ЗАХАР ПРИЛЕПИН ИЛИ АРХАНЂЕЛ РУСИЈЕ НА КОЈУ СВЕТ ЧЕКА

ZORAN DRAGANOVIĆ

Kad se Rusi jednom probude iz kapitalističkog dremeža, tamo u stvarnosti spremno će ih čekati – Prilepin

Konačno je iz slovenskog naosa iskoračio neko ko živi ono što piše, neko koga vredi slediti – i, naravno, čitati. Jednakost svakog sa svakim, koju propoveda demokratija, očigledno je neutemeljena u životu. Načelo svakog iskrenog pravoslavca je (i) u tome da se divi boljem od sebe, prepoznajući promisao na delu.

Opet, noćna mora zapadnih životnih modela je, sa jedne strane, porodičan čovek, muž i otac četiri deteta, a, sa druge, ruski pisac koji je čitan i cenjen. Postoji i treća strana – ratna. Naime, Evgenije Nikolajevič Prilepin (1975) učestvovao u Čečenskom ratu kao pripadnik ruskih specijalnih jedinica.

Odlazak iz nebeske vojne, heroja bez imena i prezimena, ratnika pod pseudonimom, koji kao da su nikovi preuzeti sa internet diskusija, napravio je mesto za novu zvezdu na nebu Novorusije. Sa slikom Tolstiha, kao radnika obezbeđenja na ulazu u supermarket, moglo se lako poistovetiti, a sada se u liku Prilepina pojavila slika, sa kojom će nam biti malo teže da se sravnimo. Ali će nam utoliko biti lepše da je – sledimo.

Zahar Prilepin je čudna mešavina Vrangela i Žukova, Dostojevskog i Gorkog. Glavobolje koje su ukrajinskoj hunti zadavali heroji – ratom uzrasli, Tolstih i Pavlov – biće male u odnosu na migrenu koja ih očekuje sa Prilepinom.

Posle dehumanizovanih nadimaka, koji kao da su nastali u zapadnoj kuhinji, nesumljivih heroja Rusije Tolstiha (na slici ispod) i Pavlova, dolazi čovek sa imenom i prezimenom. Prilepin je velika ruska književnost koja ustaje iz groba. Ko od nas nije čekao da u Srbiji istupi ličnost poput Zahara, neko kome dela stanuju na istom mestu gde i reči. Zahar je prvenstveno pisac, ali iz čitalačkog iskustva znamo da je vatrena linija čistilište, iza koga nastaje istinska književnost, ono zbog čega vredi dočekati jutro uz knjigu.

ZAJEDNO SA HANDKEOM
Čitajući agencijsku vest da je sa Prilepinom jednostrano raskinula ugovor njegova izdavačka kuća iz SR Nemačke, tim činom podlo zabranjujući njegova dela u Evropskoj uniji, pomislih da se Zahar pridružio Handkeu, najboljem čoveku i piscu od svih živih Germana. Bio sam ne malo ushićen kada sam pročitao da je Zahar u Donbasu, gde je osnovao svoj odred, i shvatih da na mojoj skali ne postoji mesto gde bih ga smestio. Valja izmisliti nove, ili tačnije, skinuti prašinu sa starih vrednosti. Taj duh, tako prirodan nama Slovenima, sahranjen beše zauvek na groblje umetnosti još 90-tih, kada nam je odbijeno članstvo u „zlatnoj milijardi“. Sva loša muzika i pisana dela nedostojna čoveka, nastala su posle te sahrane naše kulture, dok je nama ostalo da se posle toga pitamo gde su se deli dobri filmovi, romani, drame ili pesme?

prilepin003a Novi heroj, ustoličen pre nego što je nogom kročio na tle Novorusije, donosi sa sobom ljudski lik. Tamo gde je teško, gde se se pati, i tamo gde bombe padaju, tako nešto potrebnije je od humanitarne, pa i vojne pomoći. Koliko danas, dok ukro-nacisti prže svetu rusku zemlju višecevnim raketnim bacačima, projavljuje se jedna sila koju po delima prepoznajemo odakle dolazi.

Velika ruska književnost, nimalo slučajno, počinje Slovom o pohodu Igorovom, delom koje je napisao drevni ruski ratnik. Za nas ne može biti slučajnost da je Njegoš prevodio rusko Slovo o pohodu na deseterac. Na tom Slovu nalazi se početak onoga što danas imenujemo kao veliku rusku književnost; a nastavlja se odlaskom Puškina ili Čehova u rat protiv Turaka, sa grofom Tolstojem u ratu na Kavkazu i Solženjicinom u Otadžbinskom ratu. Gospod ih je sve čudom sačuvao od kuršuma i tako nam podario veliku rusku književnost.

Odakle ta reka prelepih reči iz pravca rata, gde bi, kako su nas učili, trebalo da se nalaze očaj, smrt i laž, možda je najbolje razjasnio Crnjanski kada je rekao da je život u miru „sam po sebi, pun gada, mizerije, očaja i niskosti, (i) ne može, ili bar nije mogao pre, da izdrži poređenje sa uzvišenim senkama rata“.

Rat kao mesto na kome se gube sve razlike u veri ili poreklu, mesto na kome je jedino važno koliko si čovek, bio bi idealna alatka za globalizaciju, samo kada bi oni koji je provode znali da ratuju. I, zaista, kakva surova igra sudbine. Jedina stvar koja može „ujediniti” svet pod istu kapu, u isto vreme je nedostupna onima koji bi da „ujedinjenje” sprovedu, budući se ne može kupiti ni apgrejdovati, već se u njoj mora – učestvovati. Da nije tako, danas bi stajali na ramenima nekih drugih ljudi, a ne velikih vojskovođa poput Aleksandra Makedonskog, Konstantina Velikog ili Petra I Aleksejeviča.

NEKI NOVI HADžI MURAT
Prilepin je otišao u rat da zauzme prazninu nastalu herojskom pogibijom Kivija i Motorole. Ali sada znamo da je otišao i da u njemu dozri neki novi Hadži Murat. Ne ubijaj suparničke heroje, naročito ne na otvoren i podao način. Verovatno tako glasi jedna od prvih lekcija u knjizi „okupacija za početnike”. Zašto su onda Amerikanci ubili Tolstiha i Pavlova, pitanje je koje na prvi pogled daje nelogičan odgovor. Lekcija podvučena u „okupaciji za početnike” je neosporna, dokazana mnogim istorijskim primerima; jer atentatom nanosite nepopravljivu štetu pre svega svojim ciljevima – prenoseći obične ljude, koji bi, budući ljudi, kad-tad napravili neku grešku, u ravan mita kome ne možete ništa. Mit ne možete ubiti slanjem priučenih naci-ubica, ili bombardovanjem iz dronova. Kad nastane mit, okupatori, po pravilu, pakuju kofere.

prilepin001a Nešto je, dakle, trulo u zaapadnom projektu, i to na fundamentalnom nivou. Niz neshvatljivih amaterskih grešaka iz Sirije, nastavlja se u Ukrajini. Spirala propasti američke geopolitike u Evropi započeta je likvidacijom dvojice vođa odreda Somali. Osobu ili agenciju koja je potpisala akciju, koja je rezultovala atentatom na Pavlova i Tolstiha, američki stratezi mogu mirne savesti optužiti za poraz na istočnom frontu, i gubitak kompletne Evrope. Jer posle sramnog poraza i zapadnog debakla u Siriji, sada je na redu Ukrajina – čija se geostrateška cena za Evropu može porediti sa onom sirijskom u odnosu na Aziju.

Amerikancima je danas ostalo da se zanimaju sporednim temama, poput Makedonije, pokazujući i na delu koliki je zaista pad jedne sile koja je do pre par godina činila velika dela, pa makar ona dolazila iz srca tame. Danas se pred našim očima stvara neka nova Amerika, i ne bi trebalo da nas iznenadi da kao pokaznu vežbu svog novog geopolitičkog položaja SAD proglase Đukanovića, Tačija ili Zaeva za nove strateške partnere i nosioce američke politike u Evro-Aziji, NATO budući mrtvo slovo na papiru.

Čini se da Prilepina ne vole u Rusiji koliko u Srbiji. Tačnije, ne vole ga oni Rusi koji biraju da ostanu slepi, danas, kada je započet opšti rat protiv njihove domovine. Koliko je takvih drugorusijanaca, vidi se po raspoloženju samih Rusa po pitanju rata u Novorusiji – što će reći blaga većina. Ali Rusija je velika mnogoljudna zemlja, i ne treba misliti da je podrška mala ako nije plebiscitna. Naprotiv. Većina stanovnika Rusije ovih dana je ludo „zabavljena” igrom koja se zove kapitalizam mada polako i oni shvataju da se u toj igri pobednik unapred zna, kao i da se pravila menjaju dok igra traje. Otrežnjenje je na vidiku.

Zahara ne vole oni koji bi da Rusija nestane jednom i zauvek. Ogledalo njegovih dela reže lažnu stvarnost unipolarnog sveta ma gde se on nalazio: u Rigi, Petrogradu, Beogradu ili Kijevu. Uznapredovala globalizacija svojim zlim zračenjem često suptilno pronalazi put do ličnosti i porodice, pa je stoga veoma preporučljivo pročitati šta ima da nam kaže Zahar. I, ako vam se ne svidi kako piše, blagotvorni uticaj slobode koji će vam posle čitanja danima lebdeti oko glave, učiniće da crna magija makar za trenutak nestane.

UCENjENA GLAVA JEDNOG PISCA
Uostalom, ako vam se pokvari česma, razumno je da pozovete vodoinstalatera, kome, kad se pojavi na vašem pragu, nećete proveravati diplomu. Kolika, dakle, naša vera treba da bude prema čoveku koji je okrenuo leđa svetu o kome samo mogu da maštaju nišči duhom, željni teških računa i lakih žena? Možemo li da zamislimo šta je napustio Prilepin, etablirani pisac u zemlji kao što je Rusija?

prilepin002a Dijapazon info oružja koji globalna peta kolona, na čelu sa korisnim idiotima, koristi dosadno se ponavlja iz zemlje u zemlju, iz jezika u jezik. Bez razlike u kojoj vremenskoj zoni živite, dosada birokratskog jezika postala je prvo uspešno dostignuće onih koji bi sve da nas svedu na istu meru. Posle Pisama drugu Staljinu Prilepin je optužen da je antisemita, ksenofobičan, neostaljinista i fašista, još se nisu dosetili da ga optuže za globalizam, to se valjda čuva za kraj, kad svi treba da shvatimo da volimo Velikog Brata.

Ipak, to su samo reči, pritom od onih praznih koje ne prate dela, pa dolazile i sa samog vrha vlasti u Rusiji, poput onih bivšeg ministra kulture Ruske Federacije Mihaila Švidkoja, koji se, eto, zgrozio „neznanjem i podlošću, tako nesvojstvenim ruskom piscu”,, komentarišući roman gospodina Prilepina. Za Švidkojem u horu nastupa armija netalentovanih budžetskih pesnika, režisera, pisaca… Déjà vu.

Neka niko ni za trenutak ne posumlja da je Zaharova glava ucenjena na neverovatno veliku sumu. Kidisaće na njega svaki mladac koji je prošao ubrzani kurs hitlerjugenda u Lavovu i praktično neće biti naciste istočno od Berlina koji neće hteti da zagrize u Zaharovo meso.

Ovaj put CIA neće morati da potencijalne atentatore šalje u motivacione kampove zato što je Zahar Prilepin nepodnošljivo ogledalo za naciste. I ni malo im se ne dopada ono što vide. Makar jedanput od ulaska Rusije u Siriju Amerikanci mogu da odahnu i dignu noge na sto, jer će se Ukrajinci sami pokrenuti na zla dela.

prilepin004a Raduje nas spoznaja da, kada dođe do dela, peta kolona se, po pravilu, dezintegriše, sasvim ispravno i logično shvatajući da nisu dovoljno plaćeni da stavljaju glavu u torbu. I u slučaju Srbije, zaljuljana pozicija globalista trebalo bi da se brani snajperima iz okruženja, koji bi bilo logistika spontanim okupljanjima, nešto poput majdana u Ukrajini. Ali za Rusiju će takav scenario malo teže da prođe, a Zahar neće biti malo zaslužan za razobličavanje crne magije globalizma. Kad se Rusi jednom probude iz kapitalističkog dremeža, tamo u stvarnosti spremno će ih čekati – Prilepin.