USTAV 2006. ILI ODBRANA I POSLEDNjI DANI

GORAN ĐORĐEVIĆ Početak ustavnih promena označiće otvaranje pandorine kutije koja neće ojačati ni jednu...

GORAN ĐORĐEVIĆ

Početak ustavnih promena označiće otvaranje pandorine kutije koja neće ojačati ni jednu poziciju Srbije

„I ništa ne otkriva nadmoćni duh čovekov tako jasno kao što je znao da demaskira prirodu baš tamo gde je htela da se poigra njime!“
G. H. Lihtenberg

U srpskoj ustavnopravoj istoriji gotovo da nema Ustava koji je još pre donošenja bio izložen osporavanjima i napadima kao što je to Ustav iz 2006. godine. I nakon usvajanja Ustava baražna paljba se nastavila nesmanjenom žestinom, jer je postalo očigledno da je Ustav donet koristeći nepažnju inače budnog oka svetske žandarmerije. Zahvaljujući snazi medijskog odstrela i nedoraslosti političke elite, danas, deset godina posle, opšte mesto je da je Ustav iz 2006. loš (da čak i Ustav SFRJ iz 1974. godine ima značajnih „modernizatorskih“ prednosti). U tom kontekstu, gotovo da nema bilo koga sa političkog spektra koji danas ne postavlja pitanje svrsishodnosti najavljene promene Ustava. Svako ima svoj razlog, svako ima pravo da svoj mali bes usmeri ka Ustavu i hitne se kamenom na Ustav, od bojažljivih traktorista (koji i dalje smatraju da se Ustav ne sipa u traktor iako je drugog pogonskog goriva sve manje), do zagovornika svih mogućih decentralizacija i ostalih stalnih pratilaca briselskih integracija.

Ustav, kao objektivna realnost, danas je ugrožen upravo predstavama nove realnosti, koje svoj osnov imaju u narušavanju samog principa ustavnosti. Oni malobrojni ustavobranitelji uzaludno, ali opet nevidljivo i neorganizovano postavljaju pitanje šta su nedostaci Ustava iz 2006. godine. I odgovore ne dobijaju. Niti će dobiti odgovore. Jer odgovori na sva suštinska pitanja odavno su pretvoreni u opšta mesta ispred kojih stoje sve moguće integracije, procesi pomirenja i ideje o kraju istorije. Vlast stidljivo ustavne promene navodi kao uslov ulaska u EU, prihvatajući izmene Ustava kao najlakši ustupak koji još može da se nađe na evropskoj agendi. U opštem galimatijasu doživljenih i dodeljenih uloga, svako nalazi svoje mesto i svako je drag sagovornik i saveznik u osporavanju najvišeg pravnog akta. Uloge su do te mere nekritički prihvaćene da se promenama Ustava bave i oni koji imaju ustavni zadatak da brinu o primeni ustava, a ne o promeni ustava. Ponižavajuća ilustracija ogleda se u događaju od 29. novembra 2016. godine. Tog dana održana je Konferencija U susret promenama Ustava. Konferencija je održana u saradnji ili sadejstvu Misije OEBS, Kancelarije Saveta Evrope i Vrhovnog Kasacionog suda. Začuđujuće je da je i Vrhovni Kasacioni sud prihvatio ulogu koju preti da ga pretvori u „korisnog idiota“ geopolitičkih projekata. Treba ponekad napraviti mali korak unazad i videti ko je pokrenuo postupak promene ustava, da li je neko pokrenuo taj postupak, kako je dirigovana javna rasprava krenula pre formalne ili zvanične inicijative za promenu ustava. Ili je jednostavno reč o pripremi terena.

KAKO JE BILO 2006. GODINE
Svaki Ustav nosi sa sobom duh vremena u kojem je donet i pokušava da iskustvo prošlosti kroz anticipiranje budućnost pretoči u osnovne principe kojima će jedan društveni sistem biti kreiran u narednom po pravilu dužem periodu. Okolnosti te 2006. godine po državu i društvo bile su svakako povoljnije nego što su to uslovi u 2016. godini. Podsetimo (uz muziku Zorana Simjanovića):

„Te 2006. godine stopa rasta bruto društvenog proizvoda u Srbiji je 4,9 odsto, javni dug Srbije je 9,6 milijardi evra, aprila meseca Evropska unija je zamrzla pregovore sa Srbijom zbog neizvršavanja obaveza prema Haškom tribunalu, Crna Gora je postala nezavisna država, pregovarački tim je odbio predloge na Bečkim pregovorima sa predstavnicima pobunjenika iz Prištine, sa obrazloženjem koje je dato narodnoj skupštini da je maksimum kompromisa autonomija u okviru Srbije, Youtube je postao globalni fenomen, u pritvoru haškog tribunala pod nerazjašnjenim okolnostima umro je Slobodan Milošević, hapšenje stečajne mafije, ubijen je Sadam Husein, Klint Istvud je snimio Pisma sa Ivo Džime.“

beckipregovoriŠtaviše, sve ono što se dešavalo nakon 2006. godine, a događaji su, počev od 2008. godine dobili na amplitudi, predstavljali su svesno potkopavanje ne samo Ustava već i celokupnog našeg državnog i društvenog sistema. Briselski sporazum, sporazum o integrisanom upravljanju granicom, reforma pravosuđa iz 2010. godine, Statut Vojvodine, Ustavni sud udubljen u „ćutanje administracije“, predstavljaju najveće udarce na ustavnost i zakonitost, do mere da su se i formalni ustavobranioci u liku i delu Ustavnog suda, Vrhovnog Kasacionog suda ili nadležnih tužilaštva povukli su se pred olujom nagoveštenih ustavnih promena.

U našem zbunjenom društvu, dodeljene uloge se vrlo lako pretvaraju u doživljene uloge. Tako i naši pravosudni organi, umesto da Ustav tretiraju ne samo kao osnovu svoje dužnosti, već (kako treba) kao svetinju, kao svoj paladijum i izvor svog postojanja, prihvataju ulogu milosrdnih reformatora ustava, demonstrirajući ne samo svoje protivpravno činjenje, već i odsustvo svesti o elementarnim vrednostima jednog društva.

USTAV JE VEĆ VAN SNAGE
Danas sa žalošću možemo da konstatujemo da je Ustav na jedan način već stavljen van snage. O tome svedoče odluke Ustavnog suda, koji odbacuje predloge za ocenu ustavnosti i zakonitosti pozivajući se na sopstvenu nenadležnost ili akti Vlade i Narodne skupštine, koji se ne obaziru na najjasnije ustavne odredbe (uključujući i preambulu).

Danas prisustvujemo novoj predstavi koja i Ustav treba da potisne u korist ustavnih reformi koje se predstavljaju kao svrha po sebi. Ima li većeg poraza nego danas zidati novi ustav na svim onim ruševinama koje se predstavljaju kao pobede a koje su ophrvale srpsko društvo od 2006. godine do 2017. Ni najnaivniji ne spore da je srpska državnost te 2006. bila daleko prepoznatljivija i na Kosovu i u EU nego što je ona danas ograničena briselskim sporazumima i ostalim nepisanim obećanjima i dogovorima. Od pitanja statusa celog Kosova 2006. godine, danas se u Briselu pregovara o statusu izgrađenog zida u severnoj Kosovskoj Mitrovici. Ustav iz 2006. godine predstavlja oličenje kakvog takvog konsenzusa i predstavlja otelotvorenje jedne političke filozofije, koja je u tom trenutku uspela da prepozna potrebu dalje borbe za elementarne vrednosti jednog društva i jedne države u sklopu već vidljivih procesa u svetu koje vidljive oblike „novog doba“ dobijaju danas.

Ukoliko se na trenutak izdignemo iznad kalkulatnskih predstava političkih stranaka, jasno je da Ustav iz 2006. godine sa projekcijom odnosa prema NATO i tadašnjem antipluralističkom međunarodnom poretku predstavlja svojevrsnu realizaciju narodnog instinkta i iskustva prošlosti. Drugi, rekli bismo, naglašeniji prigovori na ustavni status pravosuđa ili broja poslanika u parlamentu predstavljaju samo izgovor. U smutnim vremenima status pravosuđa je uvek predstavljao zgodnu polugu za uređivanje društvenog sistema. I dok se prigovori medijskih sloboda ili poštovanja pojedinačnih prava uvek mogu rešiti brzom reakcijom (zakonodavnog ili sudskog tipa) pravni sistem zahteva izmeštanje i angažovanje celog državnog sistema. Tako i ovaj napad na Ustav ima jedini cilj najpre pretvaranje pravosuđa u status in statu, a koja u krajnjem ima za cilj dalju dezintegraciju države, sa realnom opasnošću da se Ustav iznova izgradi na nikad srušenim postulatima Brozovsko-kardeljevske ustavotvorne prakse.

ustavPromena ustava predstavlja odblesak političke paradigme. Same najave promene Ustava služe relativizaciji i dodatnom urušavanju ustavnog poretka. Početak ustavnih promena označiće otvaranje pandorine kutije koja neće ojačati niti jednu poziciju Srbije. U istorijsku ironiju bi se pretvorila činjenica podnošenja Ustava na polusrušeni briselski žrtvenik.

Politika
Pratite nas na YouTube-u