DANIJEL IGREC: ZAPAD SVE OČIGLEDNIJE POLITIČKI I VOJNO IZOLUJE SRBIJU

Zbog čega se stiče utisak da je u poslednje vreme ubrzana antisrpska zapadna agenda...

Zbog čega se stiče utisak da je u poslednje vreme ubrzana antisrpska zapadna agenda i kako Srbija treba da odgovori na pokušaje političke i vojne izolacije?

Tokom 20. veka Zapad na čelu sa SAD zauzeo je poseban geopolitički pristup prema Balkanu. Njegova suština ogleda se u politici stvaranja ograničenih i spolja dirigovanih žarišta čija praktična vrednost je u tome da mogu, kada zatreba, da posluže za postizanje glavnih geostrateških interesa atlantista.

Tog dobro uvežbanog recepta kontrole neposlušnih državica Zapad se pridržava i u novom milenijumu. Rukovođeni principom da „ono što je dobro, ne treba menjati“ zapadni centri moći ovih dana ponovo pribegavaju izazivanju novog balkanskog žarišta kako bi u borbi sa tektonskim promenama na međunarodnoj sceni sačuvali svoje interese u ovom delu sveta. Jugoistočna Evropa u poslednjih mesec dana ponovo postaje balkansko bure baruta.

Glavna prepreka ostvarenju takve potpune dominacije Zapada na Balkanu jeste Srbija. Kao tradicionalni saveznik Moskve i država sa izrazitom kontinentalnom (teulokratskom) geopolitičkom prirodom Srbija predstavlja sponu Balkana sa Rusijom, „otvorena vrata“ daljem širenju evroazijskog uticaja u „stomaku Evrope“.

Zato svaki pokušaj Srbije da učvrsti svoju ulogu ključne balkanske države i faktora regionalne stabilnosti za talasokratski Zapad predstavlja ozbiljnu pretnju i strah pred punim povratkom „Trećeg Rima“ na Jadran i u Evropu.

Drugim rečima, ideja evroatlantskog partnerstva koja je iznedrila dva najveća geopolitička monstruma savremenog sveta – Evropsku uniju i NATO pakt – ozbiljno je ugrožena sve primetnijim jačanjem međunarodne uloge Rusije i njenim geostrateškim pozicioniranjem na Balkanu.

Uznemirene strateškim savezništvom između Moskve i Beograda, NATO strukture u regionu pokušavaju da izazovu destabilizaciju bezbednosnih prilika i putem politike kontrolisanog haosa spreče dalje osnaživanje ruskog ekonomskog i vojnog uticaja u regionu.

U tom svetlu moramo posmatrati i najnovija dešavanja u našem neposrednom komšiluku koja su proizvod pomenute zapadne paradigme stvaranja kontrolisanih žarišnih zona:

1) direktno mešanje NATO zvaničnika u unutrašnju politiku Skoplja i pokušaj formiranja (antisrpske) makedonske Vlade. Pretnja obojenom revolucijom u cilju „federalizacije državnog uređenja“, čemu otvoreno teže albanske partije u Skoplju zapravo bi označila početak kraja makedonske države i njenu nasilnu integraciju u Veliku Albaniju;

2) podrška osnivanju „vojske Kosova“;

3) lažiranje državnog udara u Crnoj Gori sa ciljem da se Rusija predstavi kao faktor ugrožavanja regionalne bezbednosti i opravda dalje postojanje NATO pakta;

4) podstrek Sarajevu da podnese reviziju presude pred Međunarodnim sudom pravde i ponovo aktuelizuje pitanje „srpske krivice“ za genocid u BiH;

5) prećutna podrška revitalizaciji ustaške politike u Hrvatskoj i afirmaciji velikoalbanske ideje na međunarodnom planu.

U tu svrhu je i osnovan tzv. Fond za Zapadni Balkan u kojem učestvuje Kosovo kao nezavisna država, što doprinosi učvršćivanju međunarodnog položaja Prištine kao subjekta evropskih političkih dešavanja. U tu svrhu prozapadni režimi u Zagrebu, Tirani i Podgorici pozivaju NATO da osigura svoje pozicije na Balkanu, primi Kosovo u svoje članstvo i ojača vojnu komponentu svealbanskog ekspanzionizma. U tu svrhu teroristički duo Tači-Rama podstiče urušavanje makedonskog ustavnog poretka, poziva Šiptare na Balkanu „da preuzmu svoja prava u svoje ruke“ i krenu u albansko ujedinjenje.

Upravo je podrška projektu „Velike Albanije“ jezgro antisrpske (a time i antiruske) politike Zapada na Balkanu. Upravo se preko aktuelizacije „šiptarskog pitanja“ stvara novo regionalno žarište. Njegova inicijalna kapisla bio je zahtev Albanaca za revizijom granica i normi međunarodnog prava koja se odrazila u nelegalnoj secesiji južne srpske pokrajine. Njegov kraj treba da rezultira stvaranjem „prirodne albanske države“ na Balkanu.

U tome presudnu ulogu igra i Evropska unija koja godinama radi na tome da se Beogradu postepeno oduzmu svi atributi državnosti. Političko, ekonomsko i vojno srozavanje Srbije koje Brisel vrši putem (ucenjivačkih) pristupnih pregovora uzročno-posledično povezano je sa jačanjem albanskog političkog faktora u regionu.

Sprečavanje srpskih integracija na jednoj i (ubrzana) podrška koheziji albanskog „etničkog“ prostora na drugoj strani okosnica su politike evroatlantskih integracija. To neminovno dovodi do presecanja srpsko-ruskih veza i geopolitičkog izbacivanja Rusije sa Balkana.

Mnogo je primera koji nam ukazuju da je današnji „briselski bolesnik“ u svojoj nameri da od srpskog naroda stvori bespravnu masu pojedinaca bez vere, jezika, države i istorijskog kontinuiteta jako sličan nekadašnjoj „tamnici naroda“, zvanoj SFRJ.

Svima nama poznatu komunističku krilaticu „Što slabija Srbija, to jača Jugoslavija“ zamenila je ona angloamerička „Što manja Srbija, to veća Albanija“.

Već godinama traju dobro smišljeni pokušaji u vidu različitih regionalnih inicijativa da se albanski faktor na Balkanu homogenizuje, albanske teritorije povežu u jednu državnu celinu, a srpske zemlje trajno dezintegrišu i svedu na nivo običnih, međusobno duboko podeljenih okupacionih jedinica.

Prošlogodišnja najava izgradnje autoputa Niš-Priština zapravo je jedan od preduslova za operativno funkcionisanje najavljene carinske unije na Balkanu u režiji Brisela i Berlina i predstavlja dodatan vid jačanja velikoalbanske geopolitičke vertikale. To će stvoriti uslove za dalju ekspanziju militarističke i ekspanzionističke politike Tirane u regionu.

Na delu je aktivan rad naših “komšija i zapadnih partnera” na slabljenju srpske državnosti. Kako bi postigli to oni se poslužuju već oprobane metode generisanja veštački proizvedene krize. Krize koja treba da stvori obruč tenzija oko Srbije i našu državu zaplaši izbijanjem šireg sukoba kako bi ona bila spremna da dobrovoljno pristane na svoj potpuni nestanak sa političke mape Balkana.

Krajnji cilj takvih isplaniranih sukoba je opkoljavanje Srbije, slabljenje njenog strateškog potencijala na Balkanu i sprečavanje da Beograd ojača svoj suverenitet i oživi državotvornu političku ideju.

Ključni razlog novog NATO pohoda na Srbiju leži u težnji da se Moskva jednom zauvek isključi iz regionalnih političkih procesa. To treba da se odrazi u rušenju jedinog održivog geopolitičkog pandana evroatlantizmu – ruskog koncepta „Balkanske četvorke“ (B4). Drugim rečima: „U borbi za svoj uticaj Zapad će učiniti sve da spreči svaki pokušaj stvaranja saveza Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i Makedonije na Balkanu pod pokroviteljstvom Ruske Federacije“.

U takvom geopolitičkom kontekstu Srbiji se ne nudi mnogo alternativa. Zapravo, postoji samo jedan izbor. Jedini mogući ukoliko želimo da sačuvamo svoju državnost. To je suverenistička politika! Politika koja će pokazati Zapadu da je njegova antisrpska geopolitička paradigma zauvek propala.

Odgovor Beograda na novu destabilizaciju prilika u regionu mora da glasi: „Srbija prekida integracije u EU i NATO pakt. Srbija postaje lider politike vojne neutralnosti u regionu i uz diplomatsku podršku Rusije i Kine kreće u formiranje saveza vojno neutralnih država!“

Izvor Vidovdan, 03. mart 2017.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u