DA LI JE DOŠAO KRAJ AMERIČKOM ŠLEPANjU EVROPE?

TED GEJLEN KARPENTER Tramp bi trebalo da održi svoje obećanje i konačno pusti evropske...

TED GEJLEN KARPENTER

Tramp bi trebalo da održi svoje obećanje i konačno pusti evropske zemlje da se brane same

Napeti sastanak Donalda Trampa sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel potvrdio je da je ozbiljan insistirajući na većoj podeli finansijskog tereta unutar NATO. Ne samo da je predsednik kritikovao kontinuirane neuspehe Nemačke da ispuni svoku obavezu – koju su članice preuzele na samitu 2006. godine – o izdvajanju dva odsto bruto domaćeg proizvoda na odbranu već je svojoj kritici dodao još jednu oštricu. Tramp je izjavio da Merkelina vlada duguje NATO – a time i SAD – „ogromne sume“ novca za sve godine u kojima Nemačka nije ispunjavala pomenutu sumu od dva odsto BDP. Nemački zvaničnici glatko su odbili i taj zahtev i Trampov rezon, tvrdeći da razlika u relativnoj potrošnji članica Alijanse zapravo ne bi trebalo da se uzima u obzir pri razmatranju kolektivnih odbrambenih napora.

To nije bio prvi put da američka administracija pritiska evropske članice NATO na veće učešće u podeli troškova. Kao što sam pisao, Džon Foster Duls, državni sekretar Dvajta Ajzenhauera, pretio je da će „nevoljno razmotriti“ privrženost Vašingtona evropskoj bezbednosti ako saveznici ne učine više. Nedavno je sekretar za odbranu Baraka Obame Čak Hejgel upozorio evropske zemlje da moraju povećati napore u domenu odbrane, jer će u suprotnom biti ugrožena američka privrženost NATO.

Međutim, američki zvaničnici su konstantno ublažavali svoja upozorenja ističući važnost evropske bezbednosti za američku. Dok su američki zvaničnici, po navici, insistirali na tome da evropsko blagostanje nije samo važan nego i vitalan američki interes, evropski lideri su, razumljivo, odbacivali prateća upozorenja zbog nedostatka kredibiliteta. Oni su ili ignorisali zahtev za većom raspodelom tereta ili su – kao 2006 – na papiru davali obećanja o dodatnim naporima koja bi brzo bila prekršena.

Alen Tonelson, jedan od bivših urednika Forin polisija, prikladno je opisao uzaludnost vašingtonskog pristupa. Američki lideri nikad nisu dovoljno motivisali Evropljane da preuzmu veći deo vojne odgovornosti. Motiv je izostajao jer Vašington nikad nije smatrao da – ako bi saveznici ostali nepokolebljivi – može sebi da priuštiti odustajanje od NATO ili čak smanjivanje njegove uloge. Što je još gore, američki lideri su neprekidno slali tu poruku Evropljanima, često i usred kontroverzi oko raspodele finansijskog tereta.

Bilo je intrigantnih nagoveštaja da bi Trampova administracija mogla biti ozbiljnija od prethodnih po pitanju pritiskanja saveznika da povećaju izdvajanja za odbranu. Tokom kampanje Tramp je izjavio da SAD moraju biti spremne da puste Evropljane da se samostalno brane ako ostanu gluvi na američke pozive mada je naglasio da ne bi voleo da do toga dođe. Ove nedelje državni sekretar Reks Tilerson nagovestio je da ne planira da prisustvuje sastanku NATO ministara odbrane u aprilu. Takvo otvoreno odbijanje šokiralo je mnoge u NATO zajednici, budući da je utisak kako je poslata poruka da NATO nije naročito važno pitanje na vašingtonskoj spoljnopolitičkoj agendi, koji je dodatno učvršćen činjenicom da je Tilerson baš tad planirao da poseti Rusiju i da se fokusira na pripremu sastanka sa kineskim predsednikom Si Đinpingom.

Ipak, Trampova administracija, kao i prethodne, deluje odlučno da podrije kampanju o podeli troškova koju je sama pokrenula. Tilerson je već brzinski popustio, najavljujući da će možda moći da odloži posetu Rusiji, te da će ipak na kraju prisustvovati zasedanju NATO. Potpredsednik Majk Pens i sekretar odbrane Džejms Matis prethodno su zamutili svoju poruku o podeli finansijskog tereta na februarskoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, kada su jednoglasno izjavili da je Alijansa vitalno važna za SAD, naglasivši večnu odanost Vašingtona transatlantskoj solidarnosti.

merkeltramp03Jedna je stvar tvrditi da je NATO bio esencijalno važan za američku bezbednost u Hladnom ratu – posebno na evropskom kontinentu u prvoj deceniji od izbijanja – ali evropsko bezbednosno okruženje se od tada promenilo do neprepoznavanja. Danas najveći broj briga Vašingtona u vezi sa potencijalnim pretnjama ima izvorište daleko od evropskog teatra. Štaviše, evropske sile su prosperitetne i trebalo bi da budu sposobne da se samostalno staraju o sopstvenoj bezbednosti i sveopštoj stabilnosti regiona. Potrebno je biti krajnje lakoveran da bi se izjednačile Putinova Rusija, regionalna sila u opadanju sa ekonomijom po obimu jednakoj ekonomiji Španije, i pretnja koju su Sovjetski Savez i imperija njegovih satelita nekada predstavljali demoralizovanoj Evropi, koja se još uvek oporavljala od razaranja iz Drugog svetskog rata.

Zaista, postoji unutrašnja kontradikcija između tendencije evropskih članica NATO da preuveličaju „rusku pretnju“ i napora koje su spremni da ulože u svoju odbranu. Nemačka, kao ekonomski i politički lider demokratske Evrope, izdvaja mizernih 1,2 odsto BDP na odbranu. Čak i najistočnije članice NATO – zemlje koje bi bile na liniji fronta u potencijalnom konfliktu sa Rusijom – nisu mnogo bolje. Iako Estonija i Poljska jedva ostvaruju prag od dva odsto (Poljska je to prvi put uradila prošle godine), druge zemlje zaostaju. Letonija izdvaja 1,45; Litvanija 1,49; Rumunija 1,48; Bugarska 1,35; Slovačka 1,16 i Mađarska 1,01 odsto.

Povrh toga, čak i one zemlje koje ostvaruju zahtevanu minimalnu budžetsku stopu taj novac ne troše uvek efikasno. Deluje kao da Italija, Holandija i neke druge članice budžetska sredstva za odbranu više koriste za zapošljavanje nezaposlene omladine nego kao koherentan program za izgradnju kredibilne vojne sile.

Pored nedostatka smislene preraspodele troškova, postoje i drugi razlozi da SAD postepeno povuku svoje NATO garancije. Priključivanje vojno beznačajnih klijentističkih država, što Alijansa u poslednje vreme radi sa Crnom Gorom, ne jača američku moć ili bezbednost. Naprotiv, pokušaji da se zaštite ranjive klijentističke države koje su u lošim odnosima sa većim komšijama, što su SAD uradile odobravajući članstvo tri malene baltičke republike, zapravo – umesto da joj doprinosi – dovodi u opasnost američku bezbednost.

merkeltramp02Ali cinično šlepanje na tuđi račun, tj. nedostatak učešća u podeli finansijskog tereta od strane NATO saveznika, samo po sebi je dovoljan razlog da Vašington promeni politiku. Predsednik Tramp bi trebalo da održi svoje obećanje i konačno pusti evropske zemlje da se brane same.

Ted Gejlen Karpenter je viši saradnik u oblasti odbrane i spoljne politike na Kejto institutu i dopisnik „The National Interest“-a. Autor je deset i koautor još deset knjiga, kao i preko 650 tekstova na temu međunarodnih odnosa

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u