KAKO TRAMP DA PRESEČE SIRIJSKI GORDIJEV ČVOR

MAJKL OHENLON Rešenje ove zavrzlame mora sadržati naoružavanje Kurda, svidelo se to Turskoj ili...

MAJKL OHENLON

Rešenje ove zavrzlame mora sadržati naoružavanje Kurda, svidelo se to Turskoj ili ne

Za dva meseca Trampove administracije teško je reći da li je došlo do primetne promene američke strategije u Siriji. Rok od trideset dana koji je novi predsednik dao američkoj vojsci da osmisli novi plan za uništenje ISIS-a – na Levantu i šire – je prošao, ali javnost ne može zaključiti koliko značajan bi mogao da bude taj poverljivi dokument koji sadrži niz opcija. U svakom slučaju, kao što je krajem februara šef Združenog generalštaba – general Džozef Danford – objasnio u Brukings institutu, taj tridesetodnevni plan nije zamišljen kao konačno rešenje. Pa šta bi onda, u svetlu aktuelnih okolnosti, predsednik Tramp sledeće trebalo da uradi povodom najgoreg građanskog rata u 21. veku i stalnog izazova borbe protiv nasilnog takfiri/salafističkog ekstremizma?

Došavši na funkciju, Tramp je nasledio veliki nered u Siriji. Srećom, nasledio je i povoljan momentum u borbi protiv ISIS-a. To je posebno očigledno u susednom Iraku, gde je bukvalno cela provincija Anbar i pola Mosula oslobođeno od ekstremista, ali slično je i u Siriji. Sudeći po odličnom radu Instituta za ratne studije, ISIS još uvek drži svoju „prestonicu“ Raku, kao i nekoliko manjih gradova u provincijama Dejr el Zor i u istočnom Homsu. Ipak, izgubio je dosta teritorije, a sedište takozvanog kalifata u Raki je sada dobrim delom okruženo od strane opozicionih snaga.

„GEOPOLITIČKI ČERNOBILj“
Ipak, uzevši u obzir složenost situacije ili, kako se izrazio general Dejvid Petreus, “geopolitički Černobilj“ na bojištu današnje Sirije, dalek je put do uspeha. Kratkoročno, sa međusobno zavađenim Turskom i Kurdima, trenutno ne postoji održiv plan za oslobađanje Rake. Čak i ako bi taj problem mogao da bude rešen i Raka bude oslobođena, ISIS bi mogao zadržati manja utočišta u drugim delovima Levanta i ostatku regiona u širem smislu, a ako ISIS kao pretnja eventualno bude neutralisan, Front za osvajanje Levanta (tj. Džehbat Al Nusra, nekadašnja Al Kaida) mogao bi ostati kao problem.

NUSRa2Konačno, i u slučaju da ISIS i Front za osvajanje Levanta nekako budu oslabljeni u Siriji u narednim mesecima, ako ne bude održivog rešenja građanskog rata ostaće potencijal za povratak nasilničkog ekstremizma. Rad sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i Bašarom el Asadom ne može, naravno, biti celina odgovora koji nam treba. Sirijski predsednik prosto ima previše krvi na svojim rukama da bi opet bio stabilizaciona snaga i legitimni vladar Sirije. Njega preziru veliki segmenti muslimanske sunitske većine u Siriji, koji su gledali kako po njihovim komšijama padaju barel-bombe i granate i čijim sunarodnicima je šest godina uskraćivana hrana, medicinska pomoć, škole i poslovi. Mogli bismo privremeno pobediti ISIS samo da bismo na kraju videli kako Džehbat al Nusra ili neka druga ekstremistička grupa profitira na nezadovoljstvu i obespravljenosti dobrog dela sunitske populacije. U tom slučaju bi sigurno usledio novi talas džihadizma, nebitno da li pod istim ili nekim drugim imenom.

Stoga, da bismo razmišljali strateški – čak i o kratkoročnim ciljevima, poput oslobađanja Rake – prvo moramo razmisliti o dugoročnoj političkoj strategiji koju ćemo slediti. Smena Asada sa pozicije predsednika zemlje, koliko god užasan da je bio, trenutno nije na stolu. Neka vrsta samouprave Kurda i sunitskih Arapa je jedini realističan odgovor. Jedna od opcija bi, u teoriji, mogla da bude i konfederacija u kojoj bi cela zemlja bila podeljena na takve zone. Ipak, u svetlu Asadovog osvajanja Alepa i manjka Trampovog interesovanja da uloži veliki napor u njegovo svrgavanje, realnija alternativa – ispod koje ne treba ići – moglo bi da bude stvaranje nekoliko autonomnih zona u centralizovanoj državi (slično onome kako je Irački Kurdistan često funkcionisao). Jednom kada te autonomne zone budu uspostavljene, humanitarna i pomoć u izgradnji i obnovi bi im mogla biti dostavljana direktno od međunarodne zajednice. Međunarodne mirovne snage mogle bi pomoći u stvaranju lokalne policijske jedinice – slične lako naoružanim verzijama iračkih pešmergi – i vršenju nadzora sa ciljem da se obezbedi sprečavanje šverca oružja ka PKK u Turskoj ili besmislenog napada na Damask i pokušaja da se svrne Asad.

AUTONOMNI REGIONI
Međunarodne mirovne snage mogle bi uključiti i Ruse na zapadu zemlje, kako bi Moskva obezbedila svoje ključne interese u Siriji. Turci bi mogli ostati na Severu, gde sada vode operacije. Arapi i ostale snage muslimanske većine mogle bi patrolirati duž internih demarkacionih linija. Amerikanci i druge NATO trupe bi mogle pomoći opštom komandom i kontrolom, kao i u logistici i prilikom protiv-terorističkih akcija. Raka sa okolinom bi se mogla naći pod kontrolom starešinstva, kako su predložili Džejms Dobins, Fil Gordon i Džef Martini.

Kao što je istaknuto, spoljna pomoć rekonfigurisanoj Siriji trebalo bi primarno da bude pružana direktno autonomnim regionima. Ovo bi ojačalo kontrolu međunarodne zajednice nad novim, regionalnim vladama. Opstanak ujedinjene i nepodeljene Sirije, bez pokušaja separatizma, mogao bi biti uslov buduće pomoći. Za Asada bi uslov evropske, američke ili zalivske pomoći regionima koje su on i njegovi saradnici kontrolisali bio obustava napada na opoziciju, a morao bi i da pristane na plan redukovanja njegove buduće uloge u centralnom upravljanju zemljom. Pun obim pomoći delovima teritorije koje on sada kontroliše mogao bi da bude ostvaren tek nakon njegove ostavke, mada bi jedan deo mogao da uđe i ranije, kako bi se Asad i Rusija podstakli da prihvate ovaj pristup za okončanje rata i poraz ekstremista.

Sirijska zastava8Mnogim Sirijcima se neće dopasti ideja konfederalne države ili čak ideja da centralna vlada kontroliše polovinu države, dok bi druga polovina bila podeljena u, verovatno, šest autonomnih zona. Ali ta vrsta rešenja ne bi bila trajna. Dogovor kojim bi konačno bile ozakonjene autonomne zone mogao bi sadržati obavezu da se nakon deset godina održi ustavna konvencija na kojoj bi bilo razmotreno obnavljanje sistema jače centralne vlasti.

Ovo nas konačno vraća na aktuelni problem: kako osloboditi Raku? U ovom trenutku našoj de fakto strategiji fale vojni i ljudski resursi. Umerenim snagama arapske opozicije na istoku Sirije fali ljudstvo. Kurdi imaju ljude ali ne i dovoljno oružja, dobrim delom zbog turskog protivljenja našem slanju vojne opreme. Sami Turci imaju značajan, ali ne i dovoljan broj trupa na terenu u Siriji. Asadove snage, zasada, pokazuju želju da pokušaju proboj ka istoku, ali i dalje su ograničene po pitanju ljudstva, čak i ako se uračunaju ruske snage, Hezbolah i druge dominantno šiitske milicije. Američki i koalicioni vojnici su važni kao podrška ali ne mogu samostalno da preuzmu lidersku ulogu u oslobađanju Rake i drugih gradova od hiljada boraca Islamske države koji su tamo utvrđeni.

KAKO NAMIRITI TURSKU
Rešenje ove zavrzlame mora sadržati naoružavanje Kurda, svidelo se to Turskoj ili ne. Ali možemo učiniti dosta toga da smekšamo turski stav:

— kao što je navedeno, proglasiti da težimo ka osnivanju autonomnih zona, a ne nezavisnih sirijskih državica, i okupiti saveznike da podrže ovakvu viziju sirijske budućnosti;

— insistirati da budu osnovane najmanje dve kurdske autonomne zone, kako se one ne bi spojile i zahtevale nezavisnost;

— podržati ideju dugoročnog turskog vojnog prisustva u Siriji, čak i nakon oslobađanja istoka od ISIS-a, uglavnom da bi se Ankari dozvolilo da motri na Kurde;

Turski tenk2— dugoročno rasporediti jedan deo američkih snaga u taj region kako bi se nadgledalo kretanje ljudi i sprečila trgovina oružjem preko sirijsko-turske granice;

— staviti do znanja kurdskim snagama da svako oružje koje im se dostavi (sa izuzetkom lakog naoružanja) predstavlja pozajmicu, a ne poklon. Pomoć u obnovi će u potpunosti biti pružena Kurdima tek kada vrate teško oružje, nakon poraza ISIS-a. Ovaj koncept otkupa ne mora raditi savršeno da bi napravio značajnu razliku.

Ovaj plan akcije nije savršen i verovatno se može poboljšati. Ali suština je u tome da treba da uvedemo ovu vrstu široke vojno-politike vizije i logike u naše promišljanje o Siriji, čak i da bismo ostvarili kratkoročne ciljeve, poput oslobađanja Rake. Ako postoji jedna stvar koju je do sada trebalo da naučimo na Bliskom istoku, onda je to lekcija da vojni uspesi – ako uopšte mogu biti ostvareni – neće potrajati ukoliko su zasnovani na slabom političkom temelju.

Majkl Ohenlon je viši saradnik Brukings instituta i autor više knjiga, od kojih je poslednja „Pogodba od 650 milijardi dolara: studija umerenih povećanja američkog vojnog budžeta“

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u