Religija kojom upravlja tržište formira tržišni pristup istini
U Americi i dan danas religiju poštuju toliko da Evropa to teško može i da zamisli.
Manje od trećine Amerikanaca priznaju da retko odlaze u crkvu. Samo jedan (!) član Kongresa SAD tvrdi da ne ispoveda nikakvu religiju.
Svaki kongresmen-republikanac smatra sebe hrišćaninom (sa izuzetkom dvojice Jevreja-ortodoksa). Međutim, postoje ozbiljni razlozi da se smatra da ove brojke mogu da se promene i da se uloga hrišćanstva (zajedno sa drugim socijalnim i političkim potresima u SAD) menja i slabi.
Tradicionalno američko hrišćanstvo formiralo se u Velikoj Britaniji u 17. i 18. veku: ono je bilo protestantsko, patriotsko i Bogom dano, međutim, ono se nije mnogo brinulo o doktrini. I u tome je bila greška.
„Odbijanje da se osnuje jedinstveni crkveni institut otvorilo je put konkurenciji među pojedinim crkvama, a zatim i nesvakidašnjem bogoslovskom „stvaralaštvu“ po kome su se SAD razlikovale od svih prethodnih hrišćanskih društava. Mnogima se činilo da upravo Amerika neosporno ima sposobnost da osigura budućnost hrišćanstva u globalizovanom svetu.
Šarolikost je bila upečatljiva: ovde su bile popunjene sve niše – od Unitarijanista i univerzalista do Baptističke crkve Vestboro.
Cena ove euforije su neslaganja u doktrini. Ako postoji hrišćanstvo za sve, onda hrišćanstvo može da znači bilo šta. Posledice toga osetili su na svojoj koži ne samo vernici.
Religija koja reaguje na pritiske tržišta na kraju će biti slomljena. Dogodilo se obezvređivanje Bogu najmrskijih grehova: za najgore se priznaju grehovi koji najmanje iskušavaju sledbenike, dok se u isto vreme revidiraju (smatraju normom) i čak osveštavaju gresi koji su najpopularniji. Na kraju, religija kojom upravlja tržište formira tržišni pristup istini i, kao rezultat, ova „revolucija“ je opustošila konzervativno hrišćanstvo u SAD koje je ostavilo svoje „vlasništvo“ licemerima i trgovcima.
Crkve su bile sa obe strane: i za vreme građanskog rata i za vreme borbe za građanska prava. Martin Luter King je govorio da se segregacija u Americi najviše oseća u nedelju ujutru. Rasna podela se prenosila i čak produbljivala u kulturnim ratovima tokom poslednjih decenija.
Bele evangelističke crkve su zauzele pozicije antipoda priobalnoj eliti. Ta strategija je među biračima bila uspešna decenijama.
Prema rezultatima predsedničkih izbora, postalo je jasno da su belci evangelisti-protestanti u velikoj većini glasali za Donalda Trampa, međutim nisu mogli da pobede u ukupnom broju glasova (tu je pobedila Klintonova)“, – piše Gardijan.
Katoličkoj crkvi u SAD se pridružuje sve više ljudi koji govore na španskom jeziku. Papa Francisko se ipak umešao u izbore izjavivši da „gospodin Tramp nije hrišćanin – hrišćanin treba da gradi mostove a ne zidove“.
Papa je otvoreno blagonaklon prema demokratama i usvajanju zakona o gej-brakovima jer je izjavio da „ako je čovek gej, ali ima dobru volju i traži Boga, ko sam ja da ga osuđujem?“. Katehizis Katoličke crkve vrlo dobro to objašnjava. U njemu se kaže da homoseksualci ne treba da budu izolovani zbog njihove orijentacije, njih treba integrisati u društvo. Treba da budemo braća“.
Izgleda da Papu ne brine činjenica da mnogi hrišćani i katolici ne žele da budu braća sa gejevima.
„Istovremeno bliskost evangelističkog hrišćanstva i Republikanske partije, sa njihovim odbijanjem „evolucije“ u vezi sa takvim pitanjima, kao što su nauka o klimi i seksualna jednakost, odbija mlade ljude i može da ubrza dugotrajnu tendenciju raskola među generacijama.
Više od trećine Amerikanaca (od onih koji imaju blizu 50 godina) kaže da ne ispoveda nikakvu religiju. Neki se čak nazivaju ateistima (dugo vreme u SAD to je bila „izopštena“ manjina), a trenutno oni po svojoj brojnosti nadmašuju mormone. Čekaju nas promene“, – zaključuje Gardijan.
„To su vesti koje će potresti hrišćane i njihovo pouzdanje u vezi budućnosti crkve u Americi“, – predlaže „hladan tuš“ list Amerikan konzervativ.
„Prema podacima prikupljenim Naučno-istraživačkim institutom za religije, većina pobožnih Amerikanaca kaže da bi dozvolili gejevima i lezbejkama da stupaju u zakonski brak i da istupaju protiv toga da se vlasnicima biznisa daje pravo da odbijaju da usluže, na primer, istopolne svadbe.
U Vašingtonu, u okrugu Kolumbija je 10. februara 2017. godine američki resurs American Values Atlas na osnovu ankete objavio novu analizu na bazi istraživanja sprovedenog na uzorku od 40.509 Amerikanaca za 2016. godinu. Podaci pokazuju da je većina u tri verske grupe (belci evangelisti-protestanti, mormoni i Jehovini Svedoci) izjavila da su oni apsolutno protiv toga da se gejevima i lezbejkama dozvoli da stupaju u brak na legalnim osnovama“.
U isto vreme 58 odsto Amerikanaca izjavilo je da podržava istopolne brakove, dok se 61 odsto belaca evangelista-protestanata, 55 odsto mormona i 53 odsto Jehovinih Svedoka protivi legalizaciji istopolnih brakova – po zakonu iz 2015. godine, kada je Vrhovni Sud SAD odlučio da pojedine savezne države ne mogu da zabrane istopolne brakove i na taj način ih je učinio legalnim na nacionalnom nivou.
Poređenja radi, samo 28 odsto belih protestanata i belih katolika, 25 odsto onih koji govore španski i 30 odsto pravoslavnih hrišćana izjavili su da su protiv takve odluke.
Podaci govore, kao prvo, da religija ne predstavlja zaštitu od asimilacije i ne služi moralu. Pitanje o gej-brakovima pokazalo je slabost hrišćanstva u našoj kulturi. Razlog iz kog su zastupnici prava gejeva uspeli je u rasejavanju hrišćanske „kosmologije“ u zapadnoj svesti.
Zar je seks srž hrišćanskog poretka? Da li je stvarno dovoljno da se otrese hrišćansko učenje o seksu i seksualnosti kako bi se eliminisao faktor koji je davao hrišćanstvu vlast i socijalno oruđe?
Sociolog Filip Rif, verovatno bi rekao „da“. On analizira ono što on naziva „dekonverzija“ Zapada od hrišćanstva.
Gotovo svi priznaju da taj proces traje počevši od doba Prosvetiteljstva, ali Rif je pokazao da je on dostigao viši stadijum nego što većina ljudi podozreva.
Rif naglašava da je religija ključ za razumevanje svake kulture. Za njega se suština bilo koje kulture identifikuje sa onim šta ona zabranjuje. Ona na svoje članove nalaže niz moralnih obaveza, bilo da se to tiče služenja ili svakidašnjice, a takođe pomaže da se sa tim zahtevima izađe na kraj.
Kultura zahteva osećanje kulta, svetog poretka, verovanja u to, da korenje moralnih zahteva ima metafizičko poreklo.
Crkve koje imaju dublju kosmologiju – rimokatolička i pravoslavna – slabije razumeju svoju pastvu u Americi nego evangelisti.
Pogledajte na frapantne brojke koje se tiču američkih belih katolika. Ti konzervativci su latinoameričkog porekla, a mnogi su verovali da će na njihovoj čijoj podršci biti izgrađena najbolja verzija američkog katolicizma! Ali, velika većina njih se izjasnila u korist istopolnih brakova.
Hrišćanstvo nestaje i mi se krećemo dalje u posthrišćanstvo?
Povrh svega, podaci pokazuju i da je samo 44 odsto američkih muslimana protiv istopolnih brakova. Zar to nije „divno“? To je snaga američke masovne kulture!
Ovi rezultati pokazuju zašto republikanski kongres i predsednik Tramp najverovatnije neće ništa suštinski raditi kako bi zaštitili slobode vernika koji se ne slažu sa LGBT.
Verovatno je to i pravilno jer se svakako ne bi smatralo popularnim korakom. To će samo da ocrni kongresmene i senatore kao fanatike, pritom bez ikakve političke koristi.
Tramp koji se zalaže za istopolne brakove nimalo se ne brine za verske slobode i bez obzira na predizborna obećanja, svakako, neće sve da rizikuje zbog donošenja politički nepopularnih odluka.
On je obećao da će evangelističkim hrišćanima baciti kosku tako što je pomogao ukidanju amandmana Džonsona koji sprečava crkvu da otvoreno podržava predsedničke kandidate bez rizika da se izgubi neprofitni status. Prema objašnjenju politikologa Toma Jeltena, to se retko poštovalo, međutim, ako amandman bude ukinut to će imati veliki uticaj na crkve, na prikupljanje sredstava za predsedničke kandidate i, između ostalog, na politizaciju religije.
To je grozna ideja, to će definitivno da pokvari crkve.
Mi hrišćani ispustili smo iz vida seksualnost, što je dovelo do izgubljene partije protiv homoseksualizma, što je dovelo do poraza po pitanju istopolnih brakova, i što će dovesti do poraza po pitanju pola i prirodne porodice – i što će, verovatno, dovesti do gubitka religiozne vere.
Sudbina religije u Americi je neraskidivo povezana sa sudbinom porodice, a sudbina porodice je povezana sa sudbinom društva.
U svojoj knjizi iz 2015. godine „Kako je Zapad izgubio Boga“ Marija Eberstad tvrdi da je religija kao jezik: vi ga možete da naučite samo u društvu, a prvo društvo je porodica. Kada i porodica i zajednica postaju fragmentizovani i gube pozicije, postaje mnogo teže da se religija prenese sledećoj generaciji.
Dovoljno je da jedna generacija odbije da iz ruke u ruku preda svoju tradiciju i ona će nestati iz života porodice a samim tim i iz života zajednice. Eberstad priznaje da, kada se konkretne varijante verskih obreda brišu, postaje jako teško da se Učenje o Bogu zadrži u glavi.
„Za američku kulturu kocka je bačena. Hrišćani-tradicionalisti su već „licemeri“ i njih potiskuju na margine društva. Mi ćemo morati da odlučimo šta je bitnije, priznanje javnosti i materijalna sigurnost ili odanost istini. Na kraju krajeva – to znači da ćemo morati da biramo između pokušaja da spasimo ,Američku imperiju’ ili da gradimo nove oblike društva unutar koga moći će da preživi tradicionalno hrišćanstvo“, – zaključuje Rod Drejder iz Amerikan konzervativ.
U savremenoj teologiji gubi se osećaj za političko značenje Jevanđelja.
Izvor Fakti, 23. februar 2017.
