BILjANA BOŠNjAK
Prema jednoj verziji islednik je vređao slikara, te mu je ovaj lupio šamar. Islednik se latio pištolja i ubio ga
Tog 27. novembra 1944. godine na naslovnoj strani Politike objavljen je spisak 105 koje je streljala narodna vlast. Svi bez suđenja. Među njima i Branko Popović (1882-1944), slikar, arhitekta, profesor istorije umetnosti i dekan Tehničkog fakulteta u Beogradu. Ispostavilo se da se samo jedan sa spiska greškom tu našao, nije ubijen, tako da je, kasnije je utvrđeno, broj smanjen na 104.
Tako je tri godine nakon streljanja slikara i vajara Mihaila Milovanovića u Užičkoj republici otišao još jedan Užičanin i minhenski đak. U isto vreme su studirali na Likovnoj akademiji u Minhenu, završli je 1909. godine. Obojica ratovali u oba Balkanska rata, sa srpskom vojskom u Velikom ratu prešli Albaniju, došli na Krf i bili dobitnici visokih vojnih priznanja. Obojica su bili osnivači Udruženja likovnih umatnika Srbije. Istoričari umetnosti bi rekli: Milovanović je bio ratni slikar, vezan više za svoj rodni kraj, a Popović – prva liga.
RAKIJA, POGAČA I HAPŠENjE
Branko Popović bio je veoma poštovan univerzitetski profesor, pisao je izvanredne tekstove, prikazivao izložbe u Muzeju kneza Pavla, sarađivao u Umetničkom pregledu i izlagao svoja dela u Parizu (1919), Londonu (1930), Rimu (1937) i na 22. Bijenalu u Veneciji (1940). Jedno od najznačajnih umetničkih udruženja između dva svetska rata bila je grupa Oblik. Okupljala je slikare, vajare i arhitekte, zagovarala modernizam u tadašnjoj umetnosti. Među članovima bila su naistaknutiji stvaraoci u Kraljevini Jugoslaviji – od Petra Dobrovića, Jovana Bijelića i Save Šumanovića, do Tome Rosandića i Sretena Stojanovića, Zore Petrović, Koste Hakmana, Ivana Radovića… Predsednik ovog udruženja bio je slikar Branko Popović.
Kako je to da je baš Branko Popović streljan? Sticaj nesrećnih okolnosti? Zavist? Većina slikara radila je, stvarala, i tokom okupacije. Neki su, poznato je, radili čak i Hitlerove portrete. I svi su nastavili da rade i dolaskom komunista na vlast. Iz svedočenja sinova Branka Popovića, izjava za novine tokom postupka rehabilitacije njihovog oca, i njihovih sećanja, saznajemo kako je došlo do slikarevog tragičnog kraja.
Dana 20. oktobra 1944. godine, kada su partizani umarširali u Beograd, Branko Popović je, po starom srpskom običaju, poneo rakiju i pogaču i sa sinovima otišao da pozdravi oslobodioce. Vratio se potom kući, u stan u Knez Mihailovoj 24. Nije prošlo mnogo vremena, a na vrata su im pokucala dvojica vojnika. Pozvan je na saslušanje. Supruga Divna stigla je samo da mu kaže da uzme kaput, a on odgovori da mu ne treba, da nije hladno i da će brzo da se vrati.
Nije se vratio. Tek nakon nekoliko dana porodica je od jednog porodičnog prijatelja, koji je tih dana bio na ispitivanju u Udbinom zatvoru na Obilićevom vencu, saznala da je i Popović tamo, na šestom spratu zgrade. Trojica sinova, Simeon, Borivoje i Prijezda, prolazili su narednih dana pored zatvora ne bi li uspeli da vide oca na nekom od prozora. Nisu ga videli. A on njih? Ne znaju.
PIJTE IZ ČAŠA BRANKA POPOVIĆA
Za porodicu Popović bilo je to vreme iščekivanja, neizvesnosti. Najbizarniji događaj koji je ih je zadesio tokom očekivanja da im se otac vrati ispričao je pre desetak godina, dok je opet iščekivao – očevu rehabilitaciju – za Večernje novosti Brankov sin Prijezda. Desio se nekoliko dana posle slikarevog hapšenja. U posetu im je došao očev prijatelj slikar Đorđe Andrejević Kun (na slici ispod). Levičar, učesnik Španskog građanskog rata, partizan, prvoborac. Stigao je u uniformi. Pri kraju večere upitao je Brankovu suprugu:
„Gospođa Divna, hoćete li, molim vas, da mi izdate Brankov atelje?“
„Pobogu, Đorđe, pa, Branko je još živ“, odgovorila je zaprepašćeno.
Kun se, ispričao je Prijezda Popović, tada strašno zbunio, prebledeo. Sigurno je, rekao je Prijezda, znao da njihov otac više nije živ i dodao: toliko je želeo da se dočepa našeg stana i ateljea da se demaskirao.
Mesec dana kasnije, 27. novembra u Politici su na spisku streljanih pronašli i ime supruga i oca, slikara i profesora Branka Popovića. Usledili su teški dani. Opet su partizani zakucali na vrata. Ovaj put da im kažu da bi za tri dana trebalo da se isele iz stana. Krišom su, noću iznosili stvari iz stana. Trećag dana morali su da napuste svoj dom sa tri kofera. Izbegavali su ih prijatelji, komšije okretale glavu da ne moraju da ih pozdrave, a ni rođacima se nije mililo da imaju veze sa „narodnim neprijateljima”. Te prve, najteže dane, proveli su kod strine. U njihov stan se uselio Đorđe Andrejević Kun. Postoji jedna priča, sinovi su je čuli od slikara Mihaila Petrova, kako je Kun u stan pozvao najuglednije slikare i među njima i Petrova. Sedeli su u trpezariji, za velikim stolom od mahagonija, Kun je podigao čašu i započeo zdravicu rečima:
„Ovo je servis Branka Popovića. A ovo su njegove čaše. Pijte iz čaša Branka Popovića!“
Verovatno niko ne želi da veruje da slikar Kun ima ikakve veze sa ubistvom Branka Popovića. Da je sve to ipak bio sticaj nesrećnih okolnosti, ali najgore je kada za „objašnjenje” dobijete rečenicu: „bilo je takvo vreme”. Kakvo?
ŠAMAR UDBAŠU IZ ŠUME
Sinovi su pokušavali da saznaju šta se uistinu dogodilo. Kako je ubijen njihov otac. Prva, zvanična, je da je odlukom Vojnog suda streljan bez sudskog postupka. Do drugog izvora došli su preko jednog od poratnih upravnika Narodnog muzeja. Upravnik je poznavao sudskog pisara iz Pančeva koji je tvrdio da je bio zapisničar na saslušanju Branka Popovića. U ovoj verziji islednik je vređao slikara, te mu je ovaj lupio šamar, a islednik se latio pištolja i ubio ga. Ovu verziju priče ispričao nam je i Nikola Kusovac, koji je kao kustos u Narodnom muzeju radio dok su sve ove priče bile sveže, a većina aktera živi:
„Branko je bio tvrd, ponosan čovek, a islednik primitivan. Po svemu sudeći, islednik mu je psovao nekog, Branko ga udario, lupio šamar, i islednik ga upucao. Ništa se ne zna tačno, ali ovo je jedna priča koja ima dosta osnova. Tako da mu ni nije suđeno. Naprosto je izgleda Branko reagovao kao i svaki ugledan čovek koga tu neki oznaš-udbaš koji je iz šume došao isleđuje.“
Treću verziju čuo je Brankov sin Borivoje od svog gimnazijskog profesora istorije. Nekadašnji docent Kijevskog univerziteta profesor Konoval rekao mu je da njegov otac nije ubijen. Sovjetske trupe stručnjake poput njihovog oca, objasnio je profesor, nisu ubijali već odvodili u SSSR. Pod drugim imenom, uz najbolje uslove za rad, ti ljudi su živeli u zabranjenim gradovima. Godinama su čekali da im se otac javi.
Porodici Popović nove vlasti konfiskovale su kuću u Ulici cara Uroša. Kasnije je srušena i na tom mestu izgrađen Muzej fresaka. Nacionalizacijom im je oduzeta zgrada u Knez Mihailovoj ulici i još nekolicina objakata na Slaviji i u užem centru grada.
MOJ PRIJATELj OGIST RODEN
Branko Popović rođen je u Užicu. Otac Stojan bio osnivač prve fabrike platna, ćebadi, vunenih štofova i šalova. Branko je završio Tehnički fakultet, potom je studirao slikarstvo u Minhenu i usavršavao se u Parizu. Učestvovao je u oba Balkanska rata. Bio ranjen 1912. godine kod Kumanova, a tokom Drugog preležao je tifus. Potom je u Prvom svetsko ratu sa Srpskom vojskom prešao Albaniju. Vest o smrti francuskog vajara Ogista Rodena stigla je te 1917. godine i do Krfa. Branko je tada napisao članak koji počinje rečima:
„Prvi put video sam ga 1909 u Jesenjem salonu u Parizu“, te nadalje svog prijatelja opisuje kao starog ratnika i vođu gusara sa Severnog mora. Popović, oficir 7. pešadijskog puka dobio je čin potpukovnika. Odlikovan je ordenom za hrabrost u Prvom i Drugom balkanskom ratu i francuskog krsta Legije časti u Velikom ratu.
Drugi svetski rat veliki srpski slikar dočekao je kao dekan Tehničkog fakulteta. Umalo da s početka rata postane gradonačelnik Beograda. Ponudio mu je tu poziciju general Dušan Simović, vođa vojnog puča kojim je srušeno namesništvo kneza Pavla Karađorđevića i kralj Petar Drugi Karađorđević proglašen punoletnim. Popović, član Demokratske stranke, složio se, ali pod uslovom da ga podrže svi partijski prvaci. Džaba mu je Simović govorio da ga postavlja on, a ne stranke. Jedan od prvaka imao je neki prigovor i Popović je odbio mesto gradonačelnika. Da je prihvatio, emigrirao bi sa vladom u London i preživeo. Nije potom prihvatio ni ponudu da tokom rata sa porodicom preko Bugarske u ode u Carigrad.
ĐURINA DEVOJKA U PLAVOM U DNEVNOJ SOBI
Nemci su po dolasku u Beograd odmah zauzeli zgradu Tehničkog fakulteta, odmah opljačkali deo fonda biblioteke i opreme. Dekan Popović, minhenski đak, iskoristio je svoje znanje nemačkog jezika, organizovao profesore i uspeo da zgradu vrati prethodnoj nameni. Uspeo je da spasi i deo kolekcije slika Joce Vujića, veleposednika, osnivača prvog privatnog muzeja i velikog dobrotvora koji je najveći deo svoje biblioteke i 250 umetničkih dela poklonio Univerzitetu u Beogradu. Kada je nemači komadant bacio oko na slike na fakultetu, Popović se poslužio lukavstvom. Izmislio je priču da se još neki nemački starešina interesuje baš za te slike i dogovorio sa dotičnim komadantom da ih on privremeno skloni u svoj stan, a da onom drugom, izmišljenom, kažu da su dela na restauraciji. Tako je na zidovima dnevne sobe porodice Popović završilo desetak slika, među kojima i remek-dela Đure Jakšića Devojka u plavom (1856) i Konstantina Danila Moja supruga Sofija Deli (1840). Nakon oslobođenja, slike iz Vujićeve kolekcije odnete su u Narodni muzej jer je državna komisija odlučila da će tamo biti zbrinutije nego na Univerzitetu.
U naporima da sačuva što se sačuvati može, Branka Popovića su Nemci uhapsili. Odveden je u logor na Banjici. Supruga Divna pisala je tada nemačkom komadantu grada da je Branko minhenski đak, umetnik koji se ne bavi politikom i otac troje dece. Izbegao je nemačko streljanje. Nakon dva meseca je pušten. Vratio se na fakultet i, prema svedočenjima njegovih sinova, trudio se da spasava svoje studente jer na fakultet su stizali spiskovi onih koje treba prijaviti policiji čim se pojave. Porodica se nadala da će se neko od studenata kojima je pomogao javiti, zauzeti za profesora i dekana, ali to se nije dogodilo.
Branko Popović naslikao je oko 100 dela. Sačuvana je 81 slika i nekoliko desetina crteža. Deset njegovih radova čuva Narodni muzej i kao umetnik zastupljen je u stalnoj postavci. Rehabilitovan je 2007. godine. Grob mu se ne zna.
