DžEKSON LIRS: KAKO JE AMERIKA POSTALA IMPERIJA

Prikaz knjige Stivena Kinzera „The true flag: Theodore Roosevelt, Mark Twain, and the birth...

Prikaz knjige Stivena Kinzera „The true flag: Theodore Roosevelt, Mark Twain, and the birth of American empire“ / Prava zastava: Teodor Ruzvelt, Mark Tven i rađanje američke imperije“

1.
Pobeda Donalda Trampa će nesumnjivo proizvesti brojne ozbiljne posledice, naročito u u oblasti spoljne politike. On je u kampanji često kritički govorio o nizu ratova bez kraja, vojnim intervencijama preko okeana u koje se kretalo u ime humanitarne demokratije i tvrdio da će se njegova administracija uzdržati od sličnih projekata. Ali taj zdravi skepticizam (redak u američkim predsedničkim kampanjama) sve vreme je bio zamagljivan bombastičnim rasističkim izjavama, ratobornim poziranjem i ksenofobičnim nacionalizmom.

Tramp nam je ponudio kontradiktornu viziju američke tvrđave koja strogo kontroliše svoje granice, istovremeno izazivajući nove sukobe u svetu svojim prekomernim i provokativnim vojnim prisustvom. To nije recept za međunarodnu stabilnost. Dugo odlagana debata o granicama američkog intervencionizma je ponovo izostala, pri čemu je Tramp proglašen za opasnog izolacionistu. Ta rasprava nam je potrebnija nego ikada pre.

Protivnici ograničavanja američke vojne sile koriste reč „izolacionista“ pežorativno još od 30-tih godina 20. veka. Ali nije svaka kritika vojnih intervencija bez jasnog cilja izolacionistička. Takve kritike imaju bogatu i dugu istoriju – ukorenjenu u nepoverenju klasičnih republikanaca prema imperijalnim ambicijama mislilaca različitih uverenja, poput Vilijama Džejmsa, Marka Tvena, Voltera Lopmana, Džordža Kenana i Vilijama Fulbrajta, koji nisu bili ksenofobični nacionalisti. U knjizi The true flag Stiven Kinzer traga za izvorima anti-imperijalne tradicije u događajima koji su sledili posle Špansko-američkog rata i tvrdi da je polemika koja se tada vodila i danas relevantna za naš javni život.

Nije mogao odabrati bolji trenutak. Anti-imperijalna misao je već decenijama odsutna iz javnog diskursa, kao i reč „imperijalizam“. Umesto nje u opticaju je termin „internacionalizam“. To je reč koja priziva vizije globalne saradnje, od savezničkog rata protiv fašizma do rešavanja problema klimatskih promena. Nikome ne smetaju SAD koje konstruktivno sarađuju sa ostatkom sveta; problem je u tome što ta saradnja često podrazumeva korišćenje imperijalne oružane sile. Retoričko pomeranje od imperijalizma ka internacionalizmu ukazuje na pročišćenje, sanitizaciju ovog procesa u 20. veku i udaljavanje SAD od formalne imperije koja podrazumeva okupaciju strane teritorije, ka neformalnoj imperiji koja se oslanja na poslušničke vlade uz povremenu podršku invazija američke vojske.

Kinzer prikazuje kako je proces sanitizacije počeo pažljivom rekonstrukcijom stavova obe strane u debati o stvaranju prekomorske imperije, vođene oko 1900. godine. Anti-imperijalisti Endru Karnegi i Vilijam Dženings Braun su se pridružili Vilijamu Džejmsu i Marku Tvenu u napadima na imperijaliste Teodora Ruzvelta, Henrija Kabota Lodža, Alberta Beveridža i ostale. Brojni citati koje Kinzer navodi jasno ilustruju dva suprotstavljena stava koja i danas prepoznajemo.

***
Argumenti anti-imperijalista oslanjali su se na neposredna iskustva i istorijske primere. Bilo da su se deklarisali kao pragmatisti, poput Vilijama Džejmsa, ili ne, oni su ostajali verni filozofskom značenju pragmatizma – stavu da principe treba vrednovati na osnovu posledica koje proizvode. Anti-imperijalistima je bila zajednička pragmatična težnja da ideje i predloge politika ocenjuju na osnovu verovatnih efekata na imperiju i njene podanike, o kojima se može zaključivati na osnovu istorijskih i savremenih primera. Brinuli su šta će se dogoditi sa fundamentalnim vrednostima – kao što su podela vlasti i saglasnost onih nad kojima se vlada – ako republika postane imperija. Budući da je imperijalna ekspanzija podrazumevala nasilje, anti-imperijalisti su bili jednako pragmatični i u svojoj brizi zbog mogućih posledica rata, verovatno najmanje predvidljivog od svih čovekovih preduzeća.

Imperijalisti su, s druge strane, prihvatali način mišljenja koji se prikazivao kao pragmatičan, a zapravo je bio apstraktan i teleološki, nepovezan za stvarnošću iskustva. Apologeti imperije su govorili o važnosti investiranja u inostranstvu, o sirovinama i tržištima, ali češće su pribegavali eufemizmima maskiranim u koncepte kao što su sudbina, odgovornost, civilizacija, progres – pretke današnjih banalnosti kao što je „globalizacija“. Takav stav je proistekao iz vere da je Amerika proviđenjem predodređena za misiju obnove sveta, uz jednako čvrsto uverenje da ostatak sveta želi takvu obnovu.

U jezgru tog imperijalnog kreda nalazilo se izjednačavanje Amerike po izuzetnosti sa božjim Novim Izraelom, verovanje koje su u razlilčitim oblicima artikulisali govornici od Džonatana Edvardsa do Abrahama Linkolna. Na osnovu istog uverenja Amerika je prethodno bila zadovoljna zadatkom da služi kao uzor ostatku sveta: problemi su nastali kada je to uverenje primenjeno na spoljnu politiku. Izabrani narod ne prihvata mogućnost da drugi narodi izaberu drugačiji način života i tako stvore multipolarni svet. Bilo u ranom obliku koji se poziva na proviđenje ili u kasnijim sekularnijim verzijama, vera u američku izuzetnost doprinela je stvaranju dvostrukih međunarodnih standarda i nesposobnosti kreatora američkih politika da na SAD primene pravila ponašanja koja nameću drugim državama – otuda, na primer, nerazumevanje zašto Japanci nisu oduševljeni američkim insistranjem na „otvaranju“ azijskih tržišta početkom 20. veka, u vreme kada bi Amerika pokušaj Japana da uđe na zapadnu hemisferu protumačila kao nedozvoljeno narušavanje načela Monroove doktrine.

Dvostruki standardi američke izuzetnosti učvršćeni su rasnim hijerarhijama i opsednutošću rodnom premoći muškaraca. Filipini i Kuba, uprkos pokazanoj želji da steknu nezavisnost, proglašeni su nespremnima za samoupravu – što je u osnovi rasistički argument koji se u ublaženim verzijama koristi do danas. Druga važna tema američke izuzetnosti je vrlina obnovljene muževnosti u imperijalnom diskursu. Ta dugovečna opsesija u spoljnim poslovima Amerike bar delimično je proistekla iz želje obrazovanih muškaraca da potvrde svoju muškost u društvu u kojem je sklonost preteranom razmišljanju bila sumnjiva, od revnosnog života Teodora Ruzvelta, preko Kenedijeve nove granice, do obavljene misije Džordža V. Buša.

U sva tri ova primera izvor obnavljanja vitalnosti je aktivizam bez suvišnog razmišljanja, ukoliko je moguće vojnim sredstvima. Refleksija se odbacuje kao znak nedovoljne muškosti, a čvrsta ruka slavi kao cilj vredan po sebi. U najekstremnijem obliku čežnja za revitalizovanom muškošću vodi u slavljenje rata kao „sile koja pročišćuje, obnavlja energiju i ujedinjuje“, primećuje Kinzer. Poslednjih godina su i neke od žena u Vašingtonu osetile potrebu da prihvate takvu verziju muškosti. Sve to ne zvuči previše opasno dok ne shvatimo da je aktivnost koja se preporučuje, obično vojne prirode kao u slučaju Iraka, često pogrešno usmerena i da proizvodi nepopravljive posledice.

Zahvaljujući transfromaciji imperijalizma u internacionalizam praktično sve imperijalne teme su opstale i nastavile da cvetaju, doduše u nešto suptilnijim oblicima. Tokom većeg dela 20. veka potisnuta je ideja o regenerativnim svojstvima ratovanja, osim u fašističkim krugovima, da bi se vratila na scenu u godinama Kenedijevog mandata i još više posle 11. septembra 2001. Kinzer je u pravu: prva debata o američkoj imperiji s kraja 19. veka veoma je relevantna za naše doba.

2.
Do 1880. godine Amerikanci su gradili kontinentalnu imperiju doseljenika. Sledeći potez je bilo stvaranje prekomorske imperije, ili su bar tako verovali mladi patriciji poput Teodora Ruzvelta i njegovog mentora Henrija Kabota Lodža, senatora iz Masačustesa. Ruzvelt je bio astmatični i kratkovidi dečak koji se u dvanaestoj godini posvetio doživotnom zadatku sticanja fizičke snage i hrabrosti. Uz pomoć svog mentora, piše Kinzer, Ruzvelt je lični projekat pretvorio u parabolu revitalizacije čitave svoje klase – koja je po mišljenju mnogih trebalo da povrati „kvalitete čvrstine i muškosti koji su neophodni za blagostanje rase gospodara“. Muževnost i gospodarenje su nalagali regeneraciju kroz nasilje. U poslednjoj deceniji 19. veka Ruzvelt je samo čekao dobru priliku za rat: „Prihvatio bih gotovo bilo kakav rat, jer verujem da je rat našoj zemlji potreban“, pisao je. Svaki protivnik je dobrodošao, ali „najpravedniji od svih ratova su ratovi protiv divljaka.“

Uskoro se ukazala prilika. Lodž je obezbedio Ruzveltu mesto pomoćnika ministra mornarice, a on je iskoristio položaj da se zauzme za ulazak u rat Kube i Španije. Ruzveltu je pomogao Vilijam Rendolf Herst koji je u svojim novinama objavljivao lažne vesti da su američki državljani bili na meti napada španske vojske. Zabrinut da bi neredi na ostrvu mogli ugroziti američke plantaže i rudnike, predsednik Mekinli je u januaru 1898. poslao na Kubu oklopnu krstaricu Mejn. Krstarica je eksplodirala 15. februara. Mada je istraga kasnije pokazala da je u pitanju bila nesreća, Herst je objavio da je brod pogođen španskim torpedom.

Posle katastrofe krstarice Mejn, pojačali su se zahtevi za ulazak u rat sa Španijom. Kada je ministar mornarice Džon Ling objavio da je bolestan, njegove dužnosti je preuzeo Ruzvelt. Admiral Džordž Duvi je u Hong Kongu odmah dobio naređenje da se pripremi da isplovi za Manilu, gde je bio uktovljen veći deo španske flote. U međuvremenu, imperijalisti su u Kongresu orkestrirali argument za intervenciju iz humanitarnih razloga. Njihova glavna teza je bila da se Španija nalazi na pogrešnoj strani istorije. Moramo intervenisati na Kubi, rekao je Lodž, jer „mi predstavljamo duh slobode i duh novog vremena, Španija je protiv nas zato što još živi u srednjem veku…“

Rat je počeo 24. aprila.

Ubrzo je bilo jasno da se rat ne vodi samo za Kubu. U prvoj sedmici po objavljivanju rata Duvi je uništio špansku flotu u Manili. Kao i Kubanci, Filipinci su se borili za nezavisnost. Duvi se sastao sa vođom ustanika Emiliom Aginaldom i obećao nezavisnost Filipina u zamenu za pomoć Amerikancima da poraze Špance, tvrdio je Aginaldo, mada je Duvi to kasnije porekao.

Na drugoj strani sveta, Ruzvelt je jedva čekao da se i sam uključi u rat na Kubi. „Bio sam spreman da napustim ženu na samrtnoj postelji, samo da bih odgovorio na taj poziv“, izjavio je Ruzvelt kasnije. Osnovao je konjičku regimentu koju je poveo u napad ne Ketl Hil, gde su četiri stotine Amerikanaca porazili stotinu Španaca. „Bila je to prava borba bikova!“, izjavio je Ruzvelt. „Osećao sam da sam veliki i snažan kao bik!“ Ostvario je svoje dečačke snove.

Usput je stekao i značajan politički kapital. Lodž je bio u ekstazi. „Za tebe ne važe uobičajena pravila“, rekao je Ruzveltu, koji je to uskoro i dokazao kandidujući se za guvernera države Njujork nudeći politički program prokomorske ekspanzije. Kao i većina imperijalista, zauzimao je pozu oklevanja, koristio retoriku neizbežnosti i personifikovao naciju kao stvorenje sa moralnom voljom: „U životu svake nacije, kao i u životu svakog pojedinca, dođe trenutak kada se mora suočiti sa velikim odgovornostima, želela to ili ne… Suočeni smo sa svojom sudbinom i moramo joj poći u susret sa velikom i odlučnom hrabrošću“, objavio je.

Takva vrsta retorike je privukla birače koji su u to doba bili isključivo muškarci, uglavnom beli i imućni. Ruzvelt je tako dospeo u Olbani i konačno u Vašington, kao Mekinlijev potpredsednik, a zatim i predsednik, kada je Mekinli ubijen u atentatu 1901. „Naša nacija, veličanstvena u svojoj mladosti i snazi, gleda u budućnost širom otvorenih očiju“, rekao je Ruzvelt na konvenciji Republikanske partije 1900. Imperijalisti su se predstavljali kao partija mladalačkih snova i energije, kao partija budućnosti.

Ali trijumf nije bio izvestan. Deo problema je bio u neskladu između ratnih ciljeva i ishoda. Oslobodilački rat se pretvorio u imperijalno otimanje teritorija. Za samo pedeset pet dana Sjedinjene Države su stekle kontrolu nad pet ostrvskih teritorija sa više od 11 miliona stanovnika, uključujući arhipelage Filipina i Havaja, kao i Guam, Kubu i Portoriko. Uslove predaje su dogovorili Amerikanci i Španci, uz upadljivo odsustvo predstavnika lokalnih pobunjeničkih snaga. Tako je rođena američka imperija. Kao što pokazuje Kinzer, njeni zagovornici su gradili spoljnu politiku u suprotnosti sa unutrašnjom političkom tradicijom u kojoj se podrazumevala svetost ideala kao što je saglasnost onih nad kojima se vlada. Nije neobično što je Lodž utemeljio dugu tradiciju korišćenja eufemizama, nazivajući imperijalizam „velikom politikom“. I nije neobično to što su teritorije stečene 1898. bile predmet dugotrajne i žestoke debate.

3.
Posle ubedljive američke vojne pobede nad Španijom, postavilo se pitanje šta učiniti sa „mlađom smeđom braćom“, sa onima koji su se sad našli pod našim starateljstvom? Pošto doktrina o saglasnosti onih nad kojima se vlada „važi samo za ljude dorasle samoupravi“, rekao je senator Albert Beveridž iz Indijane, moramo nastaviti okupaciju Filipina dok ne civilizujemo domorodačko stanovništvo. Ne smemo uzmaći pred dužnošću koju nam je naložio sam Bog kada je „američki narod proglasio za izabrani narod koji će konačno obnoviti svet“. To je pozicija izuzetnosti u svom najčistijem obliku.

Mekinlijeva neodlučnost i predomišljanja kulminirali su onim što Kinzer naziva „najdirektnijom božanskom intervencijom u zabeleženoj predsedničkoj istoriji“. Predsednik je pao u stanje transa u kojem ga je Bog posavetovao da uskrati nezavisnost Filipinima. „Srećnim sticajem okolnosti“, primećuje Kinzer, „glas Boga je bio neobično sličan glasovima Teodora Ruzvelta i Henrija Kabota Lodža“. Mekinli je konačno prihvatio ono što je njegov državni sekretar Džon Hej opisao kao „punu odgovornost za dužnost od koje se ne može pobeći“. Rezultat je bio krvavi nastavak rata, ovoga puta protiv filipinskih boraca za slobodu.

Imperijalisti su oklevali i kada je trebalo dati nezavisnost Kubi. Američke kompanije koje su trgovale šećerom i voćem strahovale su da bi zaista slobodna Kuba mogla sprovesti agrarnu reformu. Senator Orvil Plat iz Konektikata sarađivao je sa vodećim imperijalistima u pokušaju da umiri predstavnike agrobiznisa. Platovim amandmanom (iz sporazuma o povlačenju vojske) uslovi kubanske nezavisnosti su utvrđeni na način koji će postati uobičajeni obrazac meke imperije – to jest, Kinzerovim rečima, „formalna nezavisnost, vladavina onih domorodaca koji sarađuju sa američkim biznismenima i vojne intervencije po potrebi“. Ta doktrina, u Južnoj Americi poznata kao platizam, i dalje je ostala karakteristični element američke imperije širom zapadne hemisfere.

Ali odluka o aneksiji Filipina izazvala je oštre reakcije, jačanje antiimperijalističkih stavova i žestok gerilski otpor. Pozivanje na dužnost više nije bilo dovoljno za opravdavanje rata. U igru je uvedena rasna karta. Pripadnici „divljačkih plemena“ koja su naseljavala Filipine za Ruzvelta nisu bili ništa više od „divljih zveri“. Sjedinjene Države su podigle zastavu na svom novom posedu i moraju dovršiti ono što je započeto: „Moramo uspostaviti kontrolu! Moramo zagospodariti!“, govorio je Ruzvelt.

Želja za gospodarenjem bila je predmet velike debate u Senatu posle sklapanja Pariskog sporazuma između Sjedinjenih Država i Španije. Sporazumom je potvrđena okupacija Filipina, dok je filipinski pokret za nezavisnost ignorisan, čime je najavljena odlučna transfromacija republike u imperiju. Za Marka Tvena, koji je podržavao rat za oslobađanje Kube, aneksija Filipina je sve promenila. Zastava Sjedinjenih Država je na taj način „uprljana“. Zadržavanje kontrole nad Filipinima značilo bi da se ta mrlja nikada neće oprati. Strah da Amerika kao imperija više neće biti ono što je bila podstakao je pokušaj anti-imperijalista da spreče usvajanje sporazuma u Senatu. Na kraju su izgubili s jednim glasom razlike, ali argumenti koje su tada iznosili protiv američkog imperijalizma i danas su uverljivi i zavređuju našu pažnju.

4.
Imperijalisti su govorili da je žaljenje anti-imperijalista za izgubljenom nevinošću iluzorno, da je čitav nacionalni projekat od samog početka zapravo bio veliko otimanje teritorija (kao što pokazuje istorija sukoba sa američkim Indijancima). Antiimperijalisti su možda bili sentimentalni pred američkom prošlošću, ali nisu imali iluzija o visokim rizicima pretvaranja zemlje u imperiju sa prekomorskim posedima. Bili su svesni koruptivih efekata koncentrisane moći na predstavničke institucije i ono što republikanska tradicija naziva „građanskom vrlinom“ – posvećenošću zajedničkom dobru koja nadilazi ličnu dobit. Kao što je unitaristički sveštenik Čarls Ejmen upozoravao, imperijalizam preti da „nas trajno gurne u stav arogancije i svadljivosti i sukobe s drugim državama… Postaćemo samo još jedan od svetskih siledžija“.

Za Marka Tvena i Vilijama Džejmsa oličenje tog siledžijskog mentaliteta bio je Teodor Ruzvelt. Tven je govorio da je predsednik „očigledno lud“ i da predstavlja „najveću nesreću koja je zadesila zemlju posle Građanskog rata“. Džejms se čudio Ruzveltovim „tiradama o ratu kao idealnom stanju ljudskog društva, zbog muževnih napora koje podrazumeva, i miru kao mlitavom tavorenju koje priliči samo slabićima.“

I Tven i Džejms su odbacivali Ruzveltovo poistovećivanje moralne i fizičke snage – koje se nalazi u srži imperijalističkog pogleda na svet.

Ali Ruzveltov „najveći ideološki neprijatelj“, smatra Kinzer, bio je Karl Šurc, nemački imigrant, general Unije i bivši republikanski senator iz Mizurija. Kao i ostali anti-imperijalisti, Šurdž je bio abolicionista: očigledno, neki ljudi su uočavali sličnost između držanja robova i upravljanja drugim narodima protiv njihove volje. Umesto retorike „nove odgovornosti“, Šurc je zahtevao poštovanje izvornih ciljeva rata za oslobođenje Kube. Odbacivanjem „tirada o sudbini i dužnosti“, potvrđivao je odanost „zastavi zemlje – ne kao emblemu neodgovornog avanturizma i pohlepnog osvajanja… već staroj, pravoj zastavi… zastavi Džordža Vašingtona i Abrahama Linkolna, zastavi vladavine naroda, od naroda i za narod…“

Cena osvajačkog pohoda se pokazala kada su Filipinci pružili otpor američkoj okupaciji. Sociolog Vilijam Grem Sumner je pisao: „Unapred pretpostavljamo da će sve ono što mi cenimo, praktikujemo i smatramo boljim potčinjeni narodi prihvatati sa zahvalnošću, kao blagoslov“, ali „oni više drže do sopstvenih običaja i ako im se nametnemo kao gospodari, sukob će biti neizbežan“. Ili kao što je primetio jedan vojnik u pismu kući: „domoroci su nas svakog dana pozdravljali s osmehom i govorili „buenos dias, amigo“. Sada nas popreko gledaju kad se sretnemo“. Filipinci su se uskoro sukobili sa oslobodiocima, napadali su ih iznenada i nestajali u mraku. Lodž je to objašnjavao teorijom o rasama: „Kao i ostali orijentalci, našu blagost su protumačili kao slabost“.

Posle izbora 1900, kada je Mekinli porazio anti-imperijalistu Brauna, nova administracija je otvoreno primenila novu taktiku za suzbijanje pobuna – spaljivanje sela, prekid snabdevanja hranom i lekovima, mučenje zarobljenika radi pribavljanja informacija i ubijanje osumnjičenih za saradnju sa pobunjenicima, uključujući žene i decu. „To nije civilizovan način ratovanja“, objavljeno je u jednim filadelfijskim novinama, „ali ni ljudi s kojima ratujemo nisu civilizovani“. Ipak, ni necivilizovano ratovanje nije bilo dovoljno da se pobuna uguši. Kada je Ruzvelt poslao generala Džejka Smita da suzbije pobunu u nemirnoj provinciji Samar, Smit je svojim ljudima izdao naređenje da pobiju sve koji mogu da nose oružje – za generala je to bio svako stariji od deset godina.

Vesti o pokoljima ubrzo su stigle do Sjedinjenih Država i izazvale zgražanje anti-imperijalista, ali javnost je najvećim delom ostala ravnodušna. „Ideja o prekomorskoj imperiji uhvatila je korena u američkoj duši“, piše Kinzer. Kao što je primetio jedan njujorški novinar početkom 1902, rat na Filipinima postao je nešto o čemu Amerikanci svakodnevno čitaju uz doručak, uz umereno negodovanje zbog „zlostavljanja“ kao što je „mučenje vodom“ („Vrlo neprijatno!“).

***
U dolazećim decenijama američka imperija se širila u izmenjenom obliku. Imperijalisti su se proglasili za internacionaliste. Direktna kontrola teritorija zamenjena je platizmom u Južnoj Americi i Kini, na Karibima i Filipinima.

Takav obrazac neformalne imperije jasno je demonstriran na primeru Filipina koji su nezavisnost stekli 1945, ali su ostali prijateljska teritorija za američke vojne baze i država čije vlade moraju biti naklonjene američkim poslovnim interesima. Mehanizmi indirektne američke kontrole čvrsto su uspostavljeni na obe hemisfere. Još 1931. godine, general Smidli Batler je u osvrtu na svoju dugu karijeru zaključio da je bio „gangster kapitalizma“ na tri kontinenta. Zaštita investicija u inostranstvu upakovana u retoriku američke izuzetnosti intenzivirana je nakon što su Sjedinjene Države postale najmoćnija zemlja na planeti posle Drugog svetskog rata.

Tokom Hladnog rata i njegovog nastavka, rata protiv terorizma, kredo američke izuzetnosti je održavao dvostruke standarde u međunarodnim odnosima – spremnost da se primenjuju politike koje se inače smatraju neprihvatljivim, nesposobnost da se zamisli kako bi Amerikanci reagovali kad bi se druge države ponašale onako kako se Amerika ponaša – ako bi, na primer, Kinezi odlučili da organizuju pomorske manevre na Karibima. Manihejski moralizam je pružio opravdanje za beskrajno mešanje u poslove drugih zemalja, manje ili više otvoreno. Tek povremeno su se mogli čuti anti-imperijalistički glasovi koji pozivaju na pragmatičnu uzdržanost – glasovi ljudi kao što su Volter Lipman, Džordž Kenan, Vilijam Fulbrajt.

Kinzerova knjiga beleži tragične posledice američkog hibrisa u Americi i van nje. Anti-imperijalisti su opravdano strahovali od mogućih efekata na politički život u zemlji – od koncentracije nekontrolisane moći u izvršnoj grani vlasti i korozivnih efekata tajnosti na javnu debatu, do izolovanja procesa odlučivanja iza neprobojnih birokratskih hijerarhija. Intervencionistička spoljna politika je proizvodila katastrofalne posledice i u inostranstvu, od pobune na Filipinima i rata u Vijetnamu do haosa posle „smene režima“ u Iraku i Libiji.

Vraćajući se republikanskoj tradiciji, Kinzer zaključuje: „Države gube vrlinu kada uporno napadaju druge države… Taj gubitak vrline, kao što je Vašington predvideo, koštao je Ameriku njenog blagostanja. Možemo ga obnoviti jedino ako jasnije razumemo sopstvene nacionalne interese. Sjedinjene Države kasne sa promenom kursa – ali još nije prekasno.“

Oporavak građanske vrline i jasnije definisanje nacionalnog interesa su neodložni zadaci, a jedini način da se to ostvari jeset obnavljanje debate o američkoj imperiji.

Izvor The New York Review of Books/Peščanik, 19. februar 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u