Nije neobično što mnogi fantaziraju o Trampovom ubistvu, jer ni opoziv ni prirodna smrt nisu verovatni ishodi
Nekoliko meseci pre nego što je Donald Tramp izabran za predsednika, u Parizu sam razgovarao sa američkim politikologom, specijalistom za severnu Afriku koji živi u Francuskoj.
Tada je Laxminarayan (to mu nije pravo ime) sumnjao u Trampovu pobedu. Čak i kada bi pobedio, rekao mi je tada, jasno je šta bi bilo.
„Stvarno?“, upitao sam, „A šta to?“
„Uklonila bi ga duboka država ili bi bio ubijen.“
***
Laxminarayanova vera u moć i mudrost američke duboke države opala je posle izbora. Ako u Americi ona i postoji – kao mreža političkih, vojnih i ekonomskih interesa koji deluju iz senke i omogućuju kontinuitet vladajućih struktura – ona očigledno nije spremna za delovanje u kriznim situacijama kao duboke države Bliskog istoka, koje su bolje opremljene samim tim što su zasnovane na vojnim diktaturama. Laxminarayan i ja smo se godinama zabavljali raspravama o dubokoj državi u Alžiru i Egiptu, uz pritajeno olakšanje zbog saznanja da su ovakve mahinacije nemoguće u zapadnim demokratijama.
Ali čim je Tramp došao na vlast, Laxminarayan je počeo da čeznutljivo priziva duboku državu – slično ljudima sa Bliskog istoka koji su se radovali vojnom udaru protiv omraženog režima – uveren da bi ona mogla da „obavi posao“. U elektronskim porukama me je pitao: gde su sada kada su nam najpotrebniji: Kaled Islambuli koji je organizovao ubistvo Sadata, ili Li Harvi Osvald koji je ubio Kenedija? Crni humor, naravno, ali i nešto više of toga. Laxminarayanove reakcije su tipične. Nedavno sam telefonom razgovarao sa prijateljicom u 70-tim godinama života koja me je pitala zašto neko ne bi „angažovao…“ Prekinuo sam je pre nego što je završila rečenicu.
Govor o nasilju, građanskom ratu i secesiji danas je uobičajen u američkim plavim državama, to jest onima koje su većinski glasale za Hilari Klinton. Od dana izbora 9. novembra prošle godine mnogi, a možda i većina nas koji živimo u priobalnim američkim gradovima ima kriminalne misli i nasilne fantazije. U nekima se pojavljuju Tramp i Stiv Benon, u drugima beli rasisti poput Ričarda Spensera i Majla Janopulosa, a u trećima mitska bela radnička klasa koja je navodno glasala za Trampa (stvarnost je mnogo složenija, znam to) i koju nam je lakše da mrzimo nego da je ubeđujemo (tu sam kriv koliko i ostali). Sve to nam donosi olakšanje, ali takvim osećanjima je teško upravljati. Živeti sa gorčinom i gnevom je naporno, a opadanje adrenalina izjeda dušu.
U poslednje vreme sam se mnogo bavio dubljim značenjima ovih fantazija i time kako im naći konstruktivniju primenu. Slutim da su one sem užasom izazvane i našim osećajem nemoći. Mobilizacija protiv Trampa koja se diči imenom „pokreta otpora“, kao da smo se svi odmetnuli u šumu i dohvatili oružje a ne mobilne telefone, pruža izvesno zadovoljenje, čak i ohrabrenje, ali to nije dovoljno: koliko god da je rasprostranjena i odlučna, ona ne može zbaciti Trampa i Benona s vlasti. Verovatnije je da će naš predsednik vladati četiri godine nego da će biti uklonjen silom. Pre isteka mandata mogu ga ukloniti samo opoziv ili smrt, prirodna ili neka druga. Nije neobično što mnogi fantaziraju o toj drugoj, jer ni opoziv ni prirodna smrt nisu verovatni ishodi. Tramp možda nije zdrav kao Obama, ali nije ni bolestan i imaće kontrolu nad oba doma kongresa bar još dve godine.
Fantaziranje u stvari nije škodljivo. Ljudi koji žive pod tiranijom često sanjaju da će njihovog vođu zadesiti nasilna smrt (ako ga nisu prigrlili kao voljenu očinsku figuru). Ipak, treba primetiti da su nas veoma lako preplavile nasilne misli iako smo preživeli tek jedan, i to veoma osporavani, mesec Tramp-Benonove ere. Američka izuzetnost je možda mrtva, ali nastavlja da živi kao mentalna navika, samo što sad njena mera nije nadmoć naše demokratije već naša sposobnost odavanja besprimernom užasu. Time priznajemo da Tramp vlada našom imaginacijom. Kada bi imao smisla za humor, mogao bi da izvuče perverzno zadovoljstvo iz toga što je inače miroljubive ljude naveo da sanjare o nasilju kao jedinom leku protiv njega.
Možda bi bilo korisno staviti te fantazije u širi okvir pokušaja da razumemo građane drugih zemalja, posebno onih za koje Amerikanci do sada nisu imali saosećanja. Možda možemo da pokušamo da razumemo palestinske samoubilačke napade na ljude pod čijom okupacijom žive već decenijama (u junu ove godine navršava se pola veka). Oni trpe vojnu diktaturu, bez olakšanja koje donose izbori i bez zaštite pravnog sistema, bez građanskog statusa i sve to trpe 600 puta duže nego mi Trampa. Amerikanci koji misle da su bombaši samoubice užasni ili da svedoče o kulturnoj zaostalosti i sklonosti muslimana ka nasilju mogli bi da razmisle o nestabilnoj psihologiji političkog nasilja sada kada su i sami žrtve raznih srodnih iskušenja.
Treba preispitati i opasnu fantaziju moga prijatelja Laxminarayana o tome da bi nas mogla spasti duboka država. Njen učinak smo videli u Egiptu. Bez nje general Sisi nikada ne bi došao na vlast. Bio sam jedan od onih koji su osuđivali egipatski državni udar, ne zbog simpatija za Mohameda Morsija ili za Muslimansku braću, već zato što sam strahovao od gušenja demokratskog pokreta u jednom duboko autoritarnom društvu. Nisam promenio mišljenje. Ali sada bolje razumem svoje egipatske prijatelje koji su jedva dočekali vojnu intervenciju, jer su strahovali od Morsijeve islamističke diktature. Strah ne vodi u političku mudrost: Egipćani sada žive pod daleko surovijim režimom od Morsijevog ili Mubarakovog. Vojna “intervencija” protiv Trampa, čak i kad bi bila moguća (u šta sumnjam), samo bi dovela do šire i razornije propasti naše demokratije. Kada nas pokreću strahovi, na kraju se nađemo pod njihovom vlašću.
Izvor London review of books/Peščanik, 18. februar 2017.
