ALEKSANDAR VUJOVIĆ
Kakav posao i kome čini istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, prema kome 73 odsto Srba ne bi branilo Kosovo
Gotovo da nije bilo medija u ponedeljak koji nije preneo vest pod naslovom 73 odsto Srba ne bi ratovalo za Kosovo [1], pozivajući se na istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP). Navodno, 17 odsto Srba je neodlučno kako bi postupilo, a tek svaki deseti bio bi spreman da uzme oružje i brani svoju zemlju. Budući da će detaljni rezultati istraživanja biti objavljeni tek u utorak u 10 časova u Beogradskom medija centru, ne zna se ništa o reprezentativnosti uzorka, odnosno njegovoj strukturi. Takođe je vrlo problematična i koncepcija samog pitanja („Da li smatrate da je opravdano ući u oružani sukob kako bi Kosovo i Metohija ostali u sastavu Srbije?“) koje građani, posebno oni kojima nisu poznate metodologija i praksa anketnih istraživanja, mogu da protumače kao upit da li podržavaju da Srbija u ovom trenutku pošalje vojsku na Prištinu. Ne treba biti genije da se shvati zašto bi to sada bio poguban potez, koji teško može podržati bilo koja iole politički pismena osoba. Takođe, pored toga što su svi mediji, pa i Javni medijski servis, u naslovu preneli da se radi o „Srbima“, a ne građanima Srbije, na sajtu BCBP možemo videti da anketa obuhvata samo građane Srbije bez Kosova [2], što znači da, osim onih kojih se pitanje najviše i tiče jer im se porodice i kuće nalaze na Kosovu, nisu anketirani ni Srbi iz Republike Srpske, Crne Gore i ostalih zemalja regiona.
Nijedan od ovih faktora nije sprečio da se u medijski prostor iz više izvora sinhronizovano pusti vest čiji naslov deluje krajnje demorališuće i porazno po svakog patriotski orijentisanog Srbina, ali i opasno po mir u zemlji i regionu, budući da je čvrsta opredeljenost naroda i državnog rukovodstva za odbranu teritorijalnog integriteta zemlje jedan od najjačih faktora odvraćanja koji garantuje da do sukoba neće doći.
OPERACIJA SOROŠEVIH PITOMACA
Ali hajde da sve to za trenutak ostavimo po strani i razmotrimo moralni, ideološki i društveni profil članova Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, o kojima možemo dosta zaključiti iz prostog uvida u njihove biografije i istoriju društveno-političkog aktivizma. To je neophodno da bismo mogli suditi o eventualnim motivima da naprave jedno ovakvo istraživanje. Krenimo od najvažnije informacije: Miloš Popović (na slici ispod), čovek koji će u utorak prezentovati rezultate istraživanja ispred Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, na sajtu BCBP pohvalio se svojom biografijom [3] u kojoj piše da je postdiplomske i doktorske studije završio na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. Osnivač tog Univerziteta je američki filantrop jevrejskog porekla Džordž Soroš. Zanimljivo da je Popović tamo bio i predavač, tj. držao je kurs master studentima. Ali to nije jedina njegova veza sa zloglasnim milijarderom, budući da je, kako piše u njegovoj biografiji, postao deo istraživačkog tima BCBP kao stipendista tink-tenk programa za razvoj mladih istraživača Fonda za otvoreno društvo. Za neupućene, izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo je Džordž Soroš.
Osim toga, jedna od istaknutijih članica BCBP je i Aurelija Đan (na slici ispod) [4], takođe diplomac Soroševog Centralnoevropskog Univerziteta u Budimpešti, gde je stekla zvanje „mastera rodnih studija“. Aurelija je takođe stipendista tink-tenk programa za razvoj mladih istraživača Fonda za otvoreno društvo. Kako piše u njenoj biografiji na sajtu BCBP, „istraživačko interesovanje je usmerila na rod i reformu sektora bezbednosti, sa posebnim fokusom na uvođenje rodne perspektive u policijski rad“. Aurelija je kolumnista ekstremno liberalnog internet portala Peščanik, a u svojim tekstovima [5] se pretežno bavi reformom bezbednosnog aparata koji je, kako ona smatra, isuviše diskriminatoran prema ženama. O Aurelijinom pogledu na prioritete u otklanjanju nedostataka nacionalno-bezbednosnog aparata Srbije dosta govori činjenica da je vatreno protestovala zbog toga što je kvalitet muških čarapa u Vojsci Srbije iznad kvaliteta ženskih čarapa. Osim toga, Aurelija je u julu prošle godine posetila Kosovo [6] u zajedničkoj organizaciji „Viziting programa“ beogradske i prištinske kancelarije Inicijative mladih za ljudska prava, koja Kosovo u svojim inicijativama tretira kao nezavisnu državu.
O čemu se zapravo radi, otkud baš sada ovakva anketa i agresivna promocija njenih rezultata u svim srpskim medijima, i da li je to samo delić šire psihološko-propagandne akcije usmerene na demoralizaciju srpskog naroda pred eventualno pokretanje sukoba u koji bi Srbija bila nevoljno uvučena? Postoji dosta indicija za verovanje da je tako, počevši od sve vidljivijeg političkog udruživanja regionalnih centara neprijateljski nastrojenih prema Beogradu, pa do napada na moral i krediblitet srpske vojske i naroda u celini. To više nije tabloidna propaganda sračunata na paralisanje naroda strahom, jer ceo niz događaja u poslednje vreme ukazuje da se stvari odvijaju u tom pravcu. Krenimo redom.
ZGUŠNjAVANjE ALBANSKIH I HRVATSKIH PRETNjI
U prvom susretu sa novim američkim predsednikom Donaldom Trampom, samo dan nakon obeležavanja dana Republike Srpske, šef britanske diplomatije Boris Džonson je doslovno rekao: „Pogledajte šta su Rusi uradili na Balkanu“, jasno aludirajući da se britanskom spoljnopolitičkom establišmentu nisu dopala dešavanja u Banjaluci. [7] Nakon toga sledi traljava epizoda sa vozom i vrlo agresivna reakcija prištinskih vlasti, koje su poslale specijalce ROSU na sever Kosova. Burno reagovanje srpskog rukovodstva na taj potez prethodilo je reakciji Sereja Lavrova [9], koji je poručio da „Albanskim snagama nije mesto na Severu Kosova“, jer tako nalaže dogovor Beograda i Prištine, kojem je posredovala Evropska unija. Nedugo potom, 3. februara, generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg dolazi u regionalnu mini-turneju, tokom koje posećuje i Prištinu, gde vrlo otvoreno poručuje da kosovskoj policiji ne trebaju nikakve dozvole za kretanje po teritoriji Kosova, istovremeno naglasivši da „nijedna vojska ne može da uđe na Kosovo bez saglasnosti NATO [9], što je bio indirektan odgovor na nešto raniju poruku srpskog predsednika da je Srbija spremna da vojno zaštiti svoj narod na severu u slučaju ugrožavanja njihove egzistencijalne bezbednosti od strane prištinskih snaga.
Devetog februara Ramuš Haradinaj poručuje Srbiji da će „uvek“ dobiti odgovor kakav je dobila 1998-1999. [10]. Istoga dana na zajedničkoj medijskoj konferenciji u Zagrebu, albanski i hrvatski ministri spoljnih poslova utvrdili su da će „uskoro biti pripremljen bilateralni sporazum o strateškom partnerstvu za stabilnost Jugoistočne Evrope“ [11], da bi već narednog dana, 10. februara, Crna Gora, Hrvatska i Albanija zvanično formirale „Jadransku trilateralu“, tj. tročlani regionalni mehanizam za strateško i taktičko političko usklađivanje [12]. Odmah sutradan srpski ministar odbrane Zoran Đorđević sastaje se sa generalnim sekretarom ODKB [13] Valerijem Semerikovim, a nešto kasnije istog dana hrvatski šef diplomatije, navodno zbog spora o bronzanoj statui Alojzija Stepinca, odbija zahtev za bilateralni sastanak koji mu je uputio srpski kolega [14], da bi dva dana posle iz Zagreba došla poruka da se sa Ivicom Dačićem prekida svaka vrsta komunikacije [15].
Na kraju ove mini-hronologije, iz koje se jasno vidi uzlazni tok regionalne napetosti, treba napomenuti i da je, slučajno ili ne, prvog dana 2017. ruski ministar odbrane u usputnoj izjavi pomenuo mogućnost ponavljanja intervencije NATO protiv Srbije [16], a nama ostaje da nagađamo da li je to bila puka slučajnost ili suptilna poruka o ruskim obaveštajnim podacima i spremnosti da se odgovori na takav razvoj situacije.
Za to vreme, na vrhuncu regionalnih napetosti, umesto da vojska i policija Srbije budu ujedinjenije, organizovanije i spremnije nego ikad u 21. veku, stiče se utisak da je nekom jako stalo da iznutra potkopa srpski bezbednosni sistem. Ne poznajući vodeće ljude Vojnog i Policijskog sindikata Srbije i njihove motive, krajnje je problematično što im se prilikom poslednjeg u nizu uličnih protesta pridružio i Radomir Lazović [17], jedan od lidera ultraliberalne građanske inicijative Ne da(vi)mo Beograd i član nevladine organizacije Centar za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević. Postoje snažne indicije, pa i dokazi [18] da je pokret Ne da(vi)mo Beograd dobio ogromnu količinu novca za izazivanje društvenih nemira u Srbiji, za šta ih je, navodeći precizne cifre, u više navrata javno optužio i predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić [19].
OVAKO SE PAKUJU RATOVI
Od davnina je poznato da svakoj ratnoj operaciji prethodi propagandno-psihološki atak i pokušaj demotivacije protivnika koji se izvodi u sklopu obaveštajne pripreme terena za vojnu agresiju. Upravo u tom domenu nevladine organizacije, ali sve više i socijalne mreže, igraju ključnu ulogu u oblikovanju svesti jednog društva. Rusija je problem NVO sektora rešila ukazom koji nalaže da sve organizacije koje se finansiraju iz inostranstva, a nastoje da na bilo koji način budu politički angažovane, moraju da se zavedu kao „strani agenti“. Na primeru navedene ankete Beogadskog bezbednosnog centra, do 2010. poznatog pod nazivom Centar za vojno-civilne odnose, najbolje se može videti koliko je to efikasan način prevencije potencijalnih društvenih manipulacija, jer bi se sasvim drugačija slika stekla kad bi građani bili upućeni da je jedan od realizatora i interpretarora istraživanja dugogodišnji stipendista Soroševe Fondacije za otvoreno društvo. Zanimljivo je i da je pomenuti Miloš Popović autor više naučnih radova iz oblasti građanskih ratova i vojnih intervencija, što znači da mu psihološko-propagandna priprema i predratna pasivizacija borbenog morala targetirane države ne mogu biti nepoznati pojmovi, a dosta je indikativno i to što je deo istraživačkog tima BCBP postao pre samo četiri meseca, u novembru 2016. godine.
Da li sve ovo znači da će Srbija sigurno biti uvučena u ratni sukob? Ne znači, jer takav razvoj situacije zavisi od dosta faktora, među kojima su najvažniji geostrateška kretanja i potencijalna obnova odnosa SAD i Ruske Federacije, koju je nagovestila nova američka administracija. Međutim, upravo dublji strateški pogled nam govori da se politika SAD, NATO i pogotovo Velike Britanije na Balkanu ne može tako brzo promeniti iz korena, budući da se radi o inercionom toku jednoipovekovne tradicije Dizraelijeve doktrine sprečavanja Rusije da izađe na Jadransko more. Naivno bi bilo pomisliti da će se to preko noći izmeniti bez otpora. Drugi razlog je želja određenih struktura moći da se između nove američke administracije i Kremlja otvori što više potencijalno problematičnih pitanja, čime bi se sprečio produktivan dijalog i uspešan početak saradnje, a Balkan je, uz Ukrajinu, najidealnije mesto za takvu vrstu pritiska.
Rečju, stabilnost i sigurnost Balkana, kao i uvek u istoriji, zavise od streteške konstelacije odnosa velikih sila, i tako će biti još dugo vremena. Ali poprilično je jasno i uočljivo da se preduzimaju određene obaveštajne akcije kojima se priprema teren za eventualnu vojnu agresiju, i zbog toga srpsko rukovodstvo i bezbednosne službe nemaju pravo da budu pasivni posmatrač unutrašnjih prilika i da ne preduzimaju nikakve akcije na planu zaštite suvereniteta i bezbednosti zemlje. Konkretno, pod hitno je potrebno obaveštajno-bezbednosni aparat prilagoditi realijama mrežnocentričnih ratova 21. veka i izraditi detaljnu strategiju borbe protiv meke sile stranih centara moći, kako u mirnodopskim tako i u ratnim i predratnim uslovima. Krajnje je vreme da socijalne mreže, internet i društveno-politički aktivizam budu shvaćeni kao integralni deo opšte bezbednosti države i društva, kako bi se održao korak sa najnaprednijim svetskim armijama [20]. Geostrateški položaj Srbije i visok stepen ugroženosti ne daju nam za pravo da zanemarujemo globalne trendove u tom domenu.
__________________
Uputnice i napomene:
[2] http://www.bezbednost.org/Najave/6459/Stavovi-gradjana-o-bezbednosti-Srbije-i-dijalogu.shtml
[3] http://www.bezbednost.org/Svi-ljudi/6335/Milos-Popovic.shtml
[4] http://www.bezbednost.org/Svi-ljudi/5176/Aurelija-DJan.shtml
[5] http://pescanik.net/author/aurelija-djan/
[6] http://www.slobodnaevropa.org/a/674624.html
[7] www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=01&dd=10&nav_category=78&nav_id=1218841
[8] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:645066-Lavrov-Albanskim-snagama-nije-mesto-na-severu-Kosova
[9]
www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=02&dd=03&nav_category=640&nav_id=1227127
[10] https://rs.sputniknews.com/politika/201702091109966781-Haradinaj-sud-Velika-Albanija-2/
[11] http://www.blic.rs/vesti/svet/stir-i-busati-stratesko-partnerstvo-hrvatske-i-albanije/0kg6brq
[13] https://rs-lat.sputniknews.com/politika/201702111109991240-Srbija-Rusija-saradnnja-vojska12/
[14] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:649531-Stir-Odbili-smo-Dacicev-zahtev-za-bilateralni-susret
[15] https://rs.sputniknews.com/regioni/201702131110014056-stir-hrvatska-dacic/
[18] http://zavetnici.rs/?p=5669
[19] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=01&dd=11&nav_category=11&nav_id=1219234
[20] Malo je poznato da je britanski Gardijan pre pet godina objavio članak u kojem piše da je američka vojska u završnoj fazi izrade softvera za manipulaciju socijalnim mrežama uz pomoć kreiranja lažnih virtuelnih identiteta, a isti list je u januaru 2015. pisao o postojanju 77. brigade Britanskih oružanih snaga, koja je zadužena isključivo za delovanje na Fejsbuku i drugim socijalnim mrežama, a sve sa ciljem manipulacije javnim diskursom.
