DžEJMS DžORDž DžATRAS
Optimalni rezultat za obe strane bio bi taj da Peking napravi kompromise u trgovini u zamenu za američke bezbednosne ustupke u Pacifiku
Predstojeći samit između američkog predsednika Donalda Trampa i kineskog predsednika Si Đinpinga predstavljaće rani test spremnosti Trampove administracije da se okrene od politike globalne jednopolarne dominacije i besmislenog sukobljavanja, koji su obeležili prethodne tri američke administracije. Sama činjenica da se samit održava ovaako rano u Trampovom mandatu je ohrabrujući znak.
Prva stvar koju treba imati na umu je nedostatak jedinstva svrhe na američkoj strani. Od Trampa i verovatno šefa diplomatije Reksa Tilersona može se očekivati da samitu pristupe u maniru „hajde da se dogovorimo“. Njihov najvažniji cilj, daleko važniji od ostalih, je ispravljanje, kako oni vide, ogromne neravnoteže u američko-kineskoj trgovini.
Međutim isto tako trebalo bi da uzmemo u obzir i uticaj Trampovog tima za nacionalnu bezbednost, gde dominiraju vojnici koji misle da je koren svih problema u nedovoljnom američkom „vođstvu“ i neadekvatnom korišćenju ili pretnji silom. Mada su obazriviji u odnosu na Kinu nego što bi bili kada je npr. reč o ISIS ili Iranu, njihov početni stav definisan je vojnim reakcijama: vazdušnim i pomorskim osporavanjima kineskih pozicija u Južnom kineskom moru, razmeštanjem protivraketnog sistema THAAD u Južnoj Koreji, pretnjama vojnim odgovorom na severnokorejske raketne testove.
Najzad, tu je i otrovni uticaj američke permanentne birokratije („duboke države“) i preostalih kadrova Baraka Obame, za koje su američka globalna dominacija i pokušaji diktiranja unutrašnjih i spoljnih politika drugih zemalja nešto što se podrazumeva. (Najverovatnije je upravo zahvaljujući ovoj grupi i proguran prijem Crne Gore u NATO ove sedmice, posle višemesečnog herojskog otpora senatora Renda Pola.)
Svesni ovih podela, Kinezi će svakako Amerikancima pristupiti sa oprezom. Zadatak Pekinga će biti da proceni relativnu težinu Trampovih ekonomskih i trgovinskih imperativa – koje Kina svakako nije raspoložena da rebalansira u američku korist, ali verovatno neće imati drugog izbora – naspram kineskih vitalnih nacionalno-bezbednosnih interesa, među kojim su najvažniji Korejsko poluostrvo i Južno kinesko more, gde će američki vojni zvaničnici i pripadnici „duboke države“ hteti da diktiraju uslove Pekingu. Glavni izazov za Kineze će biti kako da iskoriste Trampovu relativnu nezainteresovanost za pitanja bezbednosti i glavno težište prebace na pitanje njegovih ekonomskih ciljeva.
Prema mom mišljenju, optimalni rezultat za obe strane bio bi taj da Peking napravi neke kompromise po pitanju trgovine u zamenu za američke bezbednosne ustupke u pravcu priznavanja kineske bezbednosne sfere u zapadnom Pacifiku. Ovo bi moglo i trebalo da rezultira u značajnom američkom ublažavanju politika koje nepotrebno ugrožavaju kinesku bezbednost a, s druge strane, ne doprinose američkoj, u sledeće dve oblasti.
KOREJA
Tvorci američke politike redovno zahtevaju dodatni „pritisak“ na Peking da zauzda Severnu Koreju. Razumne kineske inicijative, poput nedavnog predloga za istovremeni moratorijum na severnokorejske raketne testove i američko-južnokorejske vojne vežbe su SAD po kratkom postupku odbacile. Kineske (i ruske) brige o stepenu u kojem američki antiraketni štit THAAD pokriva njihove suverene teritorije su na sličan način ignorisane. Čini se da američka strana ne shvata da američke vojne pretnje i protivmere izazivaju još ratobornije i neuravnoteženije reakcije Pjongjanga.
Ova nespremnost da se shvati kontraproduktivni efekat američke politike je umnogom rezultat ubeđenja da Amerika nikad ne može da bude kriva ni za jedan loš ishod. Za Kineze će biti veliki zadatak da ubedljivo izlože svoj vitalni bezbednosni interes za opstanak Severne Koreje, koji nije podložan pregovorima. Jer, kad bi, zbog bilo kog razloga, Severna Koreja prestala da postoji, ujedinjena Koreja pod vlašću američkih saveznika u Seulu bi omogućila prisustvo američkih snaga na kineskoj granici. (Amerikanci će možda ovo da negiraju, ali treba samo imati na umu šta se desilo sa širenjem NATO posle raspada Varšavskog ugovora i propasti SSSR.) To prisustvo bi predstavljalo neprihatljivu pretnju kineskim vitalnim nacionalnim bezbednosnim interesima. Stoga i kineska potreba za daljim opstankom Severne Koreje dok god su Amerikanci prisutni u Južnoj Koreji.
Imajući u vidu Trampove javno iznesene primedbe kako nas naši saveznici iskorišćavaju i ne plaćaju za sopstvenu odbranu (a, kad je reč o Južnokorejancima, takođe uništavaju američka radna mesta putem trgovinske razmene koja je debelo u njihovu korist), trebalo bi predložiti otvorenu diskusiju o tome pod kojim bi tačno uslovima američke snage mogle da budu povučene sa poluostrva. Vašington mora da shvati da bi odustajanje od sadašnjih provokativnih akcija moglo, uz kinesku pomoć, u budućnosti da dovede do stanja gde bi američke bezbednosne garancije Južnoj Koreji postale nerelevantne.
JUŽNO KINESKO MORE
Američki kritičari Pekingovih istaknutih interesa i prava u Južnom kineskom moru se pozivaju na dva principa: navodni američki interes za slobodu navigacije i otvorene pomorske puteve i navodnu nezakonitost kineske izgradnje militarizovanih veštačkih ostrva i polaganja prava na vode oko njih.
Što se tiče navigacije u Južnom kineskom moru, američka strana kao da gubi iz vida da Kina ni na koji način ne preti pomorskim putevima, koji su, s ozbirom na relativni obim kontejnerskog transporta, mnogo bitniji za Kinu nego za SAD.
Što se tiče ostrva, američki stav je umnogome izraz naše želje da uvek budemo arbitar legitimiteta akcija drugih zemalja, imali mi neki interes ili ne. (Da li bi Kinu bilo briga ako bi SAD izgradile veštačka ostrva u Karipskom moru, a zatim ih proglasile suverenom američkom teritorijom? Naravno da ne.) Si će bez sumnje jasno staviti do znanja da su kineska ostrva u Južnom kineskom moru suverena kineska teritorija i da će američko vojno testiranje kad-tad dovesti do neželjenih posledica koje ni jedna strana ne želi. Predlozi koji nude garancije za prava drugih zemalja na legitimni tranzit bi mogli da imaju pozitivan efekat, pogotovo ako bi to bilo prihvatljivo za američke regionalne partnere, na prvom mestu Filipine.
Siju neće biti lako da izdejstvuje značajno američko povlačenje sa bilo koje od ovih pozicija, kao što ni Trampu neće biti lako u trgovinskim pregovorima sa Kinezima. Ali, ako bi težnje ka sporazumu nadvladale politiku diktata, koja već četvrt veka obeležava američku politiku, jedan uspešan win-win samit, na kojem bi obe strane nešto dobile, bi mogao da postavi standard za budući napredak u drugim forumima.
