MASONI I SARAJEVSKI ATENTAT (ODLOMCI IZ ROMANA) [14]

DRAGAN KOLAREVIĆ Sudilo se dakle ujedinjenju Slovena i Srbiji kao Pijemontu NASTAVAK GLAVNE RASPRAVE...

DRAGAN KOLAREVIĆ

Sudilo se dakle ujedinjenju Slovena i Srbiji kao Pijemontu

NASTAVAK GLAVNE RASPRAVE 21. X 1914 – PRIJE PODNE
(PRODUŽENjE DOKAZNOG POSTUPKA)

(…)
Državni odvjetnik: Molim da dođe do čitanja zapisnika Borivoja Jeftića 256 A-5.

(Komentar Zdravka Kovačevića: Borivoje Jevtić, srpski književnik, rođen je u Sarajevu 30. jula 1894. godine, umro je takođe u Sarajevu 27. novembra 1959. godine. Bio je pripadnik pokreta Mlada Bosna i uhapšen je nakon Sarajevskog atentata 1914. godine, i osuđen je na tri godine tamnice.)

Kurinaldi: Pristaju li gospoda branitelji? (pristaju)

Perovođa Sertić čita.

(Komentar Z. K.: U stenografskim beleškama nema ovog dela zapisnika koji čita Sertić)

Čabrinović: Ja u ono doba nisam imao ni pojma o atentatu na prijestolonasljednika. Ja njemu nisam poslao sliku Leopardija, nego Kardučija, i da me on (Borivoje Jeftić? – opaska Z. K.) nije načinio nacionalistom nego sam postao nacionalista usljed balkanskih događaja i literature pokojnog Jovana Skerlića.

Narator: Obratimo pažnju na Jovana Skerlića, književnog kritičara, istoričara književnosti, pisca „Istorije srpske književnosti“, autora višetomnog dela „Pisci i knjige“, urednika „Srpskog književnog glasnika“… Skerlić se školovao u Lozani i Parizu. Ono što je on uradio za istoriju srpske književnosti ostaje kao trajna vrednost, temelj na kome će se graditi svaka buduća istorija srpske književnosti. Ukazaćemo na nešto što nije bitno, bar na prvi pogled, za Skerlićev knjiženi rad, međutim, možda je bitno za razumevanje njegovog političkog delovanja.

Vratimo se na 1908. godinu i aneksiju Hercegovine i Bosne, dve srpske pokrajine, kako su ih tada nazivali masoni iz lože „Pobratim“. Posle tog događaja Svetomir Nikolajević i Vasa I. Jovanović kreću po evropskim prestonicama da u masonskim krugovima pridobiju naklonost za srpske stavove.

Vasa I. Jovanović je bio zagovornik ideje da srpski masoni istupe iz Velike Lože Ugarske i priključe se Velikom Orijentu Francuske. Sa tom namerom je i krenuo u Pariz, u društvu sa Nikolajevićem. Osim Vase I. Jovanovića, veliki zagovornik povezivanja sa francuskim slobodnim zidarima bio je Vasa U. Jovanović, koji je sa njima stupio u vezu još u Briselu i na svetskoj izložbi u Parizu 1900. I zaista, njih dvojica, Vasa U. i Vasa I. Jovanović, uz još trojicu majstora iz „Pobratima“, osnovali su 23. februara 1909. godine ložu „Ujedinjenje“, koja je bila pod zaštitom Velikog Orijenta Francuske.

Na osnivačkoj skupštini Vasa U. Jovanović je održao govor koji je završio rečima: „Naš cilj je Jugoslavija!“. Dakle, to je bila projugoslovenska loža.

Vasa I. Jovanović svedoči da mu je prilikom uspostavljanja veza sa francuskim slobodnim zidarima presudno pomogao doktor Jovan Skerlić, profesor univerziteta i političar. Skerlić nije bio mason mada je imao odlične veze sa francuskim slobodnim zidarima. Pored slobodnog zidarstva, njih je povezivalo i jugoslovenstvo.

skerlicpopovicDok je čovek živ, nismo u stanju da shvatimo njegov značaj, to smo u mogućnosti tek nakon njegove smrti, tek kada on odlazi u večnost iz naših malih života. Od njegove smrti, 2. maja po starom kalendaru (15. maja po novom), do početka Prvog svetskog rata Srbima je preostalo dva i po meseca. U vreme smrti i sahrane, već je bilo odlučeno da Austrougarska napadne Srbiju, već je bio spreman ultimatum, samo se čekalo na povod i vreme.

Milovan Milovanović je umro pred početak Prvog balkanskog, Skerlić pred početak Prvog svetskog rata. I jedan i drugi su bili francuski đaci, školovani na Sorboni. U tom kontekstu bi trebalo shvatiti njegov fizički odlazak.

Evo kako je Beograd ispratio Skerlića u viši život.

SAHRANA JOVANA SKERLIĆA

Jovan Skerlić, profesor Univerziteta, književnik i narodni poslanik sahranjen je 4. maja (po starom kalendaru) 1914. godine, sa počastima koje se ukazuju samo izuzetnim pojedincima, koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Sama sahrana je pokazala da je Skerlić bio ravan mitskim narodnim junacima, bila je to manifestacija zahvalnosti i priznanja za ono što je dao kao naučnik i društveni radnik. Beograd i Srbiju je ujedinila žalost za Jovanom Skerlićem.

Okupljanje naroda počelo je posle podneva oko njegove kuće. Tu su bili njegovi prijatelji, najbolji drugovi, politički istomišljenici i protivnici, mladi, prijatelji iz Šumadije i svih jugoslovenskih krajeva, predstavnici korporacija, istaknute ličnosti intelektualnih i društvenih krugova. Ljudi su dolazili u grupama. Pogrebna povorka krenula je u 14 časova, bila je to nepregledna masa okupljena tugom i poštovanjem.

Očevici su svedočili da od smrti Koste Taušanovića i Stevana Sremca tako velike svenarodne povorke nije bilo. Za ono vreme, sasvim neobično, na čelu povorke bio je šezdeset jedan venac, što je takođe izraz širokog uticaja i poštovanja koje je pokojnik imao na srpskim i jugoslovenskim prostorima. Da pomenemo samo neke: Studentsko pevačko društvo „Obilić“, omladina svih škola, studenti Jugosloveni na studijama u Beogradu sa hrvatskom zastavom obavijenom crnim velom. Posebno bi trebalo istaći da su mladog profesora Beogradskog univerziteta poštovali mladi, oni su u njega verovali, bio im je moralni ideal.

skerlicspomenikIza kovčega išla je njegova supruga sa rodbinom, zatim seljaci ispod Bukulje, ali i dr Vladimir Ćorović, Skerlićev zet, pokojnikova sestra gospođa Jelena V. Ćorović sa Milanom Grolom i Pavlom Rankovićem, njegovim nerazdvojnim drugovima na poslu još od rane mladosti.

U masi naroda bili su: predsednik vlade Nikola Pašić, ministar prosvete Ljuba Jovanović Patak (kasnije i ministar policije), predsednik Narodne Skupštine Andra Nikolić, predsednik Narodne odbrane general Boža Janković, dr Đuro Šurman, profesor Univerziteta iz Zagreba, Tihomir Ostojić, sekretar Srpske matice iz Novog Sada, Jaša Tomić, novinar iz Novog Sada, Smail-aga Ćemalović, novinar iz Sarajeva (spaljen u Jasenovcu 1945), dr Vizner-Livadić, profesor i književnik iz Zagreba, Kristo Dominković, novinar iz Dubrovnika, Zdenjek Rola, publicista iz Praga, i još mnogi drugi izaslanici iz raznih krajeve Srpstva i Jugoslovenstva.

Skerlića su ispratili skoro svi narodni poslanici, svi članovi glavnog odbora stranke Samostalnih radikala na čelu sa Ljubom Davidovićem, Ljubom Stojanovićem i Miloradom Draškovićem (ubijen u Delnicama posle Prvog svetskog rata), nastavnici i profesori svih škola u Beogradu, brojni Srbi iz Srema i Pančeva, nepregledna masa Beograđana.

Po jakoj kiši pratnja je Jovanovom i Dubrovačkom ulicom došla do Univerziteta, tu je zastala i dr Pavle Popović se oprostio od pokojnika u ime Univerziteta čiji je najvredniji poslenik i najlepši ukras bio Jovan Skerlić. Usledili su govori Tihomira Ostojića u ime Matice srpske, gospodina Đure Šurmana u ime zagrebačkog Univerziteta i Jugoslavenske akademije, zatim je govorio Milan Bogdanović, student, u ime Skerlićevih učenika, Dušan Pantić, pravnik, u ime Fonda siromašnih studenata.

Posle svakog govora masa je složno izgovarala: „Slava Skerliću!“

Pratnja je ulicom Kneginje Ljubice izašla u Knez Mihailovu ulicu. Priključivale su se na svakoj raskrsnici, kod svake kuće, grupe ljudi, omladine, čak i dece – sav Beograd.

Kad su venci, to jest čelo povorke, stigli pred Dvor, Terazije su bile potpuno ispunjene sabijenom masom sveta. Tada se Kralj Petar pojavio na prozoru svoje odaje, odao je počast Jovanu Skerliću i triput se prekrstio za pokoj duše izuzetne ličnosti koja prerano odlazi sa ovoga sveta kome je još mnogo mogao da daruje.

U vreme sahrane Saborna crkva je obnavljana, u njoj nisu vršena nikakva činodejstva, stoga je opelo obavljeno u Vaznesenjskoj crkvi. I tu su čekale velike grupe ljudi. Samostalni radikali su uneli kovčeg sa posmrtnim ostacima, crkva i porta bile su za tili čas ispunjene ljudima.

Posle opela u crkvi se od Skerlića oprostio dr Aleksandar Belić u ime Akademije nauka. U ime stranke ispred crkve se oprostio Ljuba Davidović, predsednik glavnog odbora Samostalnih radikala.

Sprovod je iz Vaznesenjske crkve krenuo dalje. Zastao je pred Narodnom skupštinom. Tada je doktor Momčilo Ninčić, u ime parlamenta, odao poštovanje jednom od najdostojanstvenijih njegovih članova. Tužna povorka je od Parlamenta krenula dalje, prošla je pored „Londona“ i ponovo pored Dvora. Kralj je opet bio na otvorenom prozoru i uklonio se tek kada je pratnja zastala na ulasku u Aleksandrovu ulicu.

Gospodin Mihailo Stojančević, profesor i urednik „Poleta“ iz Kragujevca, oprostio se tu od pokojnog Skerlića u ime šumadijskih samostalaca, Nikola Stanarević u ime radikalne demokratske omladine, i student Mirko Hoce u ime studenata Jugoslovena iz Habsburške monarhije.

bogdanpopovicPovorka je stigla do groba tek u 18 časova. Kroz plač o Jovanu Skerliću je pored otvorenog groba govorio čovek koji je uočio njegov nesvakidašnji dar i natprosečne mogućnosti dr Bogdan Popović, profesor Univerziteta. Milan Grol je poslednje drugarsko „zbogom“ svom Skerliću u suzama izgovarao. I onda je došao poslednji čin: u vlažnu, crnu grobnicu spušteno je na večiti odmor telo onoga koji je toliko voleo svetlost, slobodu i rad, rad bez odmora. Telo se vratilo zemlji a duh je otišao tamo odakle je u prolaznost došao.

(Komentar Alfonsa Ludakovića: Po prirodi stvari, čini se, sada bi valjalo nastaviti sa iskazom Nedeljka Čabrinovića, ali pre toga sledi tekst Vojislava M. Jovanovića kojim je obeležena godišnjica Skerlićeve smrti. Tu je posebno naglašena njegova jugoslovenska orijentacija, kao i lože „Ujedinjenje“, čije je osnivanje on pomagao, po svedočenju Vase I. Jovanovića, posebno u povezivanju srpskih i francuskih slobodnih zidara, mada Jovan Skerlić nije bio mason. Tekst govori o jedinstvu Južnih Slovena, zajedničkim ciljevima, i vrlo je važno uporediti ga sa stenogramom koji sledi, sa suđenjem na kome se, u stvari, sudilo „velikosrpskoj“, jugoslovenskoj ideji, a u stvari sudilo se „Savetima“ Adama Čartoriskog, „Planu“ Františeka Zaha i „Načertaniju“ Ilije Garašanina. Istoričari su utvrdili da „Plan“ Františeka Zaha čini 95 posto „Načertanija“. Sudilo se dakle ujedinjenju Slovena i Srbiji kao Pijemontu. Sudilo se srpskim slobodnim zidarima, sudilo se bratstvu Srba i Hrvata. To se i dalje čini! Anonimni „istoričari“ iz misterioznog „instituta“ obavili su razgovor sa Vojislavom M. Jovanovićem Marambom 15. juna 1951. U „institutu“ se zadržao od 17 do 21 časa)

Jovan Skerlić – godišnjica smrti, 2. maj 1915. po starom kalendaru
„Politika“ 2. maja 1915, naslovna strana

Kako je daleko od nas, danas, posle jedva navršene godine dana, ona premijera „Verterova“ kada u pozorišnu dvoranu posle prvog čina, u blesak električnih sijalica i sred sveže podbrijana lica crnih smokinga i u lože napudrovanog ženskog sveta u raskošnim šeširima pade glas da je Jovan Skerlić na umoru. Kroz kišu i mrak rđavo kaldrmisanih ulica više Vojne akademije dopirao je pred novi vračarski sanatorijum niz fijakera preneraženih prijatelja, koji su od lekarske nauke tražili pomoć za njega, čijoj bolesti nije bilo leka. Koliko daleko izgleda i koliko promena od onih strašnih trideset časova nade i strahovanja, i najzad od onog kobnog jutra koje ga je odnelo. Od „Srpskog Književnog Glasnika“ leže nesavijeni tabaci poslednje julske sveske koju je mobilizacija ostavila nedovršenu; njegov Srpski Seminar na Univerzitetu, srušen u provaliju za čitava tri sprata, zjapi prazninom nad probijenim svodovima i prolomljenim trščanim tavanicama koje vise u vazduhu, a na onoj uzvišici Kalemegdana, sa koje će se jednoga dana zasijati u bronzi njegova stasita i odlučna figura, više glavne šetališne staze kojom je svakoga dana prolazio sa mladom Jugoslavijom u izgnanstvu, bujna majska trava već zahvata razrivene vrtače haubičkih zrna, pokrhane jele i razvaljena skloništa topovskih kara. Događaji su rasturili prijatelje i učenike; jedno malo tane ili tifusna neman zagušila je mnoge: između Skerlićeve smrti i nas Obilića srce i muška ruka Gavrila Principa (podvukao Z. K.) otvorila je svojim brauningovskim gestom veliko delo nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja Jugoslovenstva. Između nje i nas stoje dani sveže slave i svežih žalosti, iskušenja i pobeda, strahovita borba na život i smrt u kojoj se odlučuje sudbina Evrope i budućnost cele njene civilizacije, borbe u kojoj se ime Srbijino uzdiže svetlo i s čašću.

Pa ipak, u današnji dan, i naročito u današnji dan, u ovim istorijskim časovima koje Skerlić nije dočekao – baš stoga što su nam sve materijalne veze sa tako skorom prošlošću pokidane – vidi se više no igda koliko je dubok trag ostavio za sobom ovaj pionir jugoslovenskog nacionalizma, koliko je on nadživeo sebe u delu koje je ostavio za sobom. I onda kad je njegova profesorska reč umukla sa katedre koja je bila daleko više no prosta katedra srpske književnosti na srpskom Univerzitetu, kada su „srpske muze ućutale“ i literatura stala u službu nacije, baš u trenutku kada grabljivi sutrašnji saveznik preti da nam ospori pravo na narodnu zajednicu kojoj idu sve naše težnje, radi koje Srbija nije prezala ni pred kakvom žrtvom, oseća se ne samo praznina koju je Skerlić ostavio za sobom već i blagotvorni upliv njegove neumorne i svestrane delatnosti, živo prisustvo njegovog duha koji je širokogrudom i podjednakom ljubavlju obuhvatio celo naše troimeno pleme.

Jer, što se danas u svim dušama razboritih Hrvata i Slovenaca, i onih u redovima srpske pešadije i onih koji su na domu po tamnicama i u izgnanstvu preko Okeana što se u svima njima diže bela vizija ovih istih kalemegdanskih bedema kojima neprijatelj nemoćno šalje svoje poslednje udarce, i što u svome srcu nose dragi lik Srbije, majke dobre koju vekovima nisu znali – zasluga je ovog duhovnog vođe jugoslovenske omladine čije je ime za njih čitav jedan program.

I zato, onoga dana kad naši šumadijski pukovi budu ulazili u njihova sela – isto ovako uvijena u crninu kao što su naša – u gradove s katoličkim župnicima i natpisima koje ni najpismeniji od naših seljaka neće umeti da pročitaju, naša slovenačka i hrvatska braća pozdravljaće u njima osloboditeljku i slobodonosnu domovinu Jovana Skerlića.

Vojislav M. Jovanović

vojislavjovanovicmaramboKomentar Alfonsa Ludakovića: Ovom tekstu nije potreban komentar! Vojislav M. Jovanović je dao tačne ocene, sve nazvao pravim imenom, važne događaje predvideo. To je jedan od antologijskih tekstova koji nisu smeli da budu zaboravljeni. Samo jedno nije mogao da predvidi: da će se braća dva puta u dvadesetom veku posvađati i ubijati.

(Sledi nastavak saslušanja Nedeljka Čabrinovića i reč državnog odvjetnika)

Roman „Masoni i sarajevski atentat“ možete naručiti u većim beogradskim knjižarama ili kod izdavača Čigoja Štampa:
T:+381 11 26 27 238 // 30 32 414; M:+381 65 288 54 28
E: [email protected]; W:http://www.chigoja.co.rs

Kultura
Pratite nas na YouTube-u