JEGOR HOLMOGOROV: RUSIJA MORA ODGOVORITI NA KONZERVATIVNI ZAOKRET SAD

U svetu Obamâ i Olandâ su čak i naši stidljivi koraci u pravcu tradicije...

U svetu Obamâ i Olandâ su čak i naši stidljivi koraci u pravcu tradicije i društvene odgovornosti delovali kao revolucija. Sada tu prednost više nećemo imati

„U Severnoj Americi nema ni pomena o liberalnim i konzervativnim strankama u političkom smislu. Zato postoje dve stranke koje se stalno i otvoreno bore između sebe. U prvoj je sva centripetalna sila države, na kojoj počiva njeno jedinstvo i drži se njena celovitost, patriotski duh i nacionalno osećanje: ta partija je državna, i u Americi se zove Republikanska. Druga predstavlja centrifugalni pokret; to je stranka kidanja i razlaganja, koja iz faze u fazu tera ljude na izdaju i pobunu. Ona se u Americi zove Demokratska partija“, pisao je 1860-tih godina veliki ruski publicista M. N. Katkov.

Inauguracija Donalda Trampa za predsednika čak i čisto vizuelno odavala je utisak trijumfa republikanskog duha, republikanske estetike, koju ta stranka odražava u mnogo većoj meri nego što partija demokrata odražava ideju demokratije.

Sjedinjene Države su najveličanstvenija od postojećih republika. S njom bi mogla da se takmiči rimska, ali se ona, posle Cezara, pretvorila u imperiju sa stalno rastućim monarhijskim elementom. Tako da je moguće da su SAD jednostavno najveličanstvenija republika od svih koje su ikada postojale.

Ideja građanske nacije koja suvereno vlada preko svojih predstavnika najpotpunije je materijalizovana u SAD. Kao što se oseća i imperijalni duh te republike koja pretenduje na svetsku hegemoniju.

Veličanstvena rimska arhitektura Vašingtona, spoj besprekornog i nemarnog, jednostavnosti i ukusa u odeći učesnika ceremonije, svojevrsni sitnoburžoaski aristokratizam, patriotsko horsko pevanje i citati iz Biblije – sve to stvara estetiku, koju možeš da mrziš kao nešto što pripada neprijatelju, ali ne možeš da je ne poštuješ i da joj se ne diviš.

U poređenju s tom republikanskom estetikom, republike Evrope – Nemačka, Italija, čak i Francuska, deluju smešno i pomalo ružno, stilski ubogo. Odmah se vidi da bi prirodno aristokratskoj Evropi više pristajalo odelo ustavne monarhije, a ne republike.

Još ružnije deluju pokušaji igranja „republike“ u Rusiji.

Ako želimo da ne delujemo stilski drugorazredno u poređenju sa Sjedinjenim Državama, trebalo bi da u našem državnom ceremonijalu kultivišemo stilistiku carske monarhije – molebane i parade, ceremonijal i vizantijsku grandioznost, vaznesenje sa zemlje na nebo, kao ideju ceremonije.

Za sada čak i naš „republikanizam“ deluje prilično skromno u poređenju s američkim, između ostalog zahvaljujući tome što je naša ceremonija naglašeno ateistička – predsednik se zaklinje na tananoj knjižici ustava, a ne, na primer, na Ostromirovom Jevanđelju.

Nemoguće je bez zavisti slušati kako američki sveštenici čitaju Solomonovu molitvu i Besedu na gori, dok je kod nas inauguracija lišena bilo kakvog religijskog elementa. Nadam se da će, kada vidi ove godine kako stupa na dužnost „predsednik sveta“, kojeg imenujemo upravo mi (kako glasi Legenda o ruskim hakerima zabeležena u Vašingtonskom rukopisu), Moskva to uzeti u obzir i da će naš površni ritual iz ’90-tih biti zamenjen nečim veličanstvenijim što više odgovara nacionalnoj tradiciji.

Na kraju krajeva, kako se šale političari i biznismeni u Davosu: „Tramp je ponovo učinio Rusiju velikom“.

Začuđujuće, ali najmanje je u skladu s tim tradicijama vašingtonskog republikanizma bio je sam Tramp. Njegova deca su izgledala su kao prinčevi i princeze, naročito kćerke – prave kraljice balova. Posebno plavuša u belom, Ivanka Tramp, koja je zasenila čak i prelepu maćehu, Melaniju.

Trampova supruga se još uvek oseća prilično stegnuto u ulozi prve dame, nikako ne može da se oslobodi refleksa „modela“ i trudi se da deluje uzdržano i odsutno. Neće joj biti lako s takvim zatvorenim licem u zemlji gde se svi osmehuju pod obavezno.

Međutim, potpuno se uklapa sa svojim suprugom. Dok se Hilari Klinton na ceremoniji bukvalno isticala svojim zmijskim osmehom, kao da nije ona izgubila izbore, Tramp je, za razliku od svog potpredsednika, – uvek nasmejanog Pensa – bio začuđujuće tmuran, oštar i gotovo se nije smejao, čak ni u kameru.

Činilo se da će, završivši polaganje zakletve, odmah izgovoriti svoje čuveno: „Otpušteni ste! Svi ste otpušteni!“.

I on je to zaista izgovorio.

Bilo je mnogo hipoteza o tome kakav će biti inauguracioni govor Trampa, da li će biti citata Regana i Kenedija, da li će pozvati Amerikance da se ujedine i zaborave ranije nesuglasice.

Ali je Tramp, bez preterivanja, šokirao sve.

Njegov govor je zvučao kao da nije milijarder iz Njujorka, već sindikalni vođa, negde u Detroitu, koji je decenijama nastupao pred štrajkačima i lično se tukao sa štrajkbreherima.

To je bio američki populizam najvišeg kvaliteta, dobro poznat u Americi po ličnostima kao što su Vilijam Dženings Brajan ili Hjui Long, ali koji nijednom do sada nije ušao u Belu kuću. I, odmah pošto je položio zakletvu, Tramp je odlučio da još jednom naglasi da je, pre svega, populista, vožd običnog naroda.

On je počeo svoj govor optužbama na račun Vašingtona, gde je elita vladala ignorišući potrebe ostatka zemlje, i obećao je svojim pristalicama (a, sudeći po video-snimku, na Kapitol hilu su se okupili upravo klasični Trampovi „obespravljeni“), da će 20. januar 2017. godine ući u istoriju kao dan kada je zemljom počeo da vlada Narod.

Narod, ne u smislu „skupa svih građana“, već upravo „demos“, kao snaga običnih ljudi s njihovim običnim osećanjima, običajima i interesima.

Taj Trampov populizam je zapravo ozbiljna lekcija za nas, pošto u Moskvi ulazi u modu jedan čudni „novi antidemokratizam“, kada prezir prema „rulji“ podjednako izražavaju i liberal Šenderovič i lučonoše nacionalizma.

Za to vreme Tramp u Americi demonstrira klasu kada se obraća ne prosto celokupnom biračkom telu, već upravo narodu kao plebsu, kao običnom čoveku, kao siromašnom čoveku.

Zanimljivo je da nijedan od „levičarskih“ predsednika u svojim inauguracionim govorima nije posvećivao toliko pažnje problemu siromaštva, nije govorio toliko o strahoti zamrlih fabrika, nije sa takvom odlučnošću obećavao da će vratiti blagostanje i obnoviti infrastrukturu SAD.

Ta obećanja, da će učiniti siromašne bogatijim, a bogataše koji se bogate na njihov račun siromašnijim, u čvrstoj su korelaciji sa programom „America first!“ – taj slogan, koji se donedavno smatrao maltene neonacističkim, čuo se u inauguracionom govoru na Kapitol Hilu.

Tramp obećava da će predložiti određeni politički model, u poređenju s kojim će model oligarhijskog globalnog kapitalizma i moralne i političke klime koje iz njega proizlaze biti nekonkurentan.

U tome se i sastoji glavni izazov trampizma za Rusiju.

Jer, naš model predstavlja tek neznatno i veoma stidljivo odstupanje od tog globalnog oligarhijskog kapitalizma.

Jednostavno, u svetu Obamâ i Olandâ su čak i naši stidljivi koraci u pravcu tradicije i društvene odgovornosti delovali kao revolucija, a čak i naš površinski patriotizam kao „smeli nacionalizam“.

Sada tu prednost više nećemo imati, i ukoliko ne uspemo da budemo „veći trampisti od Trampa“ (trampisti u ruskom, a ne američkom interesu, naravno), izgubićemo one poene na svetskoj sceni koje smo stekli poslednjih godina.

Te poene smo zaradili zahvaljujući umeću da uputimo izazov liberalnom mejnstrimu. I mi i dalje treba da ostanemo najbolji u toj igri. A da bismo to postigli, nije greh učiti od Trampa. On se tokom svog inauguracionog govora još jednom pokazao kao hrabar političar sa čvrstim ubeđenjima i jasnom vizijom.

Izvor Fakti, 23. januar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u