DAJANA DžONSTON
Makron je kandidat autoritarne uprave koja se takmiči protiv svih ostalih; protiv same francuske demokratije
Ovogodišnji francuski predsednički izbori nisu šala. U pitanju je veoma važan sudar između dve duboko suprotstavljene koncepcije političkog života. Na jednoj strani je „uprava“, tj. udruženo zajedničko upravljanje kooptiranih elita po modelu poslovnih preduzeća. Na drugoj strani nalazi se tradicionalni sistem pod nazivom „demokratija“, koji podrazumeva da narod bira lidere na slobodnim i pravednim izborima.
Istorijski gledano, politički događaji u Francuskoj označavali su epohe i osvetljavali dihotomije, počevši od one iščezavajuće distinkcije između „levice“ i „desnice“. Ovi izbori bi mogli biti jedan takav događaj.
ŠTA JE „UPRAVA“?
Sve je jasnije da je moćna transatlantska elita odavno odlučila da tradicionalna predstavnička demokratije više nije pogodna za globalizovani svet zasnovan na slobodnoj cirkulaciji kapitala. Umesto toga, preferirani model je „uprava“, reč preuzeta iz poslovnog vokabulara koja se odnosi na uspešan menadžment velikih korporacija koji, ujedinjen zajedničkim ciljem, teži maksimalnoj efikasnosti. Ovo izvorište je evidentno u aspektima političkog upravljanja: obavezna jednoglasnost povodom „vrednosti“, nametnuta korporativnim medijima; upotreba specijalizovanih komiteta za pružanje saveza u vezi sa delikatnim pitanjima, što je uloga koju igra „civilno društvo“; upotreba psihologije i komunikacija da se oblikuje javno mnjenje; izolacija onih koji prave probleme; i kooptiranje liderstva.
Ove karakteristike sve više opisuju politički život Zapada. U SAD tranziciju sa demokratije na upravu provodi dvopartijski sistem, limitirajući izbor birača na dva kandidata, izabrana i proverena od glavnih akcionara državnog biznisa na bazi provere njihove privrženosti upravljačkoj agendi. Ovo je išlo glatko sve dok Hilari Klinton, veliki favorit cele elite, nije šokantno poražena od uljeza koji nije prošao proces selekcije Donalda Trampa. Neviđene negativne reakcije na Zapadu pokazuju koliko globalna upravljačka elita nije spremna da ustupi vlast nekom stranom elementu. Sitaucija u SAD ostaje nejasna, ali ovaj poremećaj je reflektovao – iako slabo definisanu – pobunu, odnosno narodnu ozlojeđenost globalističkim upravnicima, naročito zbog ekonomske nejednakosti i pada životnog standarda velikog dela građana.
Hilari Klinton je zapravo izabrala reč „uprava“ da opiše svoje ciljeve u partnerstvu sa Goldmanom Saksom i drugim predstavnicima „civilnog sektora“. Ali čak ni ona nije toliko čist proizvod globalističkog sistema koliko je to francuski predsednički kandidat Emanuel Makron.
PERSONIFIKACIJA UPRAVE
Prvi način da uočite ulogu koja je namenjena Makronu je da prosto pratite medije: beskrajne naslovnice magazina, glorifikatorski članci, otrcane fraze u intevjuima i nikad nijedna reč kritike (dok se njegovi rivali sistematski satanizuju). Forin polisi je u januaru predstavio svojim čitateljima Makrona kao „francuskog političara kojeg je Evropa čekala, koji govori engleski i voli Nemačku“.
Putanja njegove karijere jasan je pokazatelj zbog čega mejnstrim mediji hvale Makrona kao novog mesiju. Rođen u Amjenu pre samo 39 godina, Emanuel Makron je proveo veliki deo svog života školujući se. Poput većine francuskih lidera, obrazovan je na nekim od najboljih, ako ne i najboljim francuskim elitnim školama (za one koji se razumeju, nije uspeo da uđe u ENS, ali jeste u Sciences Po i ENA). Američki mediji deluju impresionirano činjenicom da je za to vreme proučavao filozofiju, što u Francuskoj nije ništa neobično.
Godine 2004. položio je ispit za prijem u Inspekciju generalnog sekretarijata finansija (Inspection Générale des Finances; IGF), jedno od stručnih tela koje još od Napoleonovog perioda odvaja francuski sistem od svih drugih. Inspektori IGF imaju doživotno obezbeđenje i zaduženi su za ekonomsko savetovanje vladinih zvaničnika ili privatnih entiteta. Tamo je privukao pažnju izuzetno dobro povezanog visokog zvaničnika Žan Pjera Žujea, koji ga je preporučio Žaku Ataliju, najspektakularnijem intelektualnom guruu koji već 35 godina usrećuje francuske vlasti svojim futurističkim vizijama (na primer, onom o Jerusalimu kao prestonici buduće svetske vlade). Godine 2007. godine Atali je uvukao Makrona u njegovu superelitnu Komisiju za podsticanje rasta, ovlašćenu da pruža smernice predsedniku. Zvezda je rođena – zvezda poslovnog sveta.
Atalijeva komisija pripremila je listu od 316 predloga, eksplicitno donetih sa namerom da se „instalira nova uprava u službi rasta“. U tom kontekstu „rast“ prirodno znači rast profita, putem mera smanjenja troškova rada, rušenja barijera u kretanju kapitala i deregulacije. Među 40 elitnih članova koji su planirali budućnost Francuske nalazili su se i šef Dojčebanke i švajcarskog Nestlea. Oni su Makronu ustupili vredan imenik korisnih kontakata.
Godine 2008. na preporuku Atalija Makron je uveden u banku Rotšild na visokom nivou. Učestvujući u pregovorima o kupovini Nestlea vrednoj devet milijardi dolara, Makron je, zahvaljujući svom delu provizije, postao milioner.
Čemu duguje uspešno napredovanje, koje bi pre dva veka bilo predmet Balzakovog romana? Bio je „impresivan“, priseća se Atali. „Slagao se sa svima i ‘nikome se nije zamerao’.
Alan Minc, još jedan slavni ekspert za sve i svašta, jednom je to ovako formulisao: Makron je pametan, ali iznad svega on je dobar bankar jer je „šarmantan“, što je nužni kvalitet za ovu „kurvinsku profesiju“ (un métier de pute).
Makron je poznat po mudrim rečima kao što su: „Ono što Francuskoj treba je više mladih ljudi koji žele da postanu milijarderi“; ili: „Ko mari za programe? Važna je vizija“.
Dakle, Makron je katapultirao svoju karijeru na osnovu šarma i „vizije“. Očigledno je imao jasnu viziju puta ka vrhu.
FORMIRANjE UPRAVLjAČKE ELITE
Taj put je popločan kontaktima. Upravljačka elita deluje po sistemu kooptacije. Prepoznaju jedan drugog, namirišu jedan drugog – isto razmišljaju. Naravno, ovih dana je verbalna policija brza na osudi priče o „upravi“ kao nekoj vrsti teorije zavere. Ali nema nikakve zavere, jer za njom nema potrebe. Zajednički nastupaju ljudi koji isto razmišljaju. Niko ne mora da im govori šta da rade.
Ljudi koji osuđuju svaki nagoveštaj „zavere“ kao da veruju da se ljudi koji poseduju ogromnu moć, posebno finansijski moćnici, ne usuđuju da je iskoriste. Umesto toga, oni sede i razmišljaju kako treba „pustiti ljude da odluče“. Ljude poput, na primer, Džordža Soroša.
U stvarnosti, ljudi koji imaju moć ne samo da je koriste nego su i uvereni da tako i treba da rade za dobrobit čovečanstva i celog sveta. Oni najbolje znaju, pa zašto bi onda važne odluke prepuštali neukim masama? Zbog toga je Dejvid Rokfeler osnovao Trilateralnu komisiju pre 40 godina – da bi se pronašao način za suzbijanje „viška demokratije“.
Ovih dana idelozi zabavljaju mase argumentima o njoj samoj, o tome kojoj identitetskoj grupi pripadaju, kojeg pola bi mogli biti, ko je nepravedan prema kome, ko je onaj koga moraju „mrzeti“ zbog toga što je počinio krivično delo „mržnje“. U međuvremenu, članovi elite se sastaju i odlučuju šta bi bilo najbolje da se uradi.
Zahvaljujući Žujeu, 2007. godine Makron je kooptiran u klub pod nazivom Grah (po rimskoj braći Grah), posvećen „vrednostima“ koje se temelje na priznanju da se kejnzijanska država blagostanja ne uklapa u globalizaciju i razvoj Evropske unije. Godine 2011. Makron je kooptiran u Klub Rotonda, koji je savetovao predsednika Olanda da u Francuskoj izvede „konkurentski šok“ – favorizovanje investicija na račun smanjenja javnih izdataka i cene rada.
Godine 2012. Makron je prihvatio dobrodošlicu u Francusko-američku fondaciju, poznatu po selektovanju „mladih lidera“ budućnosti. A 2014. doživeo je zaista veliku stvar. Te godine 31. maja i 1. juna prisustvovao je godišnjem zasedanju Bilderberg grupe, održanom u Kopenhagenu. Ovo supertajno okupljanje dizajnera „uprave“ osnovao je 1954. princ Bernard od Holandije. Nijednom novinaru nije dozvoljen pristup okupljanju Bildeberg grupe, ali vodeći medijski moćnici su tamo kako bi se saglasili sa konsenzusom koji mora biti serviran masama.
A POLITIKA? PROGRAM? ŠTA JE TO?
Uz sve ove preporuke, Makron je sa pozicije ekonomskog savetnika Fransoe Olanda prešao na poziciju ministra ekonomije, finansija i digitalne industrije u vladi premijera Manuela Valsa, gde je energično promovisao Atalijevu agenciju pod izgovorom promovisanja „rasta“. Pored ostalog, Makron je – promenivši stav svog prethodnika – odobrio prodaju krunskog dragulja francuske industrije (energetski sektor Alstoma, koji drži industriju nuklearne energije Francuske) Dženeral Elektriku.
Kao ministar Makron je zaslužan za najnepopularnije mere inače nepopularnog predsednika Olanda. Njegov takozvani „Makronov zakon“, koji karakteriše masovna deregulacija, usaglašen je sa direktivama Evropske unije, ali nije uspeo da dobije većinu u parlamentu, pa je morao da bude usvojen pozivanjem na Ustavni Član 49.3, koji premijeru omogućuje da to uradi bez glasanja.
Njegov sledeći uspeh je prikriveniji. Dizajnirao je „reformu“ (delimičnu demontažu) francuskog zakona o radu, javnosti predstavljenog kao Zakon El Kromijeve, koji je nazvan po mladoj ministrarki rada Marokanki Mirjam El Kromi. El Kromijeva nije bukvalno imala nikakve veze sa „svojim“ zakonom osim što je pozajmila lepuškasto lice za etiketu „etničkog diverziteta“ na široko nepopularnom zakonu, koji je izveo radnike na višenedeljne demonstracije, podelio Socijalističku partiju i primorao premijera Valsa da se još jednom pozove na Član 49.3 da bi ga usvojio.
Ovde priča postaje gotovo komična. Makronov vatreni rez koji je podelio Olandovu/Valsovu vladu bukvalno je uništio francusku Socijalističku partiju, ostavljajući je podeljenu i demoralizovanu. To je otvorilo vrata da se Makron pojavi kao herojski šampion „budućnosti“, koji nije „ni levo ni desno“ praveći „Francusku pobednika“ sa svojom novom partijom Marš (En Marche).
Trenutno se Makron u anketama popeo na vrh, tj. po šansama za pobedu u prvom krugu izbora (23. aprila), izjednačen je sa favoritkinjom Marin le Pen, čime je postao favorit da joj se suprotstavi 7. maja u odlučujućem drugom krugu. To što je „šarmantan“ Makronu je donelo karijeru uspešnog bankara, a ulizički masovni mediji daju sve od sebe da mu obezbede predsednički mandat, uglavnom na bazi njegovog mladalačkog šarma.
MEDIJI I NAROD
Kao nikad pre, štampa i televizijski kanali iz kojih većina ljudi dobija svoje vesti postala je ne samo jednoglasna u izboru i beskrupulozna u metodama već i tiranska u osudama nezavisnih medijskih izvora kao „lažnih“. Trebalo bi ih nazivati mediji menadžmenta kontrole uma. Objektivnost je stvar prošlosti.
Postoji 11 zvaničnih kandidata koji se nadmeću za funkciju predsednika Francuske Republike. Mediji menadžmenta kontrole uma obasipaju Makrona divljenjem i pažnjom, njegove najozbiljnije rivale tretiraju kao delinkvente, bace još pokoju kost sigurnim gubitnicima i ignorišu ostatak. Podržan od medija menadžmenta kontrole uma, Makron je kandidat autoritarne uprave koja se takmiči protiv svih ostalih; protiv same francuske demokratije.
Dajana Džonston je koautor knjige „Od MAD-a do ludila“ (From MAD to Madness; Clarity Press), memoara o planiranju nuklearnih ciljeva u Pentagonu, koje je vršio njen pokojni otac dr Pol H. Džonston. Ovo je prvi od njena dva teksta o francuskim predsedničkim izborima
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
