njegos 2

O NjEGOŠU I PRETNjI

MILO LOMPAR Oni koji ga danas optužuju govore u dlaku isto kao poturičke vođe...

MILO LOMPAR

Oni koji ga danas optužuju govore u dlaku isto kao poturičke vođe u Gorskom vijencu

U nedavnim tvrđenjima o Njegošu, koji je „najveći krvnik Bošnjaka i islama“, nepogrešivo se pojavio ton pretnje: počivao je na saznanju o tome da su „Crnogorci… mala nacija“, jer „Bošnjaka ima više u tuzlanskom kantonu nego Crnogoraca u čitavom svetu“ i na upozorenju da aktuelna vlast Crne Gore „neka proba“ da se suprotstavi ovakvom viđenju stvari.

Ovaj savremeni zvuk pretnje kao da je prepisan iz Gorskog vijenca. Jer u pregovorima crnogorskih i poturičkih glavara Mustaj kadija kaže: „Malo ljudstvo, što si zaslʼjepilo?“ Kako su poturice manjina u Crnoj Gori, onda ova vizija crnogorske malenosti dolazi iz spoljašnje perspektive. Premda ne pominju tuzlanski kanton, poturice u Gorskom vijencu sebe shvataju kao deo šireg sistema odnosa (turskog i islamskog), dok Crnogorce shvataju lišene bilo kakvih spoljašnjih veza.

Oni koji danas optužuju Njegoša govore, dakle, u dlaku isto kao i poturičke vođe u Gorskom vijencu. Zar za taj izbor njihovih reči, za tu perspektivu sagledavanja stvari, može biti kriv cetinjski vladika?

U razumevanju savremenih obezvređivanja Njegoša treba razlikovati njihovu genezu od njihove strukture. Kao ključni momenat geneze, kao čas u kojem se kristalizuje jedno shvatanje stvari koje se sa pojačanom snagom pojavljuje u našem vremenu, možemo označiti – titoističko nasleđe. Jer, kako je Tito – u razgovoru sa crnogorskim rukovodiocima 1969. godine – objasnio da lovćensku kapelu treba srušiti? Okolnošću da je tu Aleksandar venčao Srbiju i Crnu Goru. Odjednom je zaboravljeno da je Gorski vijenac posvećen „prahu oca Srbije“. Ona je srušena 1971. godine. To su istorijski i ideološki zasadi današnjih kulturnopolitičkih nastojanja.

U strukturi obezvređivanja Njegoševog dela treba razlikovati dva momenta. Prvi momenat očituje uklanjanje svake svesti o pretnjama – i jeziku pretnji – koje oglašavaju poturice u Gorskom vijencu. To je učinio Muhsin Rizvić. On ih je stilizovao kao meke i miroljubive ljude, sklone lepoti i uživanjima. Da bi postigao ovaj cilj, on im je suprotstavio Osmanlije kao demonski agresivne, ratoborne, razorne i negativne.

Kada se ustali ova neistinita predstava o poturicama, dolazi do drugog momenta u ovoj liniji argumentacije: potrebno je ukloniti svest o pretnjama i postupcima Osmanlija koje oglašava Selim vezir. Tako Ivan Čolović određuje njegovo pismo crnogorskom vladiki kao „mirovnu inicijativu“.

Šta je zajedničko za ovu liniju argumentacije, koja se odvija u dva koraka? Da počiva na krivotvorenju Njegoševog teksta. Jer brojna evidencija pokazuje kako poturice prete, pa – na primer – slave sultana koji u Bosni „sve pokla, što ne posuneti“, kao što i ubijaju, što pokazuju reči sestre Batrićeve. Istovremeno, preti i Selim vezir: „Jaki zubi i tvrd orah slome;/ dobra sablja topuz iza vrata,/ a kamoli glavu od kupusa“.

Ovo je pretnja silom oružja. Postoji i pretnja usled crnogorske malobrojnosti: „Ko potoke može ustaviti/ da k sinjemu moru ne hitaju?“ Ovu pretnju brojem istorijskih učesnika upotrebio je i poturički glavar Skender-aga. No „ko izide ispod divne sjenke/ prorokova strašnoga barjaka,/ sunce će ga spržit kako munja“.

Ovo je pretnja islamom: svi moraju postojati u prorokovoj senci. I: „teško zemlji kuda prođe vojska“. Ovo je pretnja neposrednom vojnom turskom silom.

Kako se ovakve pretnje mogu nazvati „mirovnom inicijativom“? Do toga dolazi usled nastojanja da se svet kosovske tradicije u Gorskom vijencu – koji i sam baštini jezik pretnji i činove nasilja – predstavi kao jedini takav svet.

U pozadini prepoznajemo tragove zapadne (američke) moći. Tako Slavoj Žižek tvrdi da „neiskvareni brđani opsedaju iskvarenu dolinu Sarajeva… ponavljajući najčuveniji iskaz Njegoševe poeme: Oro gnjezdo vrh timora vije, jer slobode u ravnici nije“. Stih je toliko čuven da ne samo da ne postoji u Gorskom vijencu nego ni kod Njegoša. Jer reč je o stihu iz dela koje je napisao hrvatski romantičarski pesnik Ivan Mažuranić.

Otud ideološki predumišljaj lako prepoznajemo u osvetljavanju Gorskog vijenca iz perspektive ratnih sadržaja devedesetih ili u naglašavanju Njegoševe negativne uloge u kosovskoj tradiciji.

Zašto se sve to čini? Zato što u sukobu tumačenja oko odgovornosti za raspad titoističke Jugoslavije treba obezbediti punovažnost interpretativnoj strategiji koja podrazumeva tri momenta srpske krivice: prevashodnu krivicu za odigrani ratni rasplet snosi politika srpskog režima u tom vremenu; ona proističe iz političke ideologije srpskog nacionalizma; njegovu najširu podlogu predstavlja magistralni pravac srpske kulturne i nacionalne tradicije.

To je zapadna (američka) verzija tragične istorijske sudbine titoističke Jugoslavije. Otud su optužbe Njegoša – kao klasičnog pesnika srpske kulture – ulog u preinačavanju srpske kulturne i nacionalne egzistencije u duhu ideološkog konstrukta srpske krivice.

lovcenkapelaSva takva nastojanja zanemaruju saznanje o pesnikovoj ukotvljenosti u lepezu internacionalnih motiva. Motiv istrage ima svoje mesto i u biblijskoj i u helenskoj tradiciji. Motiv poturica – kako je pokazao Alojz Šmaus još 1952. godine – pripada evropskom motivu renegata. Njegoš je dakle u Gorskom vijencu tematizovao eminentno evropsku temu renegata. Jer u XVI i XVII veku – što je vreme radnje Gorskog vijenca – imamo anabaptistički holokaust (1528), špansko-mavarsku istragu (1567), vartolomejski noćni pokolj (1572), dugotrajne i ponavljajuće verske pogrome (1618‒1648). To su sve sukobi u kojima važnu istorijsku ulogu igra problem renegata.

U XIX veku – kako piše Mišel Oben – pojavljuje se drama o sicilijanskom pokolju Francuza i biva praćena ovacijama pariske publike: Njegoš je dakle u Gorskom vijencu sledio i književne impulse sopstvenog vremena. Sam motiv je – u evropskim književnostima – preživeo i u sekularnim vremenima, jer je njegov religijski sadržaj zamenjen ideološkim i političkim sadržajem: Sartrove Prljave ruke.

U Gorskom vijencu jezik pretnje i činovi nasilja pripadaju svim akterima: i hrišćanskim i muslimanskim. Tu je prikazana tragična i granična situacija čovekove sudbine: sa naročitim prikazom kolopleta između metafizičke i istorijske motivacije, kao i nužnosti i slobode.

Ni drugo Njegoševo istorijsko delo – Lažni car Šćepan Mali – nije lokalnog karaktera, jer je dramsko zbivanje okupljeno oko evropskog motiva samozvanca: on se pojavljuje kod Šilera i Puškina, da bi – posle Njegoša – imao svoje dramsko uobličenje i kod Hebela.

Osobenost najvećeg srpskog pesnika je u tome što je crnogorska istorijska situacija iz 1767. godine dobila istovremeno dva različita odjeka: religijski i sekularni, metafizički i nihilistički. I motiv ushođenja duše u Luči mikrokozma i motiv „svete svadbe“ u Noći skupljoj vijeka, predstavljaju eminentno internacionalne motive: pronalazimo ih od Platona do Dantea.

Ako stvari stoje tako, onda stalni napor da se Njegoš obezvredi otkriva sav prividni neutralizam naših univerzalista. Premda zagovaraju univerzalne vrednosti, po kojima bi Njegoš – kao eminentno evropski pesnik – trebalo da bude shvaćen u internacionalnom registru, oni u osvetljavanju pesnikovog dela posežu za kulturološkim i ideološkim predumišljajem.

Zašto – samo u slučaju srpske kulture – naši univerzalisti iznenada postaju kulturalisti? Zašto onima koji su oglašeni univerzalisti odjednom ne odgovara univerzalna i evropska intonacija Njegoševog dela?

lovcenZato što je njihovo osnovno nastojanje vezano za nasilnu promenu srpske kulturne i istorijske tradicije: u tome je saobrazno stalnim pozivima predsednika srpske vlade da se „promeni svest“ srpskog naroda. No nikada to neće biti dovoljno: uvek će se pojavljivati novi zahtev. Umesto toga, možda bi se trebalo – sa čvrstim uporištem u istini i činjenicama – zamisliti nad očajanjem vladike Danila: „Da je igđe brata u svijetu/ da požali ka da bi pomoga.“

Ako se Crnogorci sete ovog stiha, možda bi mogli videti da je brat pored njih. Potrebno je samo – što je i najteže – pružiti ruku: čista srca.

Politika/Fakti

Kultura
Pratite nas na YouTube-u