PRIRODA IZBORA

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Kako je slučaj koji je inicirao Milenko Jovanov pokazao pravu prirodu predsedničkih...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Kako je slučaj koji je inicirao Milenko Jovanov pokazao pravu prirodu predsedničkih izbora u Srbiji

1.
Planiran temeljno i dugo taman koliko je trebalo da bude povučen, jedan potez u izbornoj kampanji široko je otvorio put razumevanju prave prirode predsedničkih izbora. Reč je napadu Milenka Jovanova na Natašu Jeremić, jednom onih koji imaju moć da svakog političkog evnuha nateraju da sve što ima kaže i sve što može pokaže. Ali o tome nešto kasnije, pre toga još nekoliko ulaznih podataka o prirodi predsedničkih izbora.

Pre pet godina (2012) na izbore je protiv Borisa Tadića izašlo deset izazivača (brojim samo one koji su prešli jedan odsto); na ovim, pored predstavnika vlasti Aleksandra Vučića, pretendenata je isto toliko. Među njima, pre pet godina bilo je troje evroskeptika, ove godine ih je dvaput više. Onda je za ozbiljnu saradnju sa Rusijom bilo ne više od troje izazivača; sad najmanje petorica, ne računajući Vučića, kao kandidata vlasti koji čak uživa duboku rusku podršku, pa i Vuka Jeremića, koji bi se, ako bi kampanja potrajala još nedelju dana, verovatno izjasnio za državno ujedinjenje sa Rusijom. Pre pet godina kandidati su se nerado izjašnjavali o Kosovu i ulasku u NATO; danas, da nije Čanka, ne bi bilo nikog ko bi kao predsednik gurao Srbiju u NATO niti bi ko bio za predaju Kosova.

Malo više od statistika i ocena sveznajućih stručnjaka, ti podaci verodostojan su pokazatelj koliko se za pet godina Srbija promenila, koliko je menjala svoje političke poglede i prioritete. Osim toga, upravo uoči predsedničkih izbora tačka odlučnog evroskepticizma, skoro je, kao nikad pre, dotakla nivo posustalog evroentuzijazma, dok je podrška ulasku u NATO beznadežno zarozana na tek malo preko deset odsto. Iako te trendove ne bi trebalo pripisivati isključivo zaslugama srpske vlasti nego i širih prilika, činjenica da je Srbija više suprotstavljena nego saglasna volji globalnih gospodara ne izgleda loše za jednu državu u kojoj „jedan čovek kontroliše sve medije“ i u kojoj su, kako kažu, političke slobode na putu da budu iskorenjene.

2.
Kako se i koliko Srbija promenila, ohrabrujuće je pokazalo i sve što je usledilo posle incidenta sa Natašom Jeremić. Elem, čim je provokativni Vuk Jeremić Vučićevog brata Andreja opisao kao šefa mafije u Vojvodini, Jovanov je uzvratio saopštenjem gde je u istom svetlu osvetoljubivo prikazao Natašu Jeremić. Taj gaf bio je okidač da celokupna liberalna javnost padne u stanje moralne panike i prenaglašenog zgražavanja nad ugrožavanjem ličnosti Nataše Jeremić.

Kako to već liberali rade, angažovani su mediji, tehnike, ugledni pojedinci, autoriteti i cele legije korisnih idiota. Jeremićeva je sazvala konferenciju za medije, pokušavajući da za korist Vukove kandidature eksploatiše Jovanovljev napad i ofanzivno nametne novu temu na izborima. Učinila je to na način na koji liberalni diskurs redovnom manipuliše sličnim temama – ništa nije bilo ni nedolično, ni neukusno, ni suvišno da bi se proizveo emotivni efekat, a kampanja dobila drugi tok.

Dok se Jeremićeva pripremala za nastup, ljudi njenog supruga nisu dozvolili pristup njenoj konferenciji novinarima koji važe za pronaprednjačke i koji bi je mogli zasuti neprijatnim pitanjima. Na pitanje zašto su neki novinari diskriminisani, usledio je tipičan liberalni odgovor: oni nisu novinari, već Vučićevi navijači. Naravno, malo kome je tad zasmetalo uzurpirano pravo Jeremićevog štaba da suvereno arbitrira o tome ko je novinar, a ko ne, tek na konferenciju nisu mogli da uđu Dragan J. Vučićević, ekipa Studija B i još neki.

3.
Stvar je veoma podsećala na epizodu od pre 13 godina, kad je funkcioner DSS Dejan Mihajlov, u predsedničkoj kampanji optužio funkcionere DS da stoje iza ubistva Zorana Đinđića. Usledila je slična akcija konsternirane liberalne javnosti i stranaca, tako da je DSS, osim što je Mihajlov morao da nestane iz javnosti, narednih nekoliko godina provela izvinjavajući se. Ali ovaj put nije bilo tako iako je liberalna inercija itekako bila prisutna. Naime, predsednica UNS Ljiljana Smajlović dala je prednost ugrožavanju prava Jeremićeve u odnosu na prava Vučićevića iako ta dva prava ni u jednoj tački nisu bili u koliziji. Iako ih niko nije tukao po ušima, čak su i „neliberalni“ predsednički kandidati, poput Boška Obradovića ili Aleksandra Popovića, stali na stranu Jeremićeve, bez obzira na to što su toliko često uprvo oni i njihove stranke bili žrtve sličnih liberalnih kampanja i manipulacija.

natasavukSrećom, stvari su se promenile. Za razliku od pre, Vučićevića je podržao ne tako mali broj medija, isto toliko njih je nastup Jeremićeve prepoznalo kao manipulaciju. Iako je veoma dobro što više nije bilo moguće nešto što bi pre samo pet godina glatko prošlo, teško je, nažalost, poverovati kako je u srpskim medijima došlo do samooslobađanja od nametnutih stavova. Radi se jednostavno o rezultatu Vučićeve oštre borbe za medije, u kojoj je uspeo toliko da je u stanju da u svakom trenutku okupi sasvim solidnu javnost oko sebe i ne dozvoli da, kao Milošević i Koštunica pre njega, bude čerečen bez pruženog otpora.

4.
Kad to liberalna javnost opisuje kao Vučićevo uzurpiranje medijskih sloboda, valjalo bi znati nešto drugo. Uticaj nad tim medijima on jeste oteo, ali ne iz polja slobode, već iz zone stranog uticaja. Samim tim, Vučićevim odustajanjem od tog plena, on samo može samo biti vraćen stranom uticaju, a ne polju slobode, jer tamo nikad nije ni bio, koliko god se upinjao da nam pokaže koliko visoko među svojim vrednostima drži slobodu.

Upravo je to ono što ovdašnji liberali ne mogu i ne žele da razilikuju. Naime, nije Nataša Lekić grubo zaustavljena u realizaciji liberalne ideje o ličnim slobodama, već u političkoj manipulaciji, koja sa slobodom nema mnogo veze. Isto tako, nije Vučić svojim autoritarizmom suzio polje političkih sloboda, već polje stranog uticaja, koje opet sa slobodom nema mnogo veze osim što je po definiciji suzbija. Konačno, nije on delimičnim izlaskom Olje Bećković iz javnog prostora suzio polje slobode tog prostora, već je suzio polje njegove cenzure – usmeravanja i ignoristanja tema, ličnosti i stavova. Uostalom, dok je Olja vedrila i oblačila tim prostorom, znalo se koji procenat građana može da bude protiv EU; sad kad ga drži Vučić, stvari su se malo otele, i izjašnjavanje Srba „zatrovanih“ Vučićevom propagandom više liči na izjašnjavanje slobodnih ljudi nego što je ličilo onomad, kad je cvetalo hiljadu Olja i Nataša.

I tu smo kod same prirode predsedničkih izbora, na kojima će liberali, po svemu sudeći, ostati i bez tradicionalne podrške zapadnih ambasada, koja im je bila mnogo izglednija kad su ulazili u posao. Naime, ovo nije njihov trenutak: politički pojam Zapada se posle Trampove pobede u Americi raspao i proći će dosta vremena pre nego što ćemo videti njegovu konsolidaciju. Isto to je, naravno, pored sve jačeg unutrašnjeg otpora, i razlog neuspeha liberalnih propagandnih matrica, koje do sada na našem prostoru nisu promašivale.

5.
Lišen geopolitičkih implikacija i prateće podrške faktora koji su je obično davali, liberalizmu su kao oružja na srpskim predsedničkim izborima ostale samo inercija i teologija. Naravno, ta teologija, kao i većina sličnih uostalom, ostajući bez svoje aparature, deluje više smešno nego ozbiljno, dok kandidati tog pogleda na svet, poput Jeremića i Jankovića, krijući se iza velikih ideja, ne mogu da sakriju osnovno: njihova borba za vlast samo je pokušaj starih političkih i društvenih elita da se vrate u polje uticaja, makar i ne onako nadmoćno kao nekad, makar ne kao liberali.

I eto nas kod prirode srpskih izbora. Vučića će na njima podržati siromašniji slojevi, malo stariji, nešto lošije obrazovani; njegove konkurente će podržati mlađi, obrazovaniji, elitniji. Kako god vam to zvučalo, Vučića će podržati oni slojevi koji su podržali Trampa i Bregzit, Jeremića i Jankovića oni koji su stajali iza Klintonove i ostanka Ujedinjenog Kraljevstva u EU. A to će reći da je i u Srbiji već na sceni sukob građana i elita, i da bi pobeda prvih značila još jedan krupan korak ka smeni elita, dok bi poraz građana bio povratak najparazitskije elite otkad Srboja postoji.

vucicevic01Makar je mnogi građani još uvek ne razumeli, uvereni da će sloboda doći kad na televiziji budu mogli da gledaju Olju Bećković, a ne mognu Dragana Vučićevića, to je priroda aktuelnih izbora. Srbija je u sudaru građana i elita već otišla toliko daleko da više ni Vučićev „populizam“ nije problematičan, već stabilizujući. Ili ovdašnji liberali znaju drugi i bolji razlog da njegovu pobedu u istom trenutku podrže Angela Merkel i Vladimir Putin? U Srbiji se dakle događa sve ono što se događa u celom svetu. Sve što vam ne izgleda tako pre će biti proizvod nesavršenosti vašeg razumevanja nego nesavršenosti prilika.

Politika
Pratite nas na YouTube-u