MORAL I POLITIKA

MILAN DAMJANAC Pošto nemamo dovršen nacionalni obrazac, nemamo ni dovoljan osećaj kolektiviteta, a samim...

MILAN DAMJANAC

Pošto nemamo dovršen nacionalni obrazac, nemamo ni dovoljan osećaj kolektiviteta, a samim tim ni smisao za kontinuitet

Politika malih naroda mora biti politika dovijanja. Kao takva, ona traži vladara koji se mora služiti svim sredstvima da osigura boljitak sopstvenom narodu. Moral je sredstvo kontrole društva i obrazac ponašanja koji formira odnos prema životu, ali se život, a samim tim i odgovornosti i obaveze državnika, razlikuju od odgovornosti i obaveza običnog čoveka. Jedna greška, jedna odluka koja je motivisana čašću, moralom, istinom, i narod može platiti veliku cenu.

Moral, dakle, u političkom smislu nikad nije i ne može biti isto što i u običnom životu. Nezgodno je samo ukoliko se nemoral političara preslika na privatni život, na običan život – to predstavlja gubitak kontrole nad sobom i prelaženje granice i izliv političkog na društvo. Jedino je opasnije od toga ukoliko država i mediji rade na promociji nemorala. Nije nemoral nešto o čemu treba pričati niti je nešto što treba promovisati pošto to doprinosi propasti društvenih vrednosti i samim tim propasti identiteta jedne nacije. Dakle, jedno je pričati o političarima koji u razgovorima sa strancima i u politici prema strancima moraju da preduzimaju nemoralne akcije, ali je sasvim nešto drugo pretvaranje naroda u bezličnu masu. Ukoliko je tako, onda politika ne služi više ničemu sem ličnom bogaćenju i zadovoljenju najnižih potreba. Politika ima smisla sve dok predstavlja sredstvo kojim se nacionalni interesi brane, ali gubi smisao kada ne ostane ništa da se odbrani.

ISTINA NEĆE ISPLIVATI SAMA
Stoga, moralne rasprave imaju smisla iz perspektive pojedinca ali ne i iz perspektive državnika. Državnik nema tu slobodu koju ima pojedinac, već daleko veću odgovornost koja oduzima privilegiju moralnih odluka. Da, moral je privilegija, ispoljavanje dobrote takođe, a posebno ideja da možeš reći sve što pomisliš u političkoj sferi. U sferi političkog sve što je normalno i obično postane privilegija, koja se mora sačuvati u sebi, kako bi se imalo šta odbraniti. Politika je veština, politika nije poligon za ispoljavanje moralnih načela.

U tom kontekstu srpsko viđenje politike je vrlo infantilno i puno lepih želja i nerazumevanja odnosa moći. Borba sa jačim podrazumeva laž i pretvornost. U običnom životu laž i pritvornost bi spadale u raspravu o moralnim kategorijama, ali u političkom one to nisu; naprotiv, one predstavljaju sredstvo kojim se dolazi do cilja.

Elite okolnih naroda to dobro razumeju i koriste, te se tako ono što govore nikada ne razlikuje od onoga što je na zapadu poželjno čuti, ali se ono što rade zasniva na onome što misle. Ovde nećemo porediti našu elitu, koja je elita samomrzećih Srba, i elitu okolnih zemalja, već patriotsku elitu i elitu okolnih zemalja. U okviru patriotske elite vlada ogroman amaterizam kada je reč o shvatanju politike. Politika se doživljava kao delatnost u kojoj se ima govoriti istina i promovisati sve ono što je u korist naroda, otvoreno i slobodno. Politika tako ne funkcioniše, a, pošto to ne razumeju, odatle se izvode sve dalje greške u zaključivanju.

srbija1915Gostovanja na tv emisijama i tribinama koriste se kako bi ponavljali opšta mesta i zaključke. Obično se njihovi govori, tekstovi i knjige svode na istorijske analize koje u postmodernom društvu ne znače ama baš ništa. Otuda se to pretvara u patriotske žalopojke o tome kako je nekada bilo, a više nije, ili kako istorijski izvori nesumnjivo dokazuju da smo u pravu, a da druga strana falsifikuje istoriju. Sve je to tačno, ali to nikoga više ne zanima. Srbi to već znaju, samomrzeće Srbe baš briga, a elita okolnih zemalja već štampa udžbenike u kojima iznosi suprotne tvrdnje i snima filmove i serije na tu temu.

Istina neće isplivati sama od sebe, „veštački“ identiteti se neće urušiti sami od sebe; ne razumemo osnovne postulate politike u postmoderni, niti uticaj masmedija. Nikoga nije briga šta se zaista desilo. Nikoga nije briga ko je zapravo bio Njegoš ili Gavrilo Princip niti koje je genetsko i kulturološko poreklo okolnih naroda. Važno je samo bilo koju tvrdnju ponavljati istrajno i dugo i ona će postati istina. Istoriju pišu pobednici, a naša će istorija biti pobednička samo ukoliko je stalno i uporno iznosimo, bez dokazivanja i gubljenja živaca i vremena. To nikoga ne interesuje. Potrebno je ekranizovati našu verziju istorije, pisati popularne romane na tu temu, a protivnicima se obraćati sa visine, napadački, agresivno, a ne defanzivno i objašnjavalački, pravdajući se. Objašnjenja sirovoj snazi i veri nisu potrebna. Mi moramo da verujemo u našu istinu i da je ispovedamo. Sve dok se, sa druge strane, nadamo da će se stvari izmeniti same od sebe, stradaćemo. Izmeniti stvari u našu korist podrazumeva veštinu politike i strategiju na svim poljima, a ne nadu u bolje sutra. Dok se mi nadamo u Trampa, Albanci troše milione na kontakte i uticaj na članove njegove administracije.

JEDNOSTAVNA I BRZA REŠENjA
Naš manjak smisla za političko ne proističe toliko iz neobrazovanosti, kako to lakeji samomrzećih Srba govore, već iz manjka iskustva i zrelosti. Pošto nemamo dovršen nacionalni obrazac, nemamo ni dovoljan osećaj kolektiviteta, a samim tim ni smisao za kontinuitet, ideju da će postojati i neka generacija posle nas, a ne samo mi. Stoga naši planovi vrlo retko predstavljaju dugoročne poduhvate koji su u korist celokupnog naroda, već jednokratne poteze koji bi trebalo odmah i za sva vremena da isprave sve nepravde koje smo doživeli. Takvi smo u svemu, od razumevanja ličnog života i uspeha do razumevanja spoljne i unutrašnje politike. Tragamo za jednostavnim i brzim rešenjima, a njih nema. Skloni smo idejama o revolucijama i nasilnim smenama, nikada ne promislivši njihove posledice. Skloni smo akciji odmah i sad, potpuno nepromišljeno. A onda, kada nam to ne pođe za rukom – što je veoma često – zapadnemo u već mnogo puta viđenu apatiju i dignemo ruke od sebe.

Naš doživljaj političkog i nacionalnog života i identiteta je pervertiran, te to utiče na naše odluke i planove. Samim tim, političko kod nas ne predstavlja sredstvo za nacionalni dobitak, već sredstvo za ispoljavanje frustracija, a to se plaća u litrima krvi. Sve navedeno utiče na našu percepciju stvarnosti, te, onda kada je potrebno da reagujemo, npr. protiv elite samomrzećih Srba, mi apatično i rezignirano ćutimo i čekamo, kao da će neko drugi doći i rešiti naše probleme, pa bio to Putin, Tramp ili Bog.

srbijakaficiA istina je da naše probleme možemo rešiti samo mi sami uz, naravno, odgovarajuće geopolitičke prilike. Mi smo na dnu zato što ne verujemo da možemo bolje i ne znamo kako se to radi, a ne zato što zaslužujemo da tamo budemo.

Politika
Pratite nas na YouTube-u