DANKA BELOŠEVIĆ: STANISLAV KRAKOV ILI PISAC KOJEM SMO OSTLALI DUŽNI

Ako je književni život dela određen učestalošću njegovog tumačenja i vrednovanja, veliki je dug...

Ako je književni život dela određen učestalošću njegovog tumačenja i vrednovanja, veliki je dug koji srpska tradicija i književna kritika imaju prema stvaralaštvu S. Krakova

Vreme, kažu mnogi, pokazuje prave vrednosti ‒ pamte se i poštuju oni čija su dela odolela sudu vremena. Međutim, mnogo je umetnika koji su, da li zbog istorijskih okolnosti ili neshvaćenosti, nepravedno skrajnuti sa ose pamćenja, a jedan od njih je svakako pisac Stanislav Krakov.

Nije lako hermeneutički obuhvatiti dela eminentnih, decenijama izučavanih, plodonosnih pisaca, ali možda je još teže omogućiti jednom, ne zaboravljenom, već potpuno potisnutom piscu ‒ novi književni život, ponovnu inicijaciju u svet književne kritike i naučne pažnje. Ako je književni život dela određen učestalošću njegovog tumačenja i vrednovanja, veliki je dug koji srpska tradicija i književna kritika imaju prema stvaralaštvu S. Krakova, koje je skromno po obimu, ali izvanredno po značaju.

Napisao je romane „Kroz buru“ (1921), „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ i memoare „Život čoveka na Balkanu“. Snimio je nekoliko dokumentarnih filmova, a posebno se ističe film o Prvom svetskom ratu „Za čast otadžbine“ (1930). Posvećen novinarstvu, bio je urednik „Politike“, direktor časopisa „Vreme“ i direktor Radio Beograda (1940‒1941). Kao reporter i novinar, izveštavao je iz svih krajeva Jugoslavije i mnogih evropskih gradova. Bio je i strastveni avijatičar, poznate su njegove reportaže o iskustvu među oblacima. Posle rata živeo je u Francuskoj i Švajcarskoj.

Međuratna kritička recepcija je bila prvo u znaku zapitanosti nad vrednostima koje nudi njegovo stvaralaštvo, da bi, sklonija negativnoj oceni i nerazumevanju, vrlo brzo zaćutala i u tom muku ostala narednih šest decenija. Devedesetih godina (možda usled ratne stvarnosti koja je trebala vrstu potpore i idejne nadogradnje u literarnim viđenjima i razumevanjima rata) mnoga Krakovljeva dela ponovo se objavljuju, polako i tumače. Ipak, kao što nisu objavljeni svi tekstovi pisca, tako se i kritika interesovala uglavnom samo za romane i putopise.

PISAC-RATNIK
Život i delo Stanislava Krakova najbolje opisuje sintagma pisac-ratnik: život i umetnost su u njegovom slučaju naraskidivo povezani slučajem rata, te se ta tri entiteta ‒ život, stvaranje i rat ‒ međusobno preklapaju i definišu. Kao sin vojnog lekara, koji ga je učio čuvanju časti, Krakov je već sa sedamnaest godina imao potrebu da se priključi oslobodilačkoj borbi u balkanskim ratovima, a ni posle devetnaest ranjavanja nije prestao da opstaje u surovom vrtlogu rata. I sam je, u svojim memoarima „Život čoveka na Balkanu“ istakao:

„Četiri velika rata, kroz koje sam imao prilike da provučem svoj život, iako tu dosta oštećen, nekoliko revolucija, državnih udara, atentata, građanskih ratova, dali su tom životu jedan dramatičan dekor i, još više, jedno opšte obeležje.“

Način na koji je doživljavao i predstavljao rat autentičan je u srpskoj, ali i u književnosti uopšte. Sve forme njegovog stvaralaštva ‒ romani, memoari, novele, neobjavljena poezija, putopisi, reportaže, film ‒ obeležene su dubokim osećanjem rata, koje se možda najbolje može povezati sa oniričkom opijenosti koju osećaju junaci njegovih romana. Krakov nije objavljivao eksplicitne poetičke tekstove, ali njegovo stvaralaštvo dovoljno transparentno pokazuje da je čitavog života bio posvećen osvetljavanju fenomena rata u svim njegovim strahotama i vrhuncima.

Na autentičan, vrlo upečatljiv način, hrabrom iskustvenom metodom, prikazao je dramatičnu ratnu stvarnost prvih decenija 20. veka i uverljivo oslikao kompleksna psihološka stanja vojnika u ratnom razaranju svih ustaljenih matrica života.

„KRILA“
Roman je nazvan po enigmatičnom simbolu koji može da potakne više različitih asocijacija. To mogu biti krila šatora, krila aviona, ili pak u ekspresionističkom smislu ‒ krila jedne generacije koja se udaljava od svega što je zemaljsko. Krila su istovremeno i lajtmotiv romana i stalno se variraju na novi način, u drugačijem kontekstu i potencijalnom značenju.

Naglašen osećaj postojanja, egzistencije koja može da prestane u svakom trenutku, i koja dinamično struji kroz fragmente, kratke i lirski uobličene ‒ čini ovaj roman upečatljivom, golom istinom rata.

Njegov junak vidi: „Bilo je ovde još treznih glava od tog čudnog pijanstva rušenja i smrti. Kroz te oči zamišljene prolažahu senke uspomena. Glave su mislile. Ali našto misliti? Ne misli se smrću, već se opija njome“.

Roman prikazuje egzistenciju ratnika koji uprkos ratnoj surovosti i dehumanizaciji nisu izgubili osećaj za neverovatno, za lepotu i čudnovatost prirodnih fenomena ‒ da li to bili impresionistički oslikani zalasci sunca, tople i pijane solunske noći, mistični tragovi dima, granata u zraku.

„Krila“, po mišljenju mnogih umetnički najuspelije delo pisca, prikazuju rat kao poseban organizam i tako daju integralnu predstavu o njemu. Omogućavaju čitaocu da prevaziđe jednodimenzionalna shvatanja, jer snažnim i brzim promenama okupiraju njegovu percepciju vizuelnim i zvučnim utiscima. Krakov je pokazao da je samo modernim, dinamičnim, „scenskim“ pripovedačkim potezima moguće donekle približiti istinu o ratu, i pokazati da rat ima duboke veze sa svim našim čulima, i da je istovremeno bolan, tragičan, ali i hipnotičan, pokretački.

„ROVOVAC“ ‒ ČASOPIS IZ RATNOG ROVA
Kritičko-satirički stav prema ratu i ratnim dešavanjima Krakov je prvo izrazio u časopisu „Rovovac“. Sam ga je pisao, ilustrovao i uz pomoć pisara umnožavao u vreme rata, 1916. godine. Paralelno je pisao i prvi roman „Kroz buru“, no prava oštrica kritike besmisla rata pokazaće se tek u „Krilima“.

Krakov je u „Rovovcu“ želeo da pokaže da vojnici znaju zašto se bore i zašto ginu, iako su svesni iskvarenosti društva koje opstaje izvan ratnih rovova (i pojedinaca koji su izneverili nacionalne ciljeve). Kao da je u „Krilima“ već bilo kasno za takva upozorenja i apele ‒ vir rata je vremenom uzeo sva čula, ali je ostavio snažnu unutrašnju potrebu za umetničkim sagledavanjem i apsorbovanjem proživljenog iskustva.

Izvor RTS, 27. mart 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u