UMETNOST I CRVENI TEROR: EVGENIJE I. LAPTEV (1894-1944) ILI NAŠ ZABORAVLjENI RUS

Učenici sa razrednim starešinom Evgenijem Laptevim BILjANA BOŠNjAK Za kratko vreme oznaši su lišili...

Učenici sa razrednim starešinom Evgenijem Laptevim

BILjANA BOŠNjAK

Za kratko vreme oznaši su lišili života oko 600 ljudi i u dugačkim šančevima zakopavali su po tri-četiri reda jedan iznad drugog

Prvim svetskim ratom izmorena Srbija otvorila je širom svoje granice za ruske izbeglice posle Oktobarske revolucije. S proleća 1919. počelo je masovnije doseljavanje. Stizale su čak i cele jedinice carske vojske. Tada u Srbiju stiže i dobrovoljac Prvog radio-telegrafskog diviziona slikar Evgenije I. Laptev. Nisu ruske izbeglice dobijale bogat doček, ali na obostrano zadovoljstvo, kako je po zvaničnim podacima 75 odsto pristiglih bilo sa srednjim i višim obrazovanjem, ruski lekari, naučnici, inženjeri, arhitekte, profesori… ubrzo su primljeni u službe širom Kraljevine. Laptev je dobio službu u Aleksincu. Kao ugovorni nastavnik crtanja, zvanično kontaktualni suplent, 6. oktobra 1921. godine zaposlio se u aleksinačkoj gimnaziji.

RUS LjOTIĆEVAC
Izbeglice iz Rusije u potonjim godinama nastavile su da da dele sudbinu srpskog naroda. Došao je Drugi svetski rat, a 1944. godine u Kraljevinu stižu i oni od kojih su četvrt veka ranije pobegli. Ne mali broj ruskih izbeglica je posle Drugog svetskog rata podelilo sudbinu srpske intelektualne elite. Dana 13. oktobra u Aleksinac je ušla 24. leskovačka udarna brigada, zajedno sa jedinicama Crvene armije.

laptev02aNova vlast uhapsila je Evgenija Lapteva odmah po ulasku u grad. Prebačen je u niški KP Dom, odakle mu se gubi svaki trag. Streljan je bez suda i suđenja. U knjigu umrlih upisan je tek 1952. godine. Na strani 264. pod rednim brojem 51 piše: „smrt 26. 11. 1944. godine u Nišu. Upis je izvršen na osnovu rešenja povereništva u Aleksincu pov.Br. 2079/52”. U knjizi streljanih posle 12. septembra 1944. godine koja je zaslugom i radom Državne komisije za tajne grobnice nastala i objavljena na sajtu Ministarstva pravde RS stoji: „Streljan je 15. novembra 1944. godine u Nišu”. Kao „razlog” za ovo ubistva vodi se pripadnost pokretu Zbor – ljotićevac. Datumska razlika prozišla je, moguće, i iz razlike u računanju vremena po julijanskom i gregorijanskom kalendaru.

OSVETA NEPOSLUŠNOG ĐAKA
Pre pola veka u Arhivu Jugoslavije istoričar umetnosti Uglješa Rajčević slučajno je u razgovoru sa čovekom koji se predstavio kao kolega Evgenija Lapteva čuo za nesrećnu sudbinu ruskog slikara, čalana Udruženja slikara Moravske banovine. Kada mu se prvi put pružila prilika, početkom 90-tih godina prošlog veka, „upisao” ga kratkom biografijom u istoriju srpskog slikarstva – u Zbornik Narodnog muzeja Srbije. Ostala je nezapisana priča kako je došlo do toga da ga komunistička vlast strelja.

„Za vreme okupacije Laptev je bio zaposlen u školi i u domu učenika. Deca kao deca, beže iz doma, noću se iskradaju… Bio je dosta strog, pokušavao je koliko toliko da ih spreči u tome da ne bi za vreme okupacije i policijskog časa stradali. Kada je došlo oslobođenje, učenik koga je kažnjavao zbog noćnog bežanja iz doma partizanima je rekao: ‘Eno ga onaj, taj mi je za vreme okupacije radio to i to… I partizani ga streljaju’“, ispričao je tada taj Aleksinovčanin Rajčeviću, a on nama.

laptevsokoli03aSokolsko društvo u Aleksincu, Evgenije Laptev sedi četvrti s leva u drugom redu

Da li je priča o učeničkom bezobrazluku tačna? Zašto bi je neko izmislio i ispričao kolegi istraživaču u Arhivu? Potvrdu imamo da nikako nije bio ljotićevac, kako stoji u arhivi onih koji su ga ubili. Čuveni aleksinački istoričar Miodrag Spirić (1920-2011), pisac četvorotromne Istorije Aleksinca i okoline bio je đak Evgenija Lapteva i za svog profesora rekao je da je bio apolitičan. Tokom ratnih godina, ispričao je istoričar Spirić svom mlađem kolegi i sugrađaninu istoričaru Zoranu Stevanoviću, jednom od autora knjiga Aleksinačke žrtve 20. veka:

„Laptev nije nikada, za razliku od nekih drugih profesora, držao političke govore.“

Poznato je da je Nedićevo ministarstvo prosvete sa Veliborom Jonićem na čelu osnovalo takozvane Okružne odbore za prosvećivanje naroda i obavezalo profesore da drže učenicima predavanja u nacionalnom duhu. Evgenije Laptev nije se odazvao ni toj obavezi nadležnog ministarstva.

UVERENjA O ŠKOLOVANjU, POREKLU I KRŠTENjU
A kako i da ga interesuje politika? Dolaskom u Kraljevinu više od četvrt veka svelo mu se na molbe o dobijanju uverenja o svemu, od toga ko su mu roditelji, te da je kršten, pa koju je kada školu i fakultet završio i u polaganju dodatnih ispita iako je verovatno bio najškolovaniji nastavnik u međuratnom Aleksincu. Kao i većina ruskih izbeglica, od dokumenata je imao samo vojne isprave. U njima je stajalo: „Evgenije I. Laptev, rođen 7. marta 1894. godine (20. mart po novom kalendaru; prim. aut.) u Ekatarinoslavu u Rusiji“. Reč je o potonjem Dnjepropetrovsku, koji se danas nalazi u sastavu Ukrajine.

Samo sa osnovnim podacima o imenu i rođenju malo šta je Evgenije Laptev mogao u novoj kraljevini u koju je stigao. Zato je krenuo redom da piše molbe i dobija uverenja. Sva se, u stanju kao da su prošlog meseca izdata, a ne 1920. godine, danas čuvaju u Fondu Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije, u Arhivu Srbije.

Iz tih uverenja saznajemo da je Evgenije Laptev, od oca Ivana N. Lapteva i majke Valentine V. Laptev rođene Gerbolinski, osam razreda gimnazije sa velikom maturom završio 1912. godine u rodnom Ekatarinoslavu. Iste godine u Harkovu upisuje pravni fakultet, koji je završio 1917. godine. Slikarstvo je učio u privatnoj slikarskoj školi akademskog slikara Z.A. Stefanskog, a završava i Državnu slikarsku školu u Harkovu. Uverenje o školovanju u Rusiji izdala mu je Delegacija za zaštitu interesa ruske emigracije u Kraljevini Jugoslaviji, a potpisao ga je Aleksandar Dobroklonski profesor Bogoslovskog fakulteta.

Bio je to nekadašnji profesor Opšte crkvene istorije Novorosijskog fakulteta u Odesi, koji je 1920. godine, kao najstariji i sa najviše godina profesorske službe, predsedavao Osnivačkom sednicom Saveta Pravoslavnog bogoslovskog fakuteta u Beogradu. Ideja o osnivanju Bogoslovskog fakultetu u Srbiji nastala je još 1905. godine, ali zbog nedostatka učenog kadra i uvek nepovoljnih istorijskih okolnosti nije realizovana. Dolazak ruskih doktora teologije nakon boljševičke revolucije doprineo je njegovom osnivanju.

ĆERKA KAFEDžIJE TANASIJA
Jeste Laptevu poslužilo to uverenje za dobijanje službe nastavnika crtanja u aleksinačkoj gimnaziji, ali mu je naloženo i da zbog neposedovanja diplome polaži nastavnički ispit i dopunske ispite u Umetničkoj školi u Beogradu. Prvi je položio u Nišu 1923. godine i nastavio da polaže u Beogradu. Završni ispit u Umetničkoj školi položio je marta 1933. godine. U međuvremenu se 1929. godine oženio Kosarom Jovanović, ćerkom bivšeg niškog kafedžije Tanasija Jovanovića i žene mu Cvete.

laptevsluzbenicki listaSlužbenički list Evgenija Lapteva

Da se nekada i u Srbiji vodilo računa kakav nam je nastavni kadar, ko i kako uči decu, svedoči niz podataka koje su Ministarstvu prosvete Kraljevine Jugoslavije svake godine dostavljale škole. Tako u Službeničkom listu Evgenija Lapteva postoje ocene za njegov uspeh u nastavi i vaspitanju, za pedagoško-metodički postupak, posebno za revnost u službi, ali i vladanje u službi i van nje… I pored svake stoji potpis onoga, ili komisije, koja ga je date školske godine ocenila i kolika mu je bila godišnja zarada. Iz istih spisa nekim čudom saznajemo i da je bio visok 180 cm, duguljastih obraza, graorastih očiju, smeđe kose te da nije imao na telu nikakvih osobenih znakova.

Pored gimnazije, u Aleksincu je radila i Učiteljska škola, koju je još kralj Aleksandar Obrenović 1896. godine izmestio iz Beograda. U poslednjoj dekadi 19. veka dinastija Obrenović je bila sve omraženija, a u Učiteljskoj školi odškolovan je veliki broj opozicionara koji su širili svoje stavove. Zato je kralj Aleksandar odlučio da đake koji mu možda rade o glavi ukloni iz prestonice i premesti u Aleksinac.

Za honorarnog nastavnika crtanja u Učiteljskoj školi slikar Laptev postavljen je 10. marta 1931. godine, a 7. jula 1938. unapređen je za profesora.

SOKOLAR I SLIKAR
Osim službe u školi Laptev učestvuje i u društvenom životu Aleksinca. Bio je član Sokolskog društva i Udruženja likovnih umetnika Moravske banovine, a 1937. godine naslikao je četiri prestone ikone na ikonostasu Hrama prenosa moštiju svetog oca Nikolaja. To je treći ikonostas na crkvi sagrađenoj 1837. godine na inicijativu Kneza Miloša Obrenovića. Prvi je uništen u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. godine, a drugi tokom bugarske okupacije. U Hramu u Aleksincu su i danas su na ikonostasu ikone Sv. Nikole, Sv. Jovana Krstitelja, Isusa Hrista i Sv. Deve Marije, koje je uradio Laptev.

Udruženje likovnih umetnika Moravske banovine osnovano je marta 1931. godine u Nišu. Predsednik Udruženja bio je minhenski đak slikar Moša Šoamović. Vest je o osnivanju objavljena u kruševačkoj Jugoslaviji 5. marta 1939. godine. Narednog meseca 5. aprila Udruženje je otvorilo prvu izložbu u sali Muške gimnazije. Trajala je dvadesetak dana, a osam izlagača, od kojih su petorica Rusi, predstavili su 115 radova. Osim Lapteva izlagali su Antonije Bajev iz Knjaževca, Ivan Lukomski iz Kruševca, Antonije Prokofjev iz Pirota, Blagoje Stojanović iz Prokuplja, a iz Niša Ljubomir Verner, Vasilije Rudanovski i Moša Šoamović. Izložbu je otvorio direktor niške gimnazije Ante Gančević i u listu Epoha objavio prikaz ovog kulturnog događaja. Svoj prikaz u kome kaže kako bez obzira na razlike u godinama i poreklu nijedan se nije mogao oteti uticaju moravskih predela, završava rečima: „Zato od srca moramo svi pozdraviti ovu prvu umetničku izložbu u našem Nišu, koja nam nagoveštava dane lepše i kulturnije budućnosti, ne samo za našu banovinu nego i za celu našu zemlju”.

Drugu izložbu Udruženje je priredilo u Zaječaru oktobra 1932. godine, a učestvuju četvorica Rusa. Laptev je jedan od njih, i slikar Ljubomir Verner. Zahvaljujući prikazu izložbe objavljenom u Glasniku 30. oktobra 1932. godine, saznajemo da se Laptev predstavio radovima Goč i Manastir Ljubostinja. O trećeoj izložbi postoji samo dan ranije najava u Glasniku da će biti održana 16. juna 1933. godine, ali nijedan drugi podatak.

Nagovešteni lepši dani u Gančevićevom prikazu prve izložbe nisu došli. Stigao je Drugi svetski rat i tragične sudbine moravskih slikara. Predsednik udruženja Moša Šoamović podelio je sudbinu svojih jevrejskih sunarodnika. Već u oktobru 1941. godine svi muškarci jevrejske nacionalnosti stariji od 14 godina iz Niša i okoline su zatočeni u koncentracioni logor Crveni krst. Nakon što je grupa zarobljenika 12. februara 1942. godine uspela da pobegne Nemci su u znak odmazde započeli streljanja. U dva dana, od 17. do 19. februara, na brdu Bubanj kod Niša streljano je 1.800 ljudi. Među njima i tročlana porodica Šoamović. Direktor gimnazije, doktor nauka Ante Gančević, koji je i najavio lepša, vremena streljan je 1944. uz „obrazloženje”: narodni neprijatelj, lice označeno kao protivnik komunističke vlasti.

MOTKE, KOČEVI I LOPATE
Gde i kako je tačno streljan profesor i slikar Evgenije Laptev nije poznato. A šta se događalo u Aleksincu i okolini poslednjih meseci 1944. godine, svedoči u svojoj knjizi U predvorju pakla njegov kolega, predratni nastavnik veronauke u aleksinovačkoj gimnaziji, prota Sava Branković. I protu su uhapsili, osudili na smrt streljanjem, ali je posle više godina zatočeništva u kazamatima u Aleksincu, Vrnjačkoj Banji, Nišu, Zabeli, Sremskoj Mitrovici ipak izvukao živu glavu.

Pre nego što su partizani ušli u Aleksinac i Niš, Ozna je bila u selu Gornji Krupac. Za kratko vreme oznaši su lišili života oko 600 ljudi i u dugačkim šančevima zakopavali su po tri-četiri reda jedan iznad drugog, navodi prota u knjizi opisujući kako su u Krupac noću dovođeni „narodni neprijatelji” iz Niša i okoline, zatvarani i mučeni u školskom i još dva podruma. Potom su svako veče oko 20 časova, uglavnom goli kao od majke rođeni, odvođeni na stratište. Poređani su potom pored plitko iskopane jame, udarani motkama, kočevima, lopatama… Mnogi su i poluživi zatrpavani zemljom, dok su im ekstremiteti virili i ubrzo postajali meta pasa.

U svojoj knjizi prota Branković pominje one sa kojima je tamnovao, susretao se u kazamatima, preživeli mu svedoče, ali u njoj nema opisane sudbine Evgenija Lapteva. Branković nije ni mogao da sretne kolegu profesora u zatvoru, jer je uhapšen 6. decembra 1944. godine, a Laptev je streljan još u novembru.

laptevikonostas1aČetiri prestone ikone na ikonostasu Hrama prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja, rad E. Lapteva

Nijedno delo slikara Evgenija Lapteva ne vodi se kao poznato istoričarima umetnosti. Ništa nije sačuvano. O njegovom slikarskom radu govore samo pomenuti novinski napisi i sačuvane prestone ikone u aleksinačkoj crkvi. Nije imao ko da pokrene zahtev za njegovu rehabilitaciju. To treba da urade rođaci, a u njegovom službeničkom listu Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije stoji supruga – Kosara; ostali srodnici – nema.

Kultura
Pratite nas na YouTube-u