ALEKSANDAR GAJIĆ: MRAČNO DOBA POSTMODERNIZMA

Novofeudalizam je oličen u društvenom slabljenju u kome pojedinačni i grupni interesi preuzimaju delove...

Novofeudalizam je oličen u društvenom slabljenju u kome pojedinačni i grupni interesi preuzimaju delove javnih funkcija

Dr Aleksandar Saša Gajić je viši naučni saradnik Instituta za evropske studije čija se istraživanja kreću na prostoru društveno-političke teorije, međunarodnih odnosa i studija kulture. Radio je u pravosuđu, advokaturi i novinarstvu. Bavi se esejistikom i muzikom. Autor je knjiga Nova velika igra (2009), Korporativna nostalgija (2011), Duhovne osnove svetske krize (2011), Ideja svetske države (2012), Ogledalo vladara: Konstantin Mihailović i Makijaveli (2014), U vrtlogu tranzicije (2015). Ovaj intervju je nastao povodom izlaska njegove nove knjige pod naslovom Novi feudalizam.

Počnimo od samog naslova vaše poslednje knjige koji glasi Novi feudalizam. Šta predstavlja pojam novog, odnosno „neofeudalizma“ danas?
— Neofeudalizam predstavlja sintagmu koja ukazuje na negativne tokove društvenih transformacija u 21. veku u uslovima izražene sistemske krize modernih društava. Ovi tokovi ukazuju da se savremeno društvo razvija u pravcima kojima su sve više strane tendencije tipične za moderno razdoblje. Sličnost savremenog feudalizma sa srednjovekovnim feudalizmom leži u kompleksnim, „razlivenim“ oblicima kojima se pokušava izvršiti (pod pretnjom kriznih opasnosti) iznuđena prekompozicije vlasti u odsustvu ili oslabljenosti prethodnog društvenog i političkog poretka. Kako se postepeno odumiruće moderno društvo – ono oličeno u suverenim državama sa centralizovanom hijerarhijom vlasti, javnom sferom i njenim institucijama – -želi održati uz do sada neviđene modifikacije u savremenim postindustrijskim uslovima, upravo to ovakvom sistemu, gledanom u odnosu na srednjovekovni feudalizam sa svojim mnogostrukim odnosima (vezanim pre svega za zaštitu poseda u agrarnom društvu) daje kvalitet „novog“ (onog koje postoji sada i ovde), a koje u mnogo čemu podseća na ono staro.

Ako je zaista reč o pojavi neofeudalnog društva i društvenih odnosa, ko su glavni akteri tog društva danas i kojim se oni interesima rukovode?
novifeudalizam02— Novofeudalizam je pre svega oličen u vidovima društvenog slabljenja i rastakanja u kome pojedinačni i grupni interesi preuzimaju delove javnih funkcija. Glavni akter procesa refeudalizacije je dakle privatni interes: grupe i pojedinci koji u kriznim uslovima uspevaju da se zakače na postojeće očigledno onemoćale javne institucije i preuzmu deo ili celinu njihovih nadležnosti, međusobno se povezujući u nove, komleksne, umrežene hijerarhijske odnose. U pitanju su nedržavni subjekti koji postoje i u međunarodnoj i unutrašnjnoj političkoj areni: korporacije, nevladnie organizacije, transnacionalna udruženja, verski pokreti i sekte, kriminalne grupe, tajkuni, paravojne grupe itd.

Kako izgledaju sadašnji „rani“ vidovi državne i društvene refeudalizacije, može se videti u novoustanovljenim hijerarhijama moći. Na vrhu poretka nalazi se koprorativna, poslovna i finansijska elita. Ona je svojevrni sizeren, pravi titularni i nasledni vladar nad potčinjenim ljudima, dobrima i teritorijama. Ispod njih smešteni su krupniji vazali – pripadnici političke klase i medijski poslenici. Njima „sizereni“ izgrađuju i usmeravaju karijere, a ovi im zauzvrat duguju zahvalnost i vernost. Tu je zatim korporativni menadžment koji se povremeno delegira u državne institucije. Niže od njih su manje značajni, administrativni direktori i tehnokrate koji predstavljaju nakaradno „sitno plemstvo“ korporativnog kapitala.

U donjem delu hijerarhijske lestvice se nalaze najamnici – ostatak profesionalne srednje klase, sa izuzetkom profesionalnog menadžmenta i viših bankarskih službenika. Na samom dnu društva je nepregledna masa siromašnih „kmetova“ „novog feudalizma“: radnici, sezonci, doseljenici i svi drugi stanovnnici sa krajnje neizvesnim statusom i egzistencijom na margini. Dok su Srednjem veku kmetovi uživali zaštitu feudalaca od kriminala, tlačenja drugih oblasnih gospodara ili najezdi pridošlica, globalni kmetovi današnjice – osim „lako kontrolisane“ parlamentarne slobode – nemaju gotovo ništa. Ekonomski vezani za svoje nestalne i loše plaćene poslove, sa ciljem pukog preživljavanja, oni žive „od danas do sutra“ u stalnoj neizvesnosti da bi se ovakav odnos, u kome se zarad punog stomaka usta drže zatvorena, mogao bilo kada prekinuti njihovim prepuštanjem „slobodnom tržištu rada i kapitala“.

Osvrnula bih se na dva pojma koja su usko vezana za vreme kada je feudalizam bio najaktuelniji, a to su religija i tradicija. Koja je uloga ova dva pojma u neofeudalnom društvu?
— Feudalno društvo je samo jedan od vidova srednjovekvovnog društva koji je nastao na zapadu Evrope. Ono se značajno razlikovalo od istočno-pravoslavnog i islamskog srednjovekovnog društva, koji su sačuvali vertikalu i jedinstvo vlasti iz antičkog razdoblja. Uz krupne razlike u društvenom ustrojstvu, sva ova društva bila su po svom preimućstvu religiozna, predmoderna društva: društva koja su i svoja polazišta i svoje ciljeve merila pre i iznad svega verskim aršinima. Glavni čuvar i prenosilac verskog iskustva generacija stanovništva svih društava u ovoj epohi bila je tradicija.

Savremeno neofeudalno društvo je postreligiozno društvo. Takvo društvo pokušava da kombinuje preživele vidove modernog sekularizma i njegove svetovne ciljeve sa recikliranim predmodernim sadržajima, ali zarad usko pragmatičnih, često i krajnje sebičnih ciljeva. Jasno je da se ovakvi ciljevi ne mogu uklopiti sa zdravom religioznošću, već više mogu da služe kao izgovor, kao paravan i postideološko opravdanje zarad ostvarenja ovozemaljskih ciljeva i letimaciju stečene moći. Zbog toga se verska osećanja i porivi ka obnavljanju tradicije izvrću u savremene vidove fundamentalizma ili u „novodopski“ spiritualizam.

novifeudalizam04Savremeni fundamentalistički novoobraćenici i religiozni sinkretisti teže da „spiritualizuju“ moderni materijalizam i njegove učinke, stavljajući svoje pokušaje sinteze savremenog i drevnog nasuprot analitičkom pristupu moderne. Neognostičke teme o „jednom“ i „mnoštvu“, o metafizičkom jedinstvu predstavljaju razne vidove drugačijeg poimanja sveta u religijskoj sintezi „novog doba“. Propagirane spirutualne tehnike, međutim, igraju istu onu ulogu koju je imala i „materijalna“ tehnika u modernoj epohi: one predstavljaju puke instrumente delovanja samožive ljudske volje. Zadržavajući pojedine odlike modernog humanizma i njegovih načela – jednakosti, bratstva i slobode, sada, doduše, podignutih na „spirutalno“/okultni nivo, ova sinteza teži stalnom ličnom preobražaju u humanističkom ključu: stvaranju „čoveka bez ograničenja“ i to kroz samorealizaciju predstavljenu kao „božansku“, onu koja se odvija kroz buđenje ljudskih „spiritualnih“ potencijala. Takva religija u novofeudalnim preobražajima nesumnjivo predstavlja religioznost izvrnutu naglavce.

U vašoj novoj knjizi celo poglavlje je posvećeno kulturi odnosno uticaju Srednjeg veka na modernu kulturu. Ipak, kasnije navodite da je kultura, pored politike „omanula u preovlađivanju ličnih i društvenih tenzija“. Šta je potrebno kulturi da bi povratila svoju funkcionalnost?
— Pre i iznad svega potrebno je da se kulturno stvaralaštvo izvuče iz okova egoizma i egzibicionizma, to jest gole sujete. Ljudsko stvaralaštvo samo po sebi ne može da ima božanske atribute, samostalnu preobražujući duhovnu snagu koja bi bila nosilac preovladavanja subjektivnih i društvenih rascepa; ali ona može da bude simbol i izraz čistog nenametljivog srca i dragoceni putokaz ka željenim ličnim i društvenim preobražajima. Ukoliko bi kroz kulturu zasijala iskrenost, kreativnost i lepota kao dubinski izraz ličnosti kroz koju ona nastaje, tada bi – makar i ne znajući to – kultura mogla da predstavlja podlogu i povod za evociranje zdravih osećanja i tako ponovo počela da ispunjava svoje pozitivno naznačenje. Naravno, pod uslovom da ova „funkcionalnost“ nije programska, izveštačena i pretenciozna, već zaista plod dubinskih stvaralačkih poriva.

Devedesetih godina prošlog veka Džejms Rozenau uvodi pojam „fragmegracije“. Ovaj pojam se, pored toga što nosi naslov poglavlja u vašoj knjizi, često provlači kroz celu knjigu. Šta „fragmegracija“ predstavlja?
— Dualnost globalno-lokalnih dinamika – sa potpuno različitim ishodima od mesta do mesta i od jednog trenutka do drugog – u teoriji o međunarodnim odnosima označena je terminom „fragmegracija“. To je Rozenauova kovanica, koja spaja dve reči koje se odnose na dve istovremene, a međusobno protivurečne pojave – fragmentaciju i integraciju. Ove dve međusobno suprostavljene pojave proizlaze iz kriznih poznomodernih procesa, iz kontradiktornosti u koje je zapala savremena civilizacija i čovek sa svojom kulturom. Iza procesa istovremenog raspadanja i povezivanja kriju se mnoge druge podvojenosti: one između lokalizacije i globalizacije, decentralizacije i centralizacije, identitetskog raslojavanja i reidentifikacije, rušenja granica i getoizacije itd.

novifeudalizam03Za kraj, paradoksalno, možemo da se osvrnemo na sam početak vaše knjige, odnosno citat Marka Aurelija koji govori o svetu kao jednom biću, koje ima jednu dušu i na taj način o povezanosti svega u svetu. Gde leže koreni našeg zajedništva i kako očuvati narodnu zajednicu danas?
— U pitanju je citat koji je izdavačka kuća Konras iz Beograda uzela za lajtmotiv edicije u kojoj je objavljena knjiga Novi feudalizam. Radi se o rečenici Marka Aurelija koja izražava težnju poznostoičke filozofije u kriznom antičkom društvu da kroz sinkretizam ponovo dosegne i uspostavi zajedništvo. Slični problemi – već smo o tome govorili – pritiskaju čoveka i danas. No izvori zajedništva ne leže u intelektualnom umovanju niti u knjigama (koje mogu u najboljem slučaju da ga upute da traga ka zajedništvu), već u saosećajnosti srca. Tek vođeni saosećajnom, srčanom osunčanošću i pojedinac i narod, sa svojim umom i telom, u stanju su sa se očuvaju i razvijaju idući u susret izazovima koje donosi budućnost.

Razgovarala GORICA RADMILOVIĆ

Novi Polis

Politika
Pratite nas na YouTube-u