MANIPULACIJA I NEMOGUĆI CILjEVI

JELENA VUKOIČIĆ Zašto ljudi kao Saša Janković nikad neće biti legalno izabrani na funkciju...

JELENA VUKOIČIĆ

Zašto ljudi kao Saša Janković nikad neće biti legalno izabrani na funkciju predsednika Srbije

U Srbiji su prošli još jedni predsednički izbori, čini se među najizvesnijim do sada. Očekivalo se i znalo da će Aleksandar Vučić odneti najveći broj glasova, ali se skup stranaka koje sebe nazivaju „građanskom opozicijom” ipak nadao drugom krugu u kojem su videli svoju šansu po sistemu svi protiv jednog. Kako bi taj „sistem” u stvarnosti funkcionisao, odnosno da li bi realno bilo očekivati da glasači Boška Obradovića i Aleksandra Popovića, na primer, daju svoj glas Saši Jankoviću (?!), nikad nećemo saznati. Drugog kruga neće biti. Aleksandar Vučić odneo je čistu i ubedljivu pobedu u prvom.

PO PETOOKTOBARSKOM MODELU
Neke stranke iz frustrirane (uglavnom građanske) opozicije, nezadovoljne pobedom kandidata SNS, odmah su se oglasile protestujući zbog navodne izborne krađe, kampanje koja nije bila „fer” i Vučićevog apsolutizma, da bi opoziciono nezadovoljstvo „spontano” preraslo u proteste uglavnom mladih ljudi ispred Skupštine Srbije. Nezadovoljni protestanti, za koje još uvek nije sasvim jasno protiv čega su se „pobunili”, da li protiv „izborne krađe”, „Vučićeve diktature”, ili samo zato što nije pobedio njihov kandidat (Saša Janković ili možda Beli), svoj bes su pokazali cepajući „zid plača“ – pano sa slikama žrtava iz sukoba na Kosovu i Metohiji. Cepanje fotografija ne može da se objasni nikako drugačije nego kao smišljena provokacija „građanskih struktura”, za koje se i tako odavno zna da su im Kosovo i Metohija samo teret, a kosovske (srpske) žrtve, kao i sve ostale žrtve srpskog naroda kroz istoriju, totalno nebitne, posebno u poređenju sa maglovitom idejom stvaranja „moderne”, evroatlantske građanske Srbije kakvu pokušavaju (neuspešno) da stvore već skoro dve decenije.

Upadljivo je i to da nijedna politička stranka dosad nije preuzela odgovornost za proteste iz čega proizlazi da se radi o spontanom okupljanju nezadovoljnih mladih ljudi koji ne žele da njihova mladost i njihov život „propadaju” pod Vučićevom diktaturom. Da ovakvi „spontani” protesti dosad nisu viđeni bezbroj puta u Srbiji, regionu i mnogo šire, i da nezadovoljni omladinci nisu uništavali ono što nijedan građanin Srbije sa minimumom osećaja empatije i ljudskog poštenja ne bi smeo (niti želeo) ni da pomisli da ošteti, pocepa i uništi, mogli bismo i da prihvatimo ideju ovakvog iskazivanja nezadovoljstva. Međutim – jesu. Od „spontanog” 5. oktobra u Srbiji, preko više međusobno povezanih, arapskih proleća, Ukrajine, Federacije BiH, Makedonije i, naravno, protesta protiv izbora Donalda Trampa za predsednika SAD. Ako neko u Srbiji možda i nije znao ko su organizatori i spin doktori iza organizovanog bunta „nezadovoljnih” građana pre petnaestak godina, sada bi taj „neko” možda mogao da postoji jedino u okruženju još uvek potpuno „nezagađenom” uticajem medija.

beogradprotest201715„Spontani” protesti mladih ljudi predstavljaju uvod u takozvane obojene revolucije, čuveni dobro oprobani, višestruko uspešni revolucionarni metod, prvobitno (i svaki put posle toga) zakuvan u onome što kolokvijalno nazivamo „Soroševa kuhinja” iako se zapravo radi o laboratoriji velikog broja (ekonomskih) predstavnika krupnog kapitala i (političkih) predstavnika liberalne demokratije, koji zajedničkim snagama širom sveta na gotovo identičan način sada već decenijama ruše neposlušne političke lidere uz pomoć dobro informisanih i dobro plaćenih lokalnih saradnika i mase (iskreno) frustriranih, nezadovoljnih i besnih građana koji u iracionalnom očaju možda zaista i veruju da će im „biti bolje”. Koliko su „liberali i kapitalisti” još uvek sigurni u isprobanost svojih metoda, dovoljno govori i činjenica da se najčešće i ne trude da sakriju svoj potpis iza „organizovanog haosa”, koji provode, bilo da se radi o, sada već čuvenom, znaku stisnute pesnice iz vremena Otpora, koji je ponovo vaskrsao u obojenim dešavanjima u Ukrajini, ili o famoznoj žutoj patki, simbolu mladih i „nezadovoljnih” beogradskih liberala koja je pre nekog vremena isplivala i u Rusiji.

VUČIĆEVA DOMINACIJA I NEMOĆ OPOZICIJE
Vratimo se sada na priču o Aleksandru Vučiću, izborima i opoziciji. Frustracije opozicije, i građanske i desničarske, potpuno su razumljive. Vučić je za proteklih nekoliko godina uspeo u nečemu u čemu uglavnom nisu uspevali dosadašnji srpski politički lideri. Efektivno je razbio opoziciju u svim segmentima, pokupio veliki broj glasača različitih političkih opcija i svoju priču nametnuo velikom broju građana Srbije, koji su umorni od radikalnih (desnih i levih) političkih opcija i željni normalnog života, šta god to podrazumevalo. Politika balansiranja između evropskog puta, za koji se zalaže SNS, i prijateljskih odnosa sa Rusijom; insistiranja na dobrim odnosima u regionu, sa jedne, i podršci Republici Srpskoj i odbijanju da se de jure prizna nezavisnost Kosova i Metohije, sa druge strane, očigledno je politika koju bar u ovom trenutku podržava većina građana u Srbiji. Vučića su podržali predstavnici EU, Vladimir Putin i Milorad Dodik. Ova politička umešnost evidentno donosi rezultate. Dokle će to balansiranje u slučaju Srbije biti moguće i ostvarivo, nije zahvalno prognozirati s obzirom na rapidne promene kroz koje prolazi i tek će prolaziti EU. Trend rasta desnice, koji sve više zahvata Evropu, verovatno neće moći da zaobiđe ni Srbiju i partije desne orijentacije trebalo bi da se zamisle nad tim šta rade pogrešno, da naprave strategiju i iskoriste međunarodne okolnosti koje im idu naruku. Evropska budućnost pripada desnici i Srbija će u nekom trenutku sasvim sigurno skrenuti u tom pravcu.

BUDUĆNOST „GRAĐANSKE” OPOZICIJE U SRBIJI
U ovom trenutku, međutim, Vučić i njegova politika očigledno dominiraju, a bes građanske levice, manifestovan kroz „spontane” proteste mladih, očigledno koriste strukture posvećene izazivanju nasilja i haosa. Realno gledano, „žuta” opozicija ni sada ni u budućnosti nema šanse da regularno i legitimno dobije većinu na bilo kakvim izborima u Srbiji, nevezano za to šta će se u budućnosti dešavati sa Aleksandrom Vučićem i Srpskom naprednom strankom. Zašto? Zato što je 16 odsto Saše Jankovića, neki procenat ispod ili iznad toga maksimum koji će „žuti”, „liberali”, „građani”, ili kako god se drugačije zvali, ikad dobiti u Srbiji. „Ubedljiva pobeda” koju je DOS odneo petog oktobra 2001. godine bila je prozvod velikog nezadovoljstva, velike (tada još široj javnosti nepoznate) manipulacije, jednog specifičnog istorijskog trenutka i konfuzije oko toga ko i šta zapravo stoji iza tako različitih političkih opcija tadašnjeg DOS, koje, istini za volju, gotovo da nisu imale ništa zajedničko jedne sa drugima.

Sedamnaest godina kasnije ovo što sad predstavlja politiku DS i njenog kandidata Saše Jankovića može da „povuče” maksimalno onoliko koliko je na ovim izborima i dobio. Velika većina građana Srbije ne želi da Srbija uđe u NATO, da se dešavanja u Srebrenici zvanično proglase genocidom i tako uzme direktno učešće u disoluciji Republike Srpske, da uvede sankcije Rusiji i prizna nezavisnost Kosova i Metohije. Drugim rečima, većina Srba ne želi da učestvuje u konačnom sahranjivanju svoje i tako ponižene i oslabljene države, zarad interesa Soroša i njegovog kruga milijardera, čije finansijske interese poslušno i bespogovorno izvršavaju liberalne demokrate širom sveta.

petioktobar01Zbog toga ljudi kao Saša Janković nikada neće biti legalno izabrani na funkciju predsednika Srbije. Zbog toga „građanska” opozicija „pravdu” mora da traži sakrivena iza izmanipulisane omladine, koja svoj bunt protiv „diktature” pokazuje cepajući fotografije nevinih srpskih civila pobijenih od strane šiptarskih terorista. Zbog toga bi „demokrate i liberali” trebalo konačno da shvate da njihova priča ne pije vodu u Srbiji, da im Soroševi milioni nikad neće doneti većinu u ovoj zemlji jer građani Srbije, izmanipulisani i izvarani toliko puta do sada, ipak nisu zapali u toliki očaj da poveruju u to da će im jedino „biti bolje” kad sami donesu odluku da počine kolektivno samoubistvo i sahrane svoju državu koja, kakva god da je, jeste i biće jedina koju mi, Srbi, imamo.

Politika
Pratite nas na YouTube-u