PISMO SA KOSOVA ILI LIPLjAN KOJI NESTAJE

JANjA GAĆEŠA „Gledaćemo rušenje naše brvnare, to je jedino što možemo da uradimo. Taj...

JANjA GAĆEŠA

„Gledaćemo rušenje naše brvnare, to je jedino što možemo da uradimo. Taj događaj je za pamćenje, jer sa njom nestaje jedan deo nas“

U bilo koje doba dana da odete u Lipljan, naćićete Srbe kod bunara koji se nalazi u neposrednoj blizini porte (na slici iznad). To je jedino mesto, izuzev dve prodavnice i male kafane, gde mogu da se okupe i razgovaraju. Kod bunara se nalaze i dve tezge na kojima Srbi iz okolnih mesta prodaju povrće, mleko, sir. To je prostor od 20 kvadrata, i to je njihov centar sveta.

Na putu do bunara srela sam Nikolu – mladog porodičnog čoveka – koji mi reče kako je izašao da popriča sa njima i čuje novosti. Kada je pre 17 godina počelo okupljanje Srba kod bunara, Nikola je bio đak, sada je već zašao u tridesete i obavezno deo dana provede na tom mestu.

Pitam ih šta je novo u Lipljanu? O čemu raspravljaju na sabajle.

„Hoće da nam grade Islamski kulturni centar”, rekoše u jednom glasu.

„Što vama da grade takav centar”, pitam ih zbunjeno.

„Ne baš nama, ali biće u ovom našem delu grada, tik uz portu naših crkava. Još nam je samo to falilo da počnu masovno da se okupljaju na samo 30 metara od nas”.

Na samom ulazu u srpsku ulicu, gde je sada u privatnoj kući smeštena opština i u istom dvorištu ambulanta u kontejnerima, nalazi se plac od četiri ara (na slici ispod), gde je nekad bila kancelarija za potrebe muslimanske zajednice. Ostaci te male kuće, propale od starosti, i sada se vide. Čitav plac je zarastao u korov i najvećim delom se „graniči” sa portom. Lipljančani pričaju da niko ne spori njihovo vlasništvo i nema ništa protiv da oni sagrade kućicu po uzoru na staru, ali je problem što oni hoće da zidaju zgradu od četiri sprata.

PRAVO MESTO ZA ISLAMSKI CENTAR
„U osnovi zgrada će biti na temeljima stare kuće, ali će ići u visinu. Čuli smo da je otac Srđan, naš paroh, uspeo da odloži njihov plan, ali ne verujemo da će uspeti da spreči zidanje zgrade. Sprovešće oni u delo ono što su naumili. Tako su nam i porušili zgradu škole iz 1856. godine – jednu od najstarijih škola na Balkanu – i na tom mestu napravili park. Bunili smo se koliko smo mogli, ali ništa. Tako će biti i sada.”

U Lipljanu, maloj varoši 16 kilometara udaljenoj od Prištine, do 1999. godine Srbi su bili u većini, odnosno u samom gradu je živelo 15 albanskih starosedelačkih porodica. Nije bilo džamije. Trenutno u Lipljanu živi oko 500 Srba ili manje od deset odsto od ukupnog broja stanovnika. Pre više od deset godina napravljena je i prva džamija. Zgrade bez posebnog urbanističkog plana niču kao pečurke, a sve što može da podseća na Srbe polako nestaje.

lipljan003aLipljan je imao sve institucije: zgradu opštine, policijsku stanicu, sud, nov Dom zdravlja, zasebne zgrade porodilišta i stomatologije, obdanište, osnovnu i srednju školu, u kojima je u dve smene nastavu slušalo 2.000 đaka iz svih srpskih sela u opštini. Bile su tu brojne fabrike, između ostalih i fabrika Koka-kole.

„Zauvek ćemo žaliti što nikavog plana nije bilo 1999. godine da se narod bolje organizuje, da opstanemo i od Lipljana napravimo centar svih Srba iz ovog dela Kosova i Metohije. Imali bi tako srpski grad i južno od Ibra, ne bi nam institucije bile po seoskim kućama u Gračanici. Narod je 1999. jednostavno ostavljen, i sve što nam se sada dešava je rezultat toga”, pričaju Lipljančani.

Iz Lipljana su Srbi u panici otišli za nekoliko meseci. Svi koji su ostali u ulicama dalje od crkve oterani su u martu 2004. godine a njihove kuće su zapaljene. U najudaljenijim ulicama tih dana su Srbe ubijali. Do 2005. godine većina tih zgarišta je prodata Albancima, a preostale Srbe su saterali u ćošak. Albanci poseduju više od 90 odsto grada, i ne staju. Stalno smišljaju planove kako na lukav način da ih oteraju – tu šaku jada što živi oko crkve. Izgradnja centra baš na tom mestu nije ništa drugo nego još jedan vid pritiska.

Odmah preko puta mesta gde pomenuti centar treba da se pravi, nalazi se zgrada od sedam spratova ispred koje je Dragoljubova brvnara, o kojoj sam već pisala (na slici ispod). Zidanje višespratnice je sporno jer jednim delom ulazi u zaštićenu zonu zbog crkve Vavedenja Presvete Bogorodice iz 14. veka. Upravo zbog te zaštićene zone Islamski kulturni centar ne može da bude zidan na četiri sprata, ali, ako zidanje zgrade niko nije sprečio, sigurno neće ni centra.

JOŠ JEDNOM O DRAGOLjUBOVOJ BRVNARI
„Brvnara je i dalje tu“, kažem im. „Gde je Dragoljub? Zašto je kafana zatvorena”?

„Da si živa i zdrava, Dragi je umro pre nekoliko meseci. Strašan stres je doživeo onim privođenjem zbog zapaljene cigarete i mesecima posle bio je napet i nervozan. Stalno je čekao novi upad inspekcije i policije, stalno je nagađao šta će sledeće da smisle da ga isteraju odavde. Bio je bolestan i zaista se držao junački, ali srce nije izdržalo. Ono je puklo od njihovog pritiska.”

Dragoljubova brvnara bogatom Albancu zatvara prilaz do nelegalnog parkinga koji gradi ispred pomenute zgrade. Sada u Lipljanu preostali Srbi svakog dana čekaju da dođu mašine i sruše malu i trošnu kafanu.

„Gledaćemo rušenje naše brvnare, to je jedino što možemo da uradimo. Taj događaj je za pamćenje, jer sa njom nestaje jedan deo nas. Još jedan trag da smo ovde živeli. Mi smo najbolji primer kako nestaje sve srpsko sa Kosova i Metohije”.

„Objasnite mi to”, kažem im.

„Sada kidišu kroz institucije, i za sve imaju objašnjenje, šturo i bez logike, ali im prolazi. Zar ova naša priča nije priča Uroševca, Prištine, Prizrena, Obilića? Negde je bilo više negde manje Srba, ali na sve je primenjen isti scenario. Srbi polako nestaju sa Kosova i svaki trag im se briše. Deset velikih srpskih sela oduzeto je opštini Lipljan i Ahtisarijevim planom pripojeno opštini Gračanica, koja radi po takozvanom kosovskom sistemu. Ni to nije bilo slučajno.”

Srbi koji se odluče da prodaju svoje kuće sada dobijaju i po 17 hiljada evra za jedan ar. Oni koji pokušavaju da opstanu muku muče sa mladim Albancima koji gotovo svakodnevno provociraju. Pišu im po kućama „UČK” i druge gadosti. Oni to prekreče i čekaju nove napise. Pišu i po crkvi. Cele zime su ih gađali grudvama snega kada ih vide na ulici. Prošle godine su dolazili u portu sa albanskim zastavama da se fotografišu ispred stare crkve, nekoliko dana pre donošenja odluke o njihovom članstvu u Uneskou. Valjda su mislili da će ih primiti, pa su dolazili da Srbima stave do znanja da je i to njihovo.

Ono što je na mene ostavilo poseban utisak u razgovoru sa preostalim Srbima u Lipljanu, jeste njihovo objašnjenje kako svakodnevno jedno osećanje potiskuje sva druga.

lipljan002a„Nemoć zbog svega što nam se dešava potiskuje naše nezadovoljstvo, bes, želju da nešto uradimo, da se organizujemo i pružimo bilo kakav otpor. Šta god da nam padne na pamet da možemo da uradimo, shvatimo da smo nemoćni, da nismo slobodni, da smo ostavljeni i nezaštićeni. Sada su krenuli da nam otimaju i ovo parče našeg neba, oko naše porte, i mi od jutros o tome raspravljamo. Nikoga nije briga za Srbe sa Kosova i Metohije. Ceo svet i sva politika se svodi na odnos Republike Srbije prema Albancima, naša prava niko ne pominje. Mi smo kolateralna šteta. Tako je već više od sto godina”.

Politika
Pratite nas na YouTube-u