GENERACIJA NULA ILI IDEOLOGIJA STIVA BENONA

DžASTIN REJMONDO Opisati Benona kao mejnstrim mediji je kleveta, ali šta očekivati od intelektualno...

DžASTIN REJMONDO

Opisati Benona kao mejnstrim mediji je kleveta, ali šta očekivati od intelektualno ograničenih ideologa sa obe strane političkog spektra?

Poredili su ga sa Raspućinom i Svengalijem: on je siva eminencija Trampove administracije, tvrdolinijaški ideolog koji reprezentuje i umnožava sve najmračnije impulse čoveka u Ovalnom kabinetu. Ali ko je zaista Stiv Benon?

Njujork tajms u izuzetno prljavom članku – čak i za njih – ukazuje da je predsednikov glavni strateg i viši savetnik, inače posvećeni katolik, učenik italijanskog paganina i protofašiste Juljiusa Evole. Nejšn (The Nation) ga opisuje kao nekog ko namerava da počne treći svetski rat. „Libertarijanski“ časopis Friman, sledeći liniju Nejšna, optužio ga je da je „istorijski determinista“ čiji uticaj na Trampa će dovesti do kataklizmične katastrofe.

Međutim, ako objektivno sagledate Benonovu ideologiju – što je poduhvat za koji je izgleda nesposobna većina analitičara – doći ćete do veoma različitog zaključka. Najbolji način za analizu Benonove misli je gledanje njegovog filma Generacija nula, izvanrednog dokumentarca iz 2010. o prošlosti i budućnosti naše zemlje.

Film je konceptualno baziran na istorijskoj teoriji izloženoj u Četvrtom skretanju, knjizi Vilijama Štrausa i Nila Houva iz 1997. godine: otprilike na svakih 80 godina zemlja prolazi kroz revolucionarnu krizu, tj. „skretanje“ u kojem se institucije izgrađene u prethodnom periodu urušavaju, da bi potom bile izmenjene i obnovljene. Ova skretanja su predodređena ratovima: Revolucionarnim ratom, Građanskim ratom, Prvim i Drugim svetskim ratom (kao dvema fazama istog konflikta), i sada naizgled beskrajnim „ratom protiv terorizma“.

KULTURNA KRITIKA SLOMA IZ 2008.
Generacijske pouke izvučene iz poslednjih kriza neizbežno bivaju zaboravljene ili odbačene od potomaka onih koji su prebrodili oluje – i u tom semenu je klica za buduće skretanje. Generacija nula prikazuje ovu cikličnu istorijsku teoriju u ekonomskom okviru. Benonova analiza bi posebno trebalo da navede libertarijance da načulje uši i slušaju, jer oslikava teoriju poslovnog ciklusa koju su zagovarali Ludvig von Mizes i Austrijska škola ekonomije, koja uzroke velikih padova pronalazi u kreditnoj ekspanziji centralnog bankarskog sistema. Kroz ceo film se naglašava da je za krah iz 2008. odgovorna politika Alena Grinspena, koja se svodi na umpumpavanje ogromnih količina keša – „lakog novca“ stvorenog ni iz čega od strane Federalnih rezervi – u kreditna tržišta.

Gledanje Generacije nula u suštini je slično kao slušanje govora Rona Pola, ali uz jednu stvar koja nedostaje standardnim libertarijanskim analizama – kulturnu kritiku. Umesto da tretira ljudska bića kao homo ekonomikuse, Benon pruža teoriju kulturne promene da bi objasnio kako i zašto je ekonomija „lakog novca“ do te mere pošla po zlu.

benon02„Najveća generacija“ (Greatest Generation) je živela u periodu ekonomske depesije i svetskog rata i odnegovala „bumerse“ (naziv za generaciju rođenu u periodu takozvane „bejbi bum ere“ nakon Drugog svetskog rata; prim. prev.) u uverenju da njihova deca nikad neće morati da osete oskudicu kroz koju su oni prošli. Da bi cela stvar bila dodatno dramatizovana, u Generaciji nula se prikazuju stari snimci iz najpopularnih emisija u 50-tim, kao što su Šou Done Rid i Otac zna najbolje, sa majkama, decom i očevima okupljenim za kuhinjskim stolom kao idiličnom slikom koju je ubrzo zasenilo ludilo 60-tih. Čak i kada fascinantna dostignuća američke civilizacije dostižu vrhunac sa programom Apollo i sletanjem čoveka na mesec, dionisijski haos generacije Vudstok je suprotstavljen Apolu 11 (što je, ako smem da dodam, kontrast koji je svojevremeno primetila Ajn Rend u svom eseju Apolo i Dionis).

Deca 60-tih, koja su odrasla bez znanja o krizi ili deprivaciji, pobunila su se protiv radne etike i samog koncepta uzročnosti, tj. ideje da akcije imaju posledice. Razmažena, zaštićena od sveta, bez znanja o istoriji i sa prezirom prema njenim lekcijama, ušla je u svet sa uverenjem da je život stalna potraga za samozadovoljenjem. Ovi narcisi, koji su odbacili bilo kakva ograničenja svojih poriva, bili su i ostali savršen materijal za apokalipsu.

Kombinacija kejnzijanske primarne emisije i kulture narcisoidnosti uzrokovala je krizu iz 2008, naknadno spasavanje finansijske elite i revolucionarni period u kojem danas živimo. Prerastajući hipi fazu, deca 60-tih postala su privrženici krajnjeg materijalizma koji se savršeno uklopio u njihove svetonazore. Njihovo – upadljivo kratko – putovanje od maoizma do „generacije Ja“ ukorenjeno je u nemarnom odnosu prema vrednostima koje su stvorile bogastvo i stabilnost u kojima uživaju otkad znaju za sebe. Ista bezobzirnost koja ih je navela da odbace tradicionalne vrednosti svojih roditelja sada ih je namamila da preuzmu enormne finansijske rizike u ekonomiji pretvorenoj u gigantski kazino. Sredstva bez pokrića, potkrepljena hipotekama koje jedva da su vredele više od običnog smeća, upakivana su, prodavana i potom preprodavana po cenama koje nemaju nikakve veze sa njihovom stvarnom vrednošću. Baš kao što su „bumersi“ raskrstili sa svakom vrstom morala, tako je finansijalizacija – podstaknuta aktivnostima Federalnih rezervi i vlade, koji su delili hipoteke kao slatkiše na dečjem rođendanu – odvojila ekonomiju od bilo kakve stvarne proizvodnje i vrednosti.

JEDAN OD NAS U SRCU TRAMPOVSKE REVOLUCIJE
Sve je počelo da se raspada u jesen 2008, brišući „bogastvo“ koje nikad nije ni postojalo. Jedna od mnogih žrtava bio je i Benonov otac, čija ušteđevina je isparila preko noći. Tako je vlada spasila institucije koje su „prevelike da bi propale“, inače u vlasništvu istih onih ljudi čija pohlepa je izazvala krizu, a ljudi poput Benonovog oca su ostavljeni da trunu.

Kod Benona je stvar lične prirode – njegov prezir prema elitama, koji je reflektovan kroz Trampovu kampanju, osvetlio je Generaciju nula kao munja u ponoć.

Ostatak priče znate: pokret Čajanka, koji je bio direktan odgovor na spasilačke mere (misli se na gore pomenuto spasavanje finansijskih institucija; prim. prev.), uzdigao se i izabrao republikance koji su potom izdali isti taj pokret koji ih je uveo u kabinete. Ali na duge staze „četvrto skretanje“ nije gotovo – što je pokazala Trampova pobeda nad omraženim elitama.

Ne postoji vizija Trećeg svetskog rata u Generaciji nula, a nema ni žestokih praskova u maniru Julijusa Evole. Okarakterisati Benona onako kako mejnstrim mediji to rade prosto je i jednostavno kleveta, ali šta drugo očekivati od ovih intelektualno ograničenih malih ideologa sa obe strane političkog spektra?

benon01Ne, Stiv Benon nije fašista, nije ratnohuškač, a nije ni „lenjinista“, kako ga je nazvao neokonzervativni ideolog Ronald Radoš. On je paleokonzervativac – jedan od nas u samom srcu i duhu trampovske revolucije, koje se korumpirane elite s pravom plaše.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Chronicles

Svet
Pratite nas na YouTube-u