RADIVOJE MIKIĆ: SEĆANjE NA MILIČKA MIJOVIĆA ILI DO SUSRETA NA DRUGOJ STRANI

On će ostati u sećanju kao čovek koji nikad nije želeo da se štedi,...

On će ostati u sećanju kao čovek koji nikad nije želeo da se štedi, kao čovek koji je verovao da koliko god da je urađeno, uvek može i još više i još bolje

Pozajmljujući ovaj naslov od Danila Nikolića, nastojim da se setim kad sam upoznao Milička Mijovića (1951-2017). Bilo je to, zahvaljujući Gojku Tešiću, 1999. godine. Na Gojkovu inicijativu, ponudio sam izdavačkoj kući “Alfa/Narodna knjiga” jedan rukopis i trebalo je da se dogovorimo oko njegovog objavljivanja. Tokom razgovora, koji je kratko trajao, pošto smo sva trojica bili neka vrsta profesionalaca u izdavačkom poslu, Gojko je, na trenutak, izašao a Miličko me je pitao: a što mi ne bismo ozbiljnije sarađivali? Budući da sam nešto pre toga napustio “Nolit”, a nisam bio baš raspoložen da izađem iz izdavačkih poslova, prihvatio sam poziv i postao urednik u “Narodnoj knjizi”. Tada sam video nešto što je za Milička Mijovića bilo karakteristično. On je umeo da sve poslove, pa i one veoma važne, završava gotovo usput, sa malo reči, bez zalaženja u detalje.

Miličko je u izdavaštvo ušao radeći u nekada velikoj izdavačkoj kući BIGZ, i to u magacinu. Oni koji znaju izdavački posao, dobro znaju i da se iz magacina dobija rendgenski snimak jednog izdavača: šta se od njegovih izdanja prodaje i kojim tempom, šta stoji na zalihama bez izgleda da ikada bude prodato. Kad je došao u priliku da vodi svoju izdavačku kuću, Miličko je, koristeći ono što je već znao, nastojao da radi tako da bude ili prvi ili među prvima. Nije bilo izgleda da ne prihvati dobru ponudu, da odbije autora za koga je znao da spada među dobre ili među najbolje. Za relativno kratko vreme, u “Narodnoj knjizi” su se obreli gotovo svi najznačajniji srpski pisci.

Iako je bio jako dobro obavešten o izdavačkim poslovima i iako je dobro poznavao mnoge pisce, Miličko je, dosta dugo, zadržao neku rezervisanost prema ličnom učešću na javnim skupovima i manifestacijama. Voleo je da taj deo posla preuzme neko od urednika, a da on, iz pozadine, sve to gleda i analizira. A kad bi važni poslovi išli dobro, a išli su, on bi se opustio i raskravio i pokazivao da ume da bude i druželjubiv i duhovit. Kao i svi ljudi koji su doživeli neku vrstu nagle društvene promocije, i Miličko Mijović je bio predmet sitnih i nikako bezazlenih ogovaranja, posebno među izdavačima. Iako je umeo da se zbog toga ljutne, čini se da nije pridavao veću pažnju svemu tome.

Za njim su ostala brojna i dobra izdanja, zahvaljujući njemu i njegovim poduhvatima sa “Politikom”, knjiga je ušla i tamo gde je niko nije očekivao. A kao neko ko je radio mnogo i brzo, Miličko Mijović se nikako nije mogao dopasti svima. Nama koji smo bili u prilici da ga gledamo izbliza, nama na koje se izlivala njegova prijateljska naklonost, on će ostati u sećanju kao čovek koji nikad nije želeo da se štedi, kao čovek koji je verovao da koliko god da je urađeno, uvek može i još više i još bolje.

Sa Miličkom Mijovićem sam godinama šetao obalom Dunava. Do susreta na nekoj drugoj stazi, spokojno snivaj u društvu autora koji su već sa te strane.

SARADNjA SA PISCIMA
Jako dobro je znao za ulogu reklame, stalnog prisustva u javnosti, traženja načina da se kupac zainteresuje za knjigu. I danas se neki od njegovih oblika rada koriste. Nije bilo teško primetiti kod Milička neku vrstu stalne žurbe: da se što više objavi, da se što brže proda, da se uspostavi saradnja sa što većim brojem pisaca. Sad kad se sklopila poslednja stranica njegove životne knjige, vidi se da je ta žurba bila opravdana, on je jedini znao da mu neumitno curi dosuđeno vreme.

Izvor Večernje novosti, 04. mart 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u