SVET IZ BUDUĆNOSTI

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Problem ključnih Vučićevih oponenata na predsedničkim izborima je u tome što oni...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Problem ključnih Vučićevih oponenata na predsedničkim izborima je u tome što oni više dolaze iz prošlosti nego iz budućnosti

1.
Srpska javnost – tačnije njeni medijski stubovi – još uvek se lakše nosi sa lošim političkim vestima, nego sa dobrim. To implicira dva naočigled suprotstavljena momenta. Prvo, ovde je bezmalo ceo jedan naraštaj intelektualaca odrastao na lošim vestima, gde je mračenje postalo odlika moralne vrline političkog razmatranja. Drugo, nasuprot tome, ovdašnje medijske elite – koje se još uvek kunu u Njujork tajms i Vašington post kao uzore korektnog pisanja – potpuno su nespremne da izguraju vreme koje dolazi, ostajući u uverenju da ono što pomenute novine nazivaju demokratijom jeste vladavina najboljeg, a ne vladavina zakona kazina.

Otud, u epohalnim potresima definitivno ima nečeg što se opire zdravom razumu. Uživam u razgovoru sa ljudima verziranim da prepoznaju promene koje se događaju u svetu. Većina njih, međutim, upitana kako će se te promene videti kod nas, umorno odgovara da na balkanskoj periferiji ne samo da se neće promeniti ništa nego i da se ponašanje velikih sila kod nas neće menjati.

2.
Kako je moguće da neko lako prepoznaje pojavu koja mu je daleko, i da mu ide tako teško kad mu je slična pojava blizu? Kako to da niko od domaćih političkih hroničara nije sudsku agoniju Ramuša Haradinaja, kako god se ona završila, opisao kao dobru vest za Srbiju? Da to nije učinjeno ni sa vestima o uskraćivanju zapadne podrške za formiranje oružanih snaga Kosova? Da nije dobra vest ni odbijanje Suda pravde u Hagu da obnovi tužbu protiv Srbije na zahtev Bakira Izetbegovića?

hauardhodzkin03Sa promenama koje se dešavaju daleko od nas redovno je lakše, jer one nas se ne tiču direktno, pa nas i ne plaše, nego nas zabavljaju kao društvene teme. Mnogo teže je sa epohalnim promenama kod kuće, posebno kad se o njima, kao kod nas, najviše izjašnjava fauna društvenog i političkog establišmenta, kojoj promena redovno znači dovođenje u pitanje sopstvene pozicije. I to je jedan od razloga zašto su ovdašnje elite, jednako danas kao i 1991, ne samo nesklone promenama nego i potpuno slepe da ih uoče. U strahu za svoje pozicije, ni onda ni sad one nisu videle ništa.

3.
Zato je rđavo da globalne promene i njihov odblesak u Srbiji i na Balkanu uopšte nisu tema srpskih predsedničkih izbora, isto kao što nisu bile ni pre 27 godina. Zašto vlast ne igra na tu kartu, jasno je već po definiciji vlasti. Ona, naime, čuva pozicije, sklona proverenim stvarima. Zašto globalne promene, međutim, nisu tema srpske opozicije, teže je objašnjivo. Zašto je, recimo, Saša Janković, koji rado govori o povratku pravne države u Srbiju, toliko nesklon da „k poznaniju prava“ privede Kosovo, koje jeste i jedna jasna i veoma sporna pravna situacija. Umesto toga, on o suverenitetu radije govori kao o teriminu iz „pretprošlog veka“.

Ili kako to da Vuk Jeremić svako malo Vučiću na nos nabije Blera i Klintona – doduše, s pravom – ali redovno zaboravljajući dve važne stvari. Prvo, da i on u svojoj političkoj kilometraži ima i Ahmeta Davutoglua i Klintonovog Džona Kerija, koga je onomad javno proglasio pobednikom izbora protiv Buša Mlađeg. Ali, za razliku od Vučića, on nema ni Vladimira Putina ni Viktora Orbana.

Pre nego što pokušam da objasnim zašto je to tako, važno je konstatovati da Vučićeva politika, zadržavajući klintonističke uticaje – očigledne i kod opozicionih kandidata – za razliku od ovih drugih, ima i one aspekte koji proističu iz političke paradigme nosilaca globalnih promena. Nije to samo duboka politička veza sa Orbanom ili vojna saradnja sa Putinom, ne samo jedan od ugaonih kamenova budućih promena na Centralnom Balkanu nego i garancija sposobnosti Srbije da se prilagodi novim političkim trendovima. To je i uporno lobiranje u novim centrima moći na Zapadu, odakle je jedino moglo doći prvo „ne“ Albancima za 25 godina ili najtvrđe „ne“ dinastiji Izetbegović za isto to vreme.

4.
Neće, naravno, zbog toga Kosovo prekosutra biti vraćeno Srbiji, ali je promene važno prepoznavati i svedočiti o njima, jer samo to može da nam povrati čulo ukusa kojim pobede raspoznajemo i samo to može da porodi buduće pobede. Kako je moguće da Janković, Jeremić i njihovi timovi to nisu prepoznali, makar kao priliku za sebe ako već ne za Srbiju. Slikovit deo odgovora možda se krije u Jankovićevom propagandnom spotu, kojim defiluju javne ličnosti nosioci njegove podrške. Čast nekolicini zaista uglednih ljudi (gde se ugled definiše prisustvom dela i odsustvom političke kompromitacije), poput Dušana Ivkovića, Šotre i Glogovca, ali dobar deo te ekipe za podršku prethodni put na okupu viđen je na izbornim binama Borisa Tadića, garantujući svojim imenom za čoveka čija vladavina se završila daleko od slavnog. Još gore, neke od tih ličnosti, poput Srbijanke Turajlić, već dve decenije kao da neko tuče po ušima da moraju nekog da podrže, tako da je u konačnom bilansu za to vreme ona uspela da podrži baš sve koji su ojadili Srbiju. Ironija života namestila je i to da – već je to neko primetio – u Jankovićevom spotu o štetnosti stranačkog zapošljavanja govori Kokan Mladenović, koga je DS 2008. poslala u Atelje 212, pa su ga posle nekog vremena najurili glumci.

Radi se zapravo o tome što se većina učesnika u tom spotu manje proslavila u privatnom poslu, a mnogo više time što je bila redovan klijent državnog budžeta. Otuda nije teško povezati njihov politički angažman sa modelom njihovog opstajanja na sceni, i onda kad su stajali iza Tadića i sad kad stoje protiv Vučića. Jer Vučić je poremetio lanac ishrane u kome su oni bili pri vrhu, makar utoliko što je ove društvene predatore naterao da državni novac, za koji misle da im pripada, podele sa drugim predatorima, koji se pre nisu mogli primaći tom stolu.

hauardhodzkin01Otud se o elitama koje predstavljaju Jankovićev lanac podrške na izvestan način može govoriti kao o prošlim. Niko iz tog sveta u svojim čestim medijskim nastupoima nije pokazao sistemsku sklonost za promenama, koliko želju da se vrati na pozicije koje su imali dok je Srbijom vladao Tadić. Jankovićeva politička retorika zato je muzika za njihove uši: on hoće pravnu državu, povratak unutrašnje stabilnosti sistema, jer se njihovo isisavanje novca iz države događalo u regularnoj pravnoj situaciji stabilnosti sistema, a sad što su te dve komponente činile stubove političke okupacije i nezapamćene pljačke javnih dobara, zašto bi to bio njihov problem. Oni su, za razliku od birača njihovih protivnika, „normalni“, a u njihovom osećanju meritokratije, „normalni“ nose sve.

5.
Slično je, nažalost, i sa Vukom Jeremićem. Dok su iza Jankovića uglavnom stale stare kulturne elite, Vuka će podržati stare političke i poslovne elite. Ako neka politička ideja, makar ne kao svoj primarni cilj, podrazumeva povratak na scenu likova iz prošlosti poput Dušana Petrovića, Verka Stevanovića, mreže lokalnih otporaša ili Miroslava Miškovića, a sve to u vreme kad ceo svet u promeni priča o ekonomskom suverenitetu i neliberalnom poretku, onda je i kampanja Vuka Jeremića okrenutija prošlost nego budućnosti.

Celu njegovu paradu upotpunjava nekoliko nacional-liberalnih frikova, koji, poput proroka Apokalipse u američkim tržnim centrima, govore o vatrenom daždu pod kojim će se naći Srbija ako glasa za Vučića. Začudo, i njima pre svega nedostaju slobode koje im je uskratio Vučić, za razliku od onih koje su im mnoog pre uskratili stranci. Čim kod naših nacional-liberala bes na Vučića povećava toleranciju na strance, odmah se zna iz koje su fioke – iz one gde se veruje da ima demokratije tamo gde nema slobode. Doduše, pod uslovom da njih ima na RTS.

Kako god, opozicija u Srbiji, odnosno onaj njen deo koji se proglasio glavnom opasnosti za vlast, beznadežno je kompromitovan time što ne dolazi iz budućnosti, nego iz prošlosti; što, kad govori o vrednostima, misli na povratak privilegija starih odlazećih elita. Da nije tako, zar bi najveća javna demonizacija neke srpske vlasti posle one Koštuničine iz 2008. godine došla u vreme kad je Srbija došla u priliku da ustane, veću od bilo koje za poslednjih četvrt decenije.

hauardhodzkin056.
Da bi mogla da razlikuje pobede od poraza, Srbija će morati da razlikuje budućnost od prošlosti, ono što možemo od onog što smo istrpeli. I, dođavola s Vučićem, zašto bismo verovali u njegove pobede. Pozvao bih se na pouzdanije svedoke. Recimo na Bakira, kad kaže da se oseća poraženim posle odbijanja iz Haga. Ili na Tačija kad prizna da je izgubio podršku Zapada. Ili na zavet Kolinde Grabar Kitarović da nikad neće „skinuti gaće pred Srbima“, puni vere da će poslednja hrvatska nevinost ostati sačuvana.

Politika
Pratite nas na YouTube-u