MILAN ŠKULIĆ: IZETBEGOVIĆEVO OBJAŠNjENjE REVIZIJE JE PRAVNA BESMISLICA

Veoma su male šanse da Međunarodni sud pravde prihvati revizioni zahtev, a čak i...

Veoma su male šanse da Međunarodni sud pravde prihvati revizioni zahtev, a čak i da se to nekim čudom desi, skoro da nema šansi da se donese drugačija presuda

Međunarodni sud pravde je presudio 2007. da Srbija nije kriva za genocid u BiH, niti je pomagala u izvršenju zločina, a da izvesnu odgovornost snosi zato što nije učinila sve što je mogla da spreči genocid. Ovakva odluka je razočarala deo vlasti u Sarajevu, mada ni Srbija nije imala razloga za oduševljenje, jer iako je u teškim okolnostima izbegla težu sudsku zabludu i osudu koja bi bila krajnje nepravična, veoma je problematično i to što joj se prebacuje da nije sprečila genocid, kada se, na primer, zna da je veliki broj Muslimana iz Srebrenice spas našao upravo bekstvom preko Drine u Srbiju.

Braneći se u Hagu, Srbija je osporavala i kvalifikaciju zločina u Srebrenici, pozivajući se i na stavove nekih svetski priznatih stručnjaka za međunarodno krivično pravo poput profesora Vilijama Šabasa koji tvrdi da je upotreba reči genocid za zločin u Srebrenici pogrešna i „ekstravagantna”. Međunarodni sud pravde se u ovom pogledu potpuno oslonio na prethodne stavove Haškog tribunala i nije uopšte ni pokušao da dovede u pitanje ispravnost te pravne kvalifikacije, mada, naravno, Srbija nije negirala da se svakako radi o teškom zločinu. Kvalifikaciju ostalih zločina koji su u tužbi BiH takođe označeni kao genocid, Međunarodni sud pravde nije prihvatio, kao što to nije učinio ni Haški tribunal.

Tužba BiH je podnesena još tokom trajanja građanskog rata i prvobitno je bila usmerena protiv SRJ, a kasnije fokusirana samo na Srbiju, što je pravno posmatrano sporno, kao što je veoma sporno i to što Srbiji svojevremeno nije priznato pravo da za agresiju tuži pojedine države članice NATO-a, jer je Međunarodni sud pravde smatrao da SRJ 1999. nije bila članica UN. Izgleda da se Srbiji kontinuitet u odnosu na Jugoslaviju priznaje samo kada je tužena, a ne i kada pokušava da tuži.

Protiv presude Međunarodnog suda pravde, koji sudi državama, ne postoji pravo žalbe. Samo se pod veoma strogim uslovima može tražiti revizija presude. To je u praksi veoma retko. Takav zahtev se može podneti u objektivnom roku od deset godina, ali u okviru subjektivnog roka od šest meseci od saznanja za nove relevantne činjenice. Nekoliko dana pre isteka desetogodišnjeg roka, krnje Predsedništvo BiH, tj, bošnjački član tog tela, najavljuje podnošenje revizionog zahteva. Poznavaoci ovog slučaja su saglasni da nema novih bitnih činjenica, pa ni u postupku koji se u Hagu vodi protiv generala Mladića. Čak i da su u tom postupku iznesene bilo kakve nove činjenice od bitnog značaja, one su do pravnosnažne presude na nivou tužiočeve hipoteze, jer i za generala Mladića važi pretpostavka nevinosti, a njemu još nije izrečena ni prvostepena presuda.

Posebno je bizarno pitanje ovlašćenja za iniciranje revizije. Oni koji pošto-poto žele novo „međudržavno parničenje“, služe se nekom vrstom „pravnog šibicarenja“ i nadripisarskog trika, tvrdeći da ovlašćenje svojevremeno dato zastupniku BiH da podnese tužbu automatski važi i za podnošenje revizionog zahteva. To je besmisleno. Šta bi bilo da je, ne daj Bože, bosanski agent preminuo? Ko bi nasledio „pravo“ iniciranja revizije ? Ozbiljnije je pitanje ustavnopravnih mehanizama BiH kao neke vrste konfederacije u kojoj se ni jedno bitno pitanje ne može rešiti bez konsenzusa tri naroda.

Srpski i hrvatski članovi Predsedništva BiH su izričito protiv iniciranja revizije. To ne sprečava bošnjačkog člana koji smatra da se ne treba držati prava kao „pijan plota“ jer ga „obavezuju žrtve i pravda“. Zvaničnici Srbije su više puta izražavali žaljenje zbog zločina u Srebrenici. To izgleda, nije delovalo „lekovito“ na one koji se smatraju „ekskluzivnim žrtvama“, bez trunke sopstvene krivice. Žrtava je bilo na svim stranama tokom građanskog rata u BiH, a bilo bi dobro i da se setimo reči čuvenog indijskog sudije Pala, koji je izdvajajući svoje mišljenje na suđenju u Tokiju u odnosu na pitanje o japanskoj agresiji, mudro zaključio da je „rat sam po sebi najveći zločin“. Najveći zločinci su oni koji su u BiH potpalili plamen užasnog građanskog rata.

Veoma su male šanse da Međunarodni sud pravde prihvati revizioni zahtev u sporu između BiH i Srbije, a čak i da se to nekim čudom desi, skoro da nema šansi da se donese drugačija presuda nego pre deset godina. Obrnuto, izvesno je da već samo iniciranje revizije na izrazito protivpravan način, obesno i ostrašćeno, drastično kvari odnose između Srbije i BiH i, što je posebno opasno, dodatno truje međunacionalne odnose u samoj BiH.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Izvor Politika, 22. februar 2017.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u