Prvi profesori škole za primenjenu umetnost 1939. godine. Sleva: Živojin Piperski, Milan Nedeljković, M. Jevtić, Ivan Tabaković, Đorđe Krekić, Mihailo Tomić, u fotelji Toma Rosandić
BILjANA BOŠNjAK
Nikola Kusovac mkaže da je to bila najpotresnija smrt umetnika za koju je čuo kao mladi kustos u Narodnom muzeju
Bilo je bitno, kažu, skloniti se negde i sačekati da prođe prvi nalet obračuna sa buržoazijom, osvetom komunista, razračunavanja sa klasnim neprijateljom ili kako već ko hoće to da nazove. Ključni su bili, dodaju svi koji su se bavili ovom temom, poslednji meseci 1944. i početak 1945. godine. Da i nije bilo baš tako, pokazala je, međutim, nesrećna sudbina vajara Milana Nedeljkovića, o kojoj znaju svi iz srpskih umetničkih krugova, a niko nikada ni slova nije napisao.
DRŠKU OD ČETKE ZA WC NABIO U GRLO
„Desilo se to tokom isleđivanja 1947. godine. Nedeljković je ušao u toalet. Iz posude za čišćenje je uzeo četku, uhvatio za kosmati deo i dršku nabio u grlo“, kaže istoričar umetnosti Uglješa Rajčević, koji u svojoj povelikoj arhivi čuva fasciklu „Nedeljković“. Nju je godinama dopunjavao, dodavao sve što je saznao o ovom umetniku i bio rad da nam je ustupi kako bi za ime ovog nepravedno gotovo zaboravljenog vajara čula šira javnost. Priču o njegovom tragičnom kraju čuo je od svog prijatelja, istoričara umetnosti Pavla Vasića.
„Ljudi nisu mogli da naprave distancu, razliku, da kažu radio je ono što mu je bilo poručeno. Možda je važio kao nacionalista, čovek kome je dvor poručivao skulpture i bio u nekoj vrsti nemilosti. Možda je to bilo krajnje subjektivno, kao što mnogo toga u životu i biva, a on nešto teže prihvatio i u trenutku veće emotivne krize tako završio. Nije više mogao da podnese isleđivanje i izvršio je samoubistvo“, dodaje Rajčević.
Da se znalo kako je stravičan kraj doživeo poznati predratni vajar, osnivač i direktor Škole za primenjenu umetnost, svedoči i istoričar umetnosti Nikola Kusovac, dodajući da je to najpotresnija smrt umetnika za koju je čuo još kao mladi kustos od svojih pretpostavljenih u Narodnom muzeju.
Tragičan događaj odigrao se 3. septembra 1947. godine.
A šta je Milanu Nedeljkoviću zamereno? Radio je tokom rata? Izrađivao je spomenike članovima dinastije?
OSNIVAČ ŠKOLE ZA PRIMENjENU UMETNOST
Jeste, radio je tokom rata. Bio je jedan od najdarovitijih vajara tog vremena. Po osnivanju Akademije likovnih umetnosti 1937. godine postavljen je za njenog administrativnog direktora. Uporedo sa osnivanjem Akademije, nastala je ideja za osnivanje srednje škole za primenjenu umetnost. Počela je sa radom naredne 1938. godine. Najzaslužniji za njeno otvaranje, osnivači, su vajari Milan Nedeljković i Mihailo Tomić, arhitekta Đorđe Krekić i slikar Ivan Tabaković. Kasnije su im se pridružili i drugi profesori umetnici iz Beograda i Zagreba.
Za razliku od slikara i arhitekte Branka Popovića, koga njegov Tehnički fakultet (danas Građevinski i Arhitektonski), na kom je bio dugogodišnji profesor i potom dekan, ne želi da pomene u svom istorijatu, Fakultet primenjenih umetnosti ne stidi se svog ni svog osnivača niti činjenice da je kao škola radio tokom ratnih godina. Na sajtu fakulteta stoji slika prvih profesora.
Godinu dana nakon bizarne smrti osnivača škole, Branko Šotra, kao prvi rektor, uzdigao je tu instituciju 1948. godine na nivo Akademije. Odmah po osnivanju za profesora je postavljen i slikar i istoričar Pavle Vasić (na slici iznad), pomenut na početku da je znao detalje o tragičnom kraju života predratnog profesora vajara Nedeljkovića.
SA ŠUMANOVIĆEM U PARIZU
Milan Nedeljković rođen je u Zemunu 2. avgusta 1896. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu i Vukovaru a potom nastavio umetničko školovanje na Školi za umjetnost i obrt u Zagrebu kod profesora Ljubomira Ljube Babića, koju je u to vreme već pohađao slikar Sava Šumanović. Na Akademiji u Pragu nastavlja da studira grafiku (1919) i vajarstvo kod vajara Jana Štursa, jednog od osnivača moderne češke skulpture. Milan Nedeljković, kao i Šumanović, među prvim srpskim umetnicima 1920. godine odlazi u Pariz, koji je u to vreme, po završetku Prvog svetskog rata, bio stecište evropske umetničke elite. Potom, od 1925. do 1928. godine na Umetničko-zanatskoj školi u Beču studira primenjenu umetnost na odseku za keramiku, metal i drvo.
Broj Nedeljkovićevih sačuvanih skulptura nije veliki, jer se bavio i primenjenom umetnošću i pedagoškim radom. Najznačajni njegov spomenik – kralju Petru Prvom Karađorđeviću u Starom Bečeju – prošao je loše kao i njegov autor.
Bečejski spomenik je jedan od retkih na kome je kralj predstavljen kao figura, a ne kao konjanik. Isklesan je iz jednog komada mermera sa Brača, bloka veličine tri kubna metra. Postavljen je na masivan postament visok pet metara, sa četiri figure u reljefu na kojima su prikazani: boginja pobede, dobrovoljci solunci, srpski vojnici i stražari slobode.
GUSTAV KRKLEC HVALI SPOMENIK
U Novom vremenu od 21. decembra 1924. godine pesnik Gustav Krklec piše: „Glas o spomeniku u Starom Bečeju proneo se celom našom zemljom, jednako kao i u inostranstvu”, dodajući da je „sav sagrađen od najboljeg materijala; od istog materijala od koga je sagrađena Dioklecijanova palata i veliki broj najlepših palata u Veneciji. Tom materijalu ne može naškoditi ni kiša, ni sunce, ni vetar, jer je to najbolji i najfiniji materijal koji se može zamisliti.”
Ni onda, kao ni sada, novinski napisi ne prolaze bez prozivki o ceni i prekoračenju budžeta. Tako Ilustrovani list iste 1924. u broju 52 piše da izrada spomenika premašuje sumu koja je bila predviđena, „ali se razume samo po sebi da će opština, ponosna što je dobila ovakvo delo, drage volje nadoknaditi sve troškove”.
Sam Krklec nije se libio da „odoka” proceni utrošeno i kaže: „Materijalna vrednost toga spomenika – ako se uopšte može govoriti o materijalnoj vrednosti jednog umetničkog dela – mogla bi se, s obzirom na materijal i izradu, proceniti najmanje sa 400 do 500.000 dinara. Ali ta vrednost će rasti i biti sve veća”.
TREĆA GLAVA KRALjA PETRA
Materijal koji ne može oštetiti ni kiša ni vetar, kako je Krklec procenio, nije bio otporan na mađarsku okupaciju. Srušen je već aprila 1941. godine. Figura kralja, bez glave, nekim čudom sačuvana je u jednom gradskom dvorištu. Posle pola veka od rušenja u Stari Bečej vraća se kralj Petar. Spomenik je rekonstruisan i na isti datum kada je prvobitno otkriven, 1. decembra 1996. godine postavljen je ponovo. Ovaj put pedesetak metara dalje, ispred zgrade Tehničke škole. Glavu nestalu tokom okupacije isklesao je ponovo subotički vajar Sava Halugin, koji je pet godina ranije radio još jednu „izgubljenu” glavu na spomeniku Caru Jovanu Nenadu u Subotici, oskrnavljenom iste 1941. I nova glava kralja Petra je brzo oštećena, pa treću verziju radi novosadski vajar Milenko Kovačević.
A kako bi to bilo nego naopako kada uzmemo da popravljamo. Umesto prvobitnog postamenta visokog pet metara, spomenik je stavljen na visinu, ne baš klupe, već stola, pa proporcije kraljeve figure nisu baš ispale najbolje. A nova, treća glava, prevelika. Tako da se prvobitno grandiozno delo u novopostavljenom spomeniku ne da ni naslutiti.
Nedeljkovićevom radu, makar i osiromašenom, ni naredne godine nisu donele mir… Poslednje je polomljen stub i deo ionako minimalnog postamenta. Pre toga se desilo da je bio ofarban, pa otkinut deo postamenta,potom pokidani lanci koji povezuju stubove…
Drugi njegov javni spomenik, bista kralja Petra Prvog u Domu slepih i invalida u vajarevom rodnom Zemunu, postavljena iste 1924. godine kada i bečejski spomenik, srušena je posle rata.
PRIMENjENA UMETNOST U SLUŽBI NARODA
Nešto bolje od Nedeljkovićevih javnih spomenika prošle su njegove skulpture i radovi primenjene umetnosti, koji se čuvaju u Narodnom i Muzeju primenjene umetnosti. Posebno zapaženi njegovi radovi primenjene umetnosti bili su na Šestoj jesenjoj izložbi slikarskih i vajarskih radova beogradskih umetnika 1933. godine. Nedeljković je tada izložio vaze, kutije za čaj, pribor za pušenje i kafu izrađen tehnikom iskucavanja u srebru, bakru i keramici.
Nedeljne novine Narodna odbrana, glasilo istvoimene organizacije nastale 1908. godine u znak protesta protiv aneksije BiH, čiji su osnivači između ostalih i Jovan Dučić i Branislav Nušić, o Jesenjoj izložbi 1933. godine u broju 46 pišu: „Ovogodišnja izložba pokraj ostalih vrednosti od osobite je privlačnosti po radovima iz primenjene umetnosti g. Milana Nedeljkovića”. Govoreći kako su radovi interesantni i kao umetnička zamisao, ali i kao veza sa starim kujundžijskim i kopaničarskim zanatom pisac prikaza kaže da je Nedeljkovović, „ulazeći u smisao plastike, osetio da savremena umetnost sa bogatih fasada, iz muzeja i javnih trgova treba da uđe u privatni život ljudi: u njihove kuće, u njihove stanove… Na osnovu ovog principa rodila se nova arhitektura, vajarstvo, kao i primenjena umetnost. A sve u službi društvu, u službi najširim masama naroda”.
A u službi kom društvu, narodu ili masama je ovaj umetnik tragično završio? Odgovor koji se najčešće dobija je – dešavalo se, bile su to turbulentne godine.
