) nema to pravo – „možda samo naši sateliti. Tako da vazali nasleđuju to pravo. To se tiče i ostalih američkih klijenata. A ustvari – sva prava pripadaju Vašingtonu. Eto šta znači vladanje svetom. To je kao vazduh koji dišemo. Tu nema mesta sumnji.“ Primer za to su francuske ekspedicije u Africi, kojima se Francuska, uz dopuštenje Vašingtona, vraća svojoj staroj kolonijalnoj politici. Stvari se, međutim, nisu razvijale u tom pravcu. Drugi mandat Baraka Obame pokazao je nesposobnost SAD da vladaju takvim svetom; iz prividnog svetskog haosa izronio je multipolarni svetski poredak. Monopol SAD na intervencije uspešno je osporila Rusija u Siriji. Nije bez značaja činjenica da ga je osporila upravo na Bliskom istoku, daleko van granica nekadašnjeg Sovjetskog Saveza (Ruskog carstva). Izostanak odgovora Vašingtona demonstrira svu nemoć „poslednje svetske supersile“ da očuva jednopolarni svet, u kome Sjedinjene Države zauzimaju „mesto na vrhu piramide“, ili da u novom multipolarnom poretku za sebe rezervišu barem mesto povlašćene svetske sile. A to je i suština novog koncepta Zbignjeva Bžežinskog o „trilateralnom savezu“ SAD, Kine i Rusije (Bžežinski ga je izneo u članku kojeg je prošle godine napisao za reviju The American Interest). Hegemonija SAD nad Bliskim istokom sada pripada nepovratnoj prošlosti. U narednom preiodu ta hegemonija će, po logici stvari, biti osporena i u Jugoistočnoj Aziji.

IMPERIJE (NE) UMIRU
Na stranicama časopisa National Interest bivši zamenik sekretara odbrane SAD Dov Zakhejm izneo je sličnu ideju o „jačanju trijumfalizma niza imperija koje su u svoje vreme propale“. Slika koju opisuje Zakhejm je sumorna sa stanovišta američke hegemonije nad svetom, ali to je u suštini slika multipolarnog sveta koji se upravo stvara pred našim očima. Pored već znanih aktera – Kine i Rusije – Zakhejm primećuje i neke nove ili stare i neočekivano vaskrsle imperijalne sile, poput Indije i Brazila, koji, prema njegovom mišljenju, nastavlja portugalsku imperijalnu tradiciju:

„U Istočnoj Aziji Kina sve češće demonstrira svoje političke, ekonomske i vojne mišiće kao država koja dominira i pred kojom drugi treba da se puzeći klanjaju. Na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji Turska koristi svoju obnovljenu ekonomsku i političku snagu da bi ojačala uticaj na mnogobrojne zemlje koje su se nekada davno nalazile u sastavu Osmanlijskog carstva. A Moskva koristi vlast i uticaj koji joj daju njeni resursi u energetskim sirovinama, te i u Evropi, i u zemljama regiona bivše Ruske imperije… sprovodi politiku carizma u novom obliku. Ne treba zaboraviti ni uticaj Indije u Južnoj Aziji. U regionu u kome su nekada vladali Veliki Mongoli njena ekonomija nadjačava njene susede. Takođe, treba da se setimo i one imperijalne mantije koju je, koristeći svoju sve veću ekonomsku snagu, od Portugalije nasledio Brazil.“

Ovakav razvoj događaja ne predstavlja neko veliko iznenađenje. Ideja imperije nije samo čvrsto ukorenjena u evropskoj ili zapadnoj civilizaciji. Islamsku civilizaciju duboko obeležava ideja „svetskog kalifata“, Kina je kroz svoju istoriju izgradila koncept „Središnjeg carstva“, Rusija je, počev od XVI veka, preuzela na sebe imperijalno pozvanje Trećeg Rima… Amerika, u širem smislu anglosaksonski svet, nesumnjivo predstavlja imperiju, makar i „imperiju modernista“, čija je ideja gospodarenja svetom sadržana u konceptu Pax Americana.

paxamericana11Istorija sveta je, drugim rečima, istorija imperija. Činjenica da su se Evropljani „odrekli ideje imperije još u osvit Novog doba“ ne protivureči takvom zaključku, budući da koncept imperije ionako čini deo kolektivno nesvesnog čoveka Zapada, u čijoj osnovi leži uverenje o univerzalnosti „zapadnih vrednosti“. Imperijalizam je za Zapad već stolećima obavezan obrazac ponašanja u međunarodnoj politici.

Italijanski geopolitički časopis Limes svojevremeno je doneo slikovito poređenje: „Imperije umiru samo ukoliko im se izvadi korenje i tlo gde su cvetale pospe solju. Njihov duh ostaje da živi još mnogo generacija – kako među potomcima onih koji su vladali, tako i kod naroda koji su im bili potčinjeni. One su spremne da se pri prvoj zgodnoj mogućnosti ponovo pojave – čim se geopolitički pritisak na njih smanji, a poredak, koji je proglašen za večit, postane krt i potrošen“ (Limes: Il ritorno del sultano, 2010).

PLURALITET CIVILIZACIJA PROTIV ZAPADNOG UNIVERZALIZMA
Takav razvoj događaja, kojeg obeležava obnova imperija u ruševinama jednopolarnog sveta, predviđao je, počev od 30-tih godina prošlog veka, nemački mislilac i teoretičar državnog suvereniteta Karl Šmit, za koga je i jaltinski svetski poredak samo etapa tranzicije ka multipolarnosti. U svom radu pod naslovom Poredak velikog prostora u pravima naroda i zabrana intervencije prostorno tuđih snaga. Uvod u pojam rajh u pravima naroda (1939) ovaj mislilac mu je pružio teorijsku osnovu, uvodeći u svoja razmatranja važne pojmove „velikog prostora“ i „carstva“ (Das Reich). Međutim, pozivanje Habermasa na Karla Šmita i njegovu teoriju „velikog prostora“ kao teorijskog opravdanja za sistem „neovazaliteta“ realističke škole u Vašingtonu je neumesno jer je Šmit zagovornik multipolarnog sveta. U takvom međunarodnom poretku odnosi između imperija se zasnivaju na onom što on naziva „nomos Zemlje“ koji definiše međunarodno-pravne kategorije; globalistička vizija unipolarnosti, koju zagovaraju Sjedinjene Države, naprotiv, počiva na ideji planetarnog tržišta i na monopolizovanom pravu jedne svetske sile da interveniše (ovo poslednje čak i pod uslovom da neka druga sila predstavlja samo moguću pretnju njenoj vojnoj i političkoj supremaciji. A to nije ništa drugo nego zahtev za međunarodnim ozakonjenjem „prava na agresiju“. Doktrina „preventivnog rata“ ulazi u čitav niz američkih zvaničnih dokumenata, a svodi se na „pravo“ da se „zločinac“ kazni pre nego što je zločin uopšte počinjen.)

karlsmit05Podsetimo se, u Šmitovoj koncepciji „rajh“ (carstvo, imperija) je centralna sila koja osigurava nesmetan razvoj sopstvenom „velikom prostoru“, zabranjujući ostalim silama da u njemu intervenišu. Takav međunarodni poredak je „politeistički“, za razliku od onog unipolarnog, „monoteističkog“, na kome insistiraju SAD. Kategorija „prostora“ kod Šmita nije apstraktna kategorija: to su sasvim konkretni fizički predeli (planine, ravnice, šume, pustinje, reke…), koji oblikuju istorijsku sredinu bitisanja pojedinih naroda (naroda u množini). „Veliki prostor“ je za Šmita politička zajednica kontinentalnih razmera, utemeljena u nasleđu i tradiciji, čiji su istinski nosilac narodi koji ga nastanjuju. Koncept „velikog prostora“ na ovom mestu možemo izjednačiti sa pojmom civilizacije. Takav „imperijalni poredak“ omogućava pluralitet civilizacija i osporava ideju zapadnog univerzalizma.

AMERIČKA EVROPA
U nastupajućem multipolarnom poretku sve imperijalne sile nastoje da ograde sopstveni „veliki prostor“ i zaštite ga od intervencije spolja – intervencije „prostorno tuđih snaga“ – sve izuzev Sjedinjenih Američkih Država i u izvesnom smislu Evropske unije:

„U članku ‘Imperijalna promena granica u Evropi’ (Sambridge Review of International Affairs, jun 2012) navodi se da evropska politika dobrosusedstva može značiti i imperijalne težnje EU. U imperijalne strategije, na primer, može spadati i to što prema shemama integracionih odnosa koji su u navedenoj politici susedi Evropske unije pre označavaju potčinjene objekte nego njene ravnopravne partnere. U skladu sa strategijom multikulturne imperije, preko evropske politike dobrosusedstva Evropska unija gradi nove granice i linije podele među svojim susedima na prostoru Balkana. Prema mišljenju autora, imperijalna politika transformacije granica, koju vrši Evropska unija, koristi manje primetne, ali mnogo upornije instrumente kontrole, koji se baziraju na dobrovoljnoj potčinjenosti i prihvatanju normi koje se tako nametljivo nude (D. Minjin)“.

Evropska unija, međutim, nije uspela da se profiliše kao jedan od polova multipolarnog sveta. Kao „kvaziimperija“ ili „kolebljiva imperija“, ona nastavlja da se dvoumi između dve suprotne geopolitičke orijentacije – atlantističke i kontinentalne – i nema svoje sopstvene i jasno definisane interese (različite od SAD), ili nije u stanju da ih u spoljnoj politici postavi kao prioritet, zbog čega nastavlja da sledi američke strateške interese i predstavlja samo njenu filijalu, drugorazrednu ispostavu SAD ili „američku Evropu“.

germany2U praksi, to znači da se EU zalaže za jednopolarni svet, za jedinstveno planetarno tržište u ime koga nastupa Amerika. Ali ona postaje sve manje privlačan model i zbog toga joj preti opasnost dezintegracije ili fragmentacije na autonomne „megaregije“. Širenje EU, koje je neko vreme doista ličilo na imperijalnu politiku, izaziva zamor zemalja članica i dospeva do svog kraja. Sama Evropa počinje da podleže istom procesu koji se odvija širom sveta: fragmentacije na autonomne „velike prostore“. Prva takva celina, čije konture sve jasnije naziremo, jeste „Nemačka Evropa“ ili „Centralna Evropa“, gde Nemačka sve snažnije privlači zemlje i teritorije u sopstvenu orbitu, i to na osnovu kulturno-istorijskih, a ne etničkih srodnosti – i na osnovu ekonomskih zakonitosti. U trenutku jačanja novih podela i centrifugalnih sila u EU, Britanija se povlači i pokazuje ambiciju da se čvršće veže za anglosaksonski svet, odnosno da se u potpunosti integriše u anglosaksonsku imperiju. O Francuskoj neokolonijalnoj politici u frankofonoj Severnoj i Zapadnoj Africi već je bilo reči. Međutim, raspad Belgije i eventualno priključenje Valonije Francuskoj, jačanje veza sa takođe frankofonim Kvebekom, koji iskazuje sve jaču želju da se odvoji od Kanade, kao i okupljanje francuskih pacifičkih departmana, kao što su Martinik ili Gvadelupa, daju francuskim imperijalnim ambicijama izvesnu težinu. Sve to zaista uključuje projekat „Treće imperije“, „Trećeg carstva“, koji Francuzi za sada mogu realizovati jedino uz pristanak ili podršku Sjedinjenih Država. Evropska unija se u bilo kojem ishodu ispostavlja kao privremena ili krajnje fiktivna zajednica, a „evropsko zajedništvo“ kao prazna parola, maska pod kojom svaki od aktera, uključujući i vanevropske (SAD), realizuju sopstvene „egoistične“ geopolitičke ciljeve.

AMERIKANCI ŽIVE U JEDNOPOLARNOM SVETU
Amerikanci su, prema rečima Čarlsa Krauthamera, oduvek živeli u jednopolarnom svetu. Monroova doktrina (1823) bila je antikolonijalni poklič („Amerika Amerikancima“), koji je ubrzo evoluirao u univerzalističku teoriju koja pruža moralističko opravdanje za svetsku dominaciju. Kako primećuje Aleksandar Dugin u Četvrtoj političkoj teoriji, u međuvremenu se „Monroova doktrina odvojila od određenog `velikog prostora` i postala osnova planetarnog univerzalističkog modela svetskog poretka. Istovremeno je izgubila svoju zaštitnu funkciju i iz oruđa borbe protiv kolonijalizma se pretvorila u kolonijalizam (novog ideološkog liberal-demokratskog tipa)“.

Od Drugog svetskog rata sve do danas, Amerika je vodila manje-više otvoreno globalističku politiku i sledila svoju globalističku viziju, što kulminira posle 1991. godine, kada pojedini stratezi i teoretičari najavljuju dolazak „američkog veka“. „Američki vek“ nije isto što i „vek Amerike“, u kome Amerika još vodi borbu sa svojim protivnicima i pobeđuje ih. „Američki vek“ je finalno razdoblje istorije, stvarni „kraj istorije“ u kome „american way of life” postaje opšteobavezujući i u kome se čitav svet postepeno, milom ili silom, pretvara u „svetsku Ameriku“.

Osnivanje Evropske unije, koja se razvijala prema američkim strateškim zamislima i interesima, kao i formiranje međunarodnih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka), deo su ili etape iste američke politike, čiji je krajnji cilj „Svetska država“ (World State). Taj cilj nije mogao biti ostvaren jer je američki pokušaj globalizacije izazvao snažne otpore i ubrzao nove fragmentacije, ne samo na globalnom nivou („novi svetski haos“) već i unutar same Amerike i Zapada, i pružio moćan podsticaj stvaranju multipolarnog sveta. Ni pokušaj Amerike da se u takvom poretku nametne kao superdržava ili „hipersila“ (hyperpower, prema izrazu Ibera Vedrina), koja će usmeravati i kontrolisati čitav niz subimperijalnih projekata, nije mogao da uspori uznapredovalo „imperijalno pregrevanje“ SAD, na koje je još 80-tih godina prošlog veka upozoravao harvardski profesor Pol Kenedi.

KRAJ MITA O NEPOBEDIVOSTI
Amerika u realnom sektoru gubi trku, a težišta proizvodnje se nezadrživo, kao što je upozoravao još Osvald Špengler, premeštaju na Istok:

„Amerika je jako davno izgubila pozicije svetskog lidera u proizvodnji materijalnih dobara i živi uglavnom zahvaljujući finansijskom i tehnološkom posredovanju i virtuelnoj ekonomiji. Industrija i poljoprivreda predstavljaju samo 20 odsto američkog BDP – tri biliona dolara od ukupno 15 biliona. U Kini industrija i poljoprivreda daju polovinu, odnosno 4,1 bilion od 8,2 biliona. To znači da, prema tom pokazatelju, Kinezi već sada ozbiljno prevazilaze Ameriku. Čak i Rusija, čija materijalna proizvodnja od 2,3 biliona dolara učestvuje u BDP sa 50 odsto, proizvodi robe u vrednosti od 1,13 biliona, što po stanovniku baš i nije mnogo manje od američkog nivoa“ (D. Minjin).

berlinskiavomostOve činjenice ukazuju na potrebu „reindustrijalizacije“ Amerike, što i jeste važan deo platforme novog američkog predsednika Trampa. Gubitak primata u ekonomiji (u njenom realnom sektoru) na fatalan način prati i gubitak vojne superiornosti SAD. Osnovu te vojne moći i danas čine teški nosači aviona, na kojima počiva sposobnost Amerike da vojnu silu projektuje na najveći deo planete – ili je tako bilo još doskori. Američki magazin The Week tim povodom konstatuje da su ti „nosači aviona odjednom postali izuzetno ranjivi za čitav niz novih tehnologija, od asimetričnih borbenih dejstava do supertihih podmornica i najnovijih balističkih raketa“. Podjednako ranjiv je i satelitski sistem veza na kojima počivaju informatičko-računarske vojne mreže armije SAD. Sve to u značajnoj meri ograničava mogućnost primene vojne moći ili sasvim anulira američku vojnu prednost i dovodi u pitanje „mit o američkoj nepobedivosti na bojnom polju“. „U prošlosti je“, međutim, „upravo reputacija zemalja koje su bile nepobedive na bojnom polju sprečavala da se raspadne svetski poredak“, zaključuje američki nedeljnik.

ISTORIJSKO VREME SMENE EPOHA
Mi živimo u periodu interregnuma – međuvlašća, u kome se stari i naizgled utvrđeni međunarodni poredak smenjuje novim i u kome se redefinišu ne samo ideologije ili društveni poredak već i sam koncept države. Model liberalnog kapitalizma je potrošen. Ideal „slobodnog tržišta“ i ukidanja carinskih barijera razbija se o novi zid protekcionizma. I vestfalski poredak suverenih država može biti zamenjen novim, koji će počivati na nadnacionalnim državama, a to su u suštini savremene imperije, poput SAD, Rusije ili Kine. U osnovi, to se već i događa. „Suđeno nam je da živimo u istorijsko vreme smene epoha“, pisao je ruski mislilac Nikolaj Berđajev u svom Novom srednjevekovlju. „Dan istorije pred smenu sa noći uvek se završava velikim potresima i katastrofama, on neće mirno da ode…“

Multipolarni svetski poredak se suštinski razlikuje od poretka koji je vladao u moderni, a prividno se zasnivao na suverenitetu nacionalnih država i na dominaciji ideologija izniklih iz prosvetiteljstva. Ono što je na zalazu XX veka moglo izgledati kao „kraj istorije“ i „kraj ideologija“ sada pokazuje svoje drugo lice. Reč je ustvari samo o „kraju nove istorije“, u kome „progres“, shvaćen na način prošlog i pretprošlog veka, kao linearan, univerzalan i nezaustavljiv, iznenada postaje zastareo i u kome mnoge forme „novog“ nose iznenađujuće crte „starog“.

Imperije se, za mnoge neočekivano, na velika vrata vraćaju u istoriju. I to je znak da je moderna iscrpljena, a s njom i njene političke forme. Ni „kraj ideologija“ ne znači kraj ideologija uopšte, već samo kraj ideologija koje su se bazirale na prosvetiteljstvu i delile njegove iluzije. Multipolarni svetski poredak, sa svojim „velikim prostorima“ i državama koje gaje imperijalne ambicije, vaskrsava neke stare i donosi nove ideološke podele. Povratak „konzervativizma“, koji se otvoreno suprotstavlja liberalizmu, posebno u njegovim ekstremnim formama, i sve jasnije artikulisani zahtevi za socijalnom pravdom (uloga koja je nekad pripadala tradicionalnoj levici), predstavljaju neke od naizgled kontardiktornih tendencija „novog doba“.

DVA POLA ZAPADA
U temeljima moderne kao istorijske epohe stajala je ideja o zapadnom univerzalizmu, koji se ostvaruje kao univerzalni progres, najpre na Zapadu, a potom i u „ostatku sveta“. Njegova avangarda su u nekom periodu postale Sjedinjene Američke Države, predstavljajući uzor koji je bilo obavezno slediti (kroz etape modernizacije) i čiju je kulminaciju trebalo da predstavlja projektovana Svetska država, odnosno utopijsko svetsko tržište (post)liberalizma.

U toku je, međutim, ne samo prestrojavanje na svetskoj političkoj sceni već i razdoblje smene starih paradigmi, a ova kriza najsnažnije pogađa Zapad, što je posledica činjenice da su njegovi razvojni modeli potrošeni i da su dospeli do svog logički neminovnog kraja.

Dva važna događaja obeležila su ovaj period promene paradigmi u zapadnom svetu: Bregzit, kao britansko odustajanje od projekta evrointegracija, i pobeda Donalda Trampa, koji označava poraz tvrdokorne globalističke struje u Sjedinjenim Državama.

Američko odustajanje od globalizma (u ovoj etapi) i izlazak Britanije iz EU i napuštanje evrozone (a u perspektivi i raspad Evropske unije) otkrivaju sve dublju podelu unutar Zapada suočenog s neočekivanim izazovom. Zapad će u budućnosti činiti dva različita a na momente i oštro suprotstavljena pola: s jedne strane, anglosaksonska imperija, „imperija atlantista“, čiji su centar SAD i Britanija, a periferija nekadašnje britanske kolonije (Kanada i Australija), i, sa druge, današnja Evropska unija i zemlje okupljene oko Nemačke kao središnje hegemonijske sile.

trampmerkel04Budućnost ovog drugog pola, kontinentalne Evrope, kojoj tek predstoji radikalna transformacija i mukotrpno redefinisanje odnosa sa Amerikom i Rusijom, u ovom trenutku izgleda krajnje neizvesno. Ipak, sada je već sasvim očigledno da ona postepeno gubi na svom značaju i sve više postaje periferijom svetskih zbivanja.

Svet
Pratite nas na YouTube-u