LjUBAN KARAN
Ovih dana stižu nam jasna upozorenja iz Rusije da nam ozbiljna vojna opasnost još uvek najviše preti preko Hrvatske
Ne treba žaliti trud da se i najtvrdokornijim protivnicima modernizacije i jačanja Vojske Srbije otvore oči kako bi konačo shvatili da nam samo jake odbrambene snage garantuju mir, a vojna slabost provocira rat. Na tome možda i ne bi trebalo toliko insistirati da ne postoji realna mogućnost da se neko sa takvim stavovima o srpskom oružju u budućnosti dokopa funkcije sa koje će o tome odlučivati. Sadašnja vlada uveliko radi na jačanju i modernizaciji vojske, ali znamo šta se dešavalo u ne tako dalekoj prošlosti. Videli smo koliko kvalitetnog oružja može uništiti vladajuća garnitura po stranom nalogu, ne vodeći računa o bezbednosti Srbije. Uništavane su ne samo kvalitetne automatske puške nego i atriljerijska oruđa i tenkovi. Uz obrazloženje iz inostranstva da ih se u Srbiji mogu dokopati teroristi, uništavana su i prenosna PVO sredstva, potpuno nova, koja nisu nikad ni izašla iz skladišta. Druge zemlje na Balkanu nisu imale takav nalog iako su preplavljene teroristima, dok Srbija, na sreću, još uvek takvih problema nema.
Ovih dana, kad smo već pomislili da se napeta bezbednosna situacija na Balkanu postepeno smiruje, potvrda da nam je oružje potrebno došla je iz Albanije. Mi u Srbiji znamo od samog početka oružane pobune Albanaca na Kosovu da je Albanija direktno uključena u taj nesrećni rat koji je svima doneo samo zlo. Znamo i zašto se vodio – zbog ostvarenja davnih snova o Velikoj Albaniji. Centri za obuku terorista sa Kosova u početku su bili u Albaniji, a naoružavanje i dobar deo logistike išli su iz Albanije, što ovih dana javno priznaje albansko rukovodstvo. Živim zarobljenim Srbima vađeni su organi u „žutoj kući“ u Albaniji i ilegalno prodavani po sistemu i kanalima albanske mafije.
Maske padaju. Edi Rama nije uspeo da sakrije direktnu umešanost u destabilizaciju Makedonije preko „Tiranske platforme“. Ipak, svoje prave namere Rama je potpuno otkrio najnovijom izjavom za potral Dijalog plus, gde otvoreno govori o promeni granica na Balkanu: „Ukoliko propadne proces evrointegracije Balkana, mora da se pokrene razgovor o promeni granica. Granice će biti bezbedne sve dok balkanske zemlje budu usmerene ka integraciji u EU, ali, ako taj proces propadne, debata o granicama će se vratiti na sto“. Suzdržani i samouvereni Rama sada pokazuje prve znakove nervoze koja je izazvana velikim i neverovatno brzim promenama geostrateške situacije na Balkanu. Albanski korpus naglo gubi podršku Zapada, što bi moglo da znači da je potpuno odbačena ideja o Velikoj Albaniji.
TERORISTI U VENECIJI
Zapadne zemlje postaju svesne opasnosti od islamskog radikalizma sa Kosova. Najnovije hapšenje islamskih terorista u Italiji pokazuje da ozbiljnije shvataju naša upozorenja. Jer potpuno je jasno da su dokaze o planiranju terorističke akcije na istorijske spomenike i turiste u Veneciji dobili prisluškivanjem „uzornih građana“ sa Kosova, sa urednim dozvolama za boravak i rad u Italiji. Italijanske bezbednosne snage sad već znaju ceo tok terorističke operacije koju su uspeli da preseku a koja je podrazumevala gaženje pešaka kolima na mostu Rijalto, overu žrtava noževima i aktiviranje eksploziva kojim bi srušili most. Ovaj jezivi scenario trebalo je da izvedu tri Albanca sa Kosova i jedan maloletnik.
Ako su već radikalizovani Albanci sa Kosova spremni da izvode ovako drastične terorističke akcije na Zapadu, moramo biti svesni da će njima gradovi u Srbiji biti najomiljenija meta. I to je jedan od razloga zašto nam je potrebna jača i modernije opremljena vojska, jer za neke složenije i šire terorističke napade, kako pokazuju iskustva sa Zapada, za obezbeđenje vitalnih objekata po gradovima mora se uključiti i vojska.
Zapad je za sada stopirao formiranje Vojske Kosova, ali realno ta vojska je već obučena i utrenirana. Ostaje samo da se naoruža teškim naoružanjem i eventualno vazdušnim snagama. Ne treba zaboraviti da im je u tome najviše pomogao onaj ko ih je sada stopirao – SAD. Da li je to stopiranje samo privremeno ili trajno, tek ćemo videti. Ta i takva vojska može biti upotrebljena samo protiv Srbije i srpskih interesa, i zato moramo imati modernizovanu i ojačanu vojnu silu koja se može suprostaviti ne dajući im ni promil šanse da ostvare svoje ciljeve i projekat Velike Albanije na račun srpskih teritorija.
Postoji još jedan važan razlog za modernizaciju i jačanje Vojske Srbije – migrantska kriza. Prema svežim podacima UNHCR iz marta, u Turskoj se nalazi više od tri miliona izbeglica iz Sirije, više od milion u Libanu, 657.000 u Jordanu, 233.000 u Iraku, više od 120.000 u Egiptu i skoro 30.000 u zemljama severne Afrike. Svi oni planiraju da se dokopaju Evrope, a u taj broj nisu uračunati oni koji su već izbegli u Evropu. Bez jake vojske i vojne organizacije i discipline, talase tolikog broja izbeglica neće biti moguće zaustaviti. Taj scenario je sasvim moguć nakon referenduma u Turskoj ako ostrašćeni Erdogan ostvari svoje pretnje Evropi. Čak da se nekim čudom migrantska kriza zaustavi, njene posledice opterećivaće Evropu još desetine godine. Kako vidimo, težište terorističkog dejstva se seli od Nemačke i Francuske, preko Engleske, pa do Rusije. Naravno da u nekom trenutku težište može biti i na Srbiji. Tada nam policijske snage ne bi bile dovoljne i zbog toga nam je potrebna jaka vojska. Svakako ne avioni i tenkovi, ali organizovana vojska itekako.
RUSIJA NAM NE POKLANjA SAMO AVIONE
Ovih dana stižu nam jasna upozorenja iz Rusije da nam ozbiljna vojna opasnost još uvek najviše preti preko Hrvatske. Zatim, Rusija nas je upozorila, pre nego što su protesti studenata pokrenuti u više gradova Srbije, da nam preti opasnosti od planskog potpaljivanja unutrašnjih nemira od globalističkih svetskih elita, čije planove finansira famozni Soros. Ako je išta Srbija naučila iz ratova, pritisaka, sankcija, bombardovanja i licemerja svetskih moćnika, morala je naučiti ko su nam iskreni prijatelji a koji to nisu. Rusija u praksi demonstrira da nam je prijatelj i da je spremna i diplomatski i vojno da se bori za našu nezavisnost i celovitost, a to mora da se ceni. Nećemo valjda poštovati one koji žele da oslabe Srbiju i otmu nam Kosovo.
Upozorenja treba ozbiljno shvatiti jer dolaze od Rusije koja ponovo ima jednu od najjačih obaveštajnih službi na svetu. Snagu ruskih obaveštajaca indirektno su priznali i Amerikanci, koji ih optužuju da su presudno uticali na američke predsedničke izbore. Ne znamo koliko je to tačno, ali je i sama sumnja odavanje priznanja njihovim obaveštajnim mogućnostima. Puč u Turskoj sprečili su ruski obaveštajci i tako promenili istoriju Balkana. Ruske službe su nas obaveštavale o aktivnostima islamskih terorista na Kosovu i to veoma precizno, poimenično.
Srbija odavno nema adekvatnu obaveštajnu službu. To je bila jedna od prvih institucija koja je bukvalno rasturena nakon petooktobarskih promena. Sve je rađeno pod parolom da Srbija nema neprijatelja, da nema poverljivih podataka i nema šta da krije, da je sve transparentno, da nas tuđe informacije i tuđi planovi ne interesuju itd. Došli smo dotle da je u srpskim ambasadama po svetu ukinuta šifra, tako da nema smisla govoriti o nekakvom obaveštajnom radu.
Jedna moja koleginica tvrdi da je 1999. prva obavestila tadašnjeg komandanta RV i PVO generala Smiljanića da NATO avioni poleću sa aerodroma Avijano u Italiji u napad na SRJ jer je takvu vest videla na CNN. Po reakciji generala, zaključila je da on ne zna da je vazdušni napad krenuo jer je pitao gde bi sada mogli biti avioni. Dešavala su se kroz istoriju velika iznenađenja jer se svaka agresija priprema u tajnosti. Pa ipak, osnovni posao svake obaveštajne službe jeste da blagovremeno sazna i javi vreme i način agresije na svoju zemlju.
Na jačanju naše obaveštajne službe se radi ali greške iz prošlosti nije moguće ispraviti preko noći. Zbog toga često doživljamo neprijatna iznenađenja. Rusi pokušavaju i na tom polju da nam pomognu jer osećaju da smo slabi. A pokloni takve vrste – pokloni važnih obaveštajnih informacija – isto su toliko važni kao moćni lovci, tenkovi i transporteri koje su nam prethodno poklonjeni.
Zlonamerni upozoravaju da je krajnja namera Rusije da nas poklonima i podrškom postepeno veže, učini zavisnim i na kraju potpuno potčini. To uopšte nije tačno i nema veze sa realnom situacijom i planovima Rusije. Oni su svesni kakve je sve pritiske morala da izdrži Srbija da bi očuvala prijateljske odnose sa Rusijom i znaju to da cene. Naravno da Rusija ima svoje interese vezano za Srbiju. Na primer, poklon Srbiji u vidu savremenog oružja je i u njihovom interesu. Tim poklonom više nema dileme da li će se Srbija u naoružavanju vojske opredeliti za rusku ili zapadnu tehniku. Znači da ćemo i ubuduće kupovati rusko oružje, pogotovo ako nađemo zajednički interes u vojno-tehničkoj saradnji kroz zajedničku proizvodnju i remont, o čemu se uveliko razgovara. Drugo, pomažući Srbiji da očuva vojnu neutralnost, nezavisnost i celovitost, Rusija sprečava širenje NATO i zone antiruskog uticaja. Rusija se ograničila na takve vrste uticaja a potčinjavanje drugih naroda nije njihova opcija, nego opcija nekih drugih svetskih i regionalnih sila.
VOJSKA SRBIJE, POLA GODINE POSLE
Modernizacija vojske je veoma skup posao, posebno zanavljanje lovačke avijacije i raketnih sistema PVO. Međutim, kupovinom modernih sredstava tek počinje borba za povećanje efikasnosti vojske. Efikasnost zavisi i od mnogih drugih faktora. Kao prvo treba pomenuti održavanje borbene tehnike, što je ne samo konstantan i složen nego i skup proces. Kao i kupovina novog naoružanja, direktno zavisi od ekonomske osnove društva. Održavanje zahteva znanje različitih nivoa, od osnovnog održavanja do remonta, ali i rezervne delove. Ipak, kada zbog nedostatka novca ne možemo da ih kupimo, to je manji problem nego kada ih iz nekih političkih razloga kao što su sankcije ne možemo nabaviti ni onda kad imamo novac. Tada nastupaju improvizacije, dovijanja i iznuđene stvari – skidanje delova sa jednog dela borbene tehnike da bi drugi deo bio upotrebljiv i sl. A to znači postepeno izbacivanje iz stroja i pretvaranje borbene tehnike u gomilu gvožđa.
Imali smo priliku da vidimo kako se može za kratko vreme potpuno onesposobiti lovačka avijacija zbog nedostatka rezervnih delova. To je bio sastavni deo slabljenja protivnika u planu agresije NATO na SRJ. To danas priznaju i piloti NATO koji su bombardovali Srbiju. Tako je jedan američki pilot prilikom slučajnog susreta u Santa Feu rekao našem studentu Milenku Gordiću sledeće:
„Momče, rat je najgora stvar na svetu. Otvoreno ti kažem, nema dana da se ne setim veličine nepravde prema vašim pilotima od strane prvo vaše države Srbije, a onda nas koji smo napali nemoćne ljude sa vezanim očima. To je bio naše naređenje koje je svako morao izvršiti iako su neki od nas teška srca poletali baš zbog te nepravde. Vaša država 1999. godine nije imala nijedan ispravan avion. Ima nas raznih, među svojim kolegama imam onih koji su se mnogo plašili vaših Migova bez obzira što su znali da su pokvareni, pa sve do onih koji su drski i bezobrazni da su znali da se hvale kako su ih obarali. Ali ja i moje kolege znamo, da su vaši migovi bili ispravni, redak bi bio taj koji bi se u Ameriku vratio živ“.
Na stranu sada što NATO piloti emotivno različito reaguju na zlo koje su počinili. Neki žale i imaju noćne more, a drugi su ponosni i drsko se hvale kao pilot u Švajcarskog koga je iznerviran prebio naš zemljak Rade Stančić. To sada nije važno – važno je nešto drugo – nikad više ne dozvoliti da naša elitna mladost predstavlja glinene golubove za agresora zbog neispravne tehnike, bilo u vazduhu ili na zemlji. Ispravno naoružanje jak je faktor odvaćanja jer potencijalni agresor itekako prati stanje u našoj vojsci. NATO armada je napala tek kada su imali precizne obaveštajne podatke da nam skoro niti jedan avion lovac nije bio ispravan.
VAŽNOST TRENAŽE
Vojno-tehnički sporazum sa Rusijom nam obezbeđuje redovno snabdevanje rezervnim delovima za sredstva koja smo kupili ili dobili na poklon. Garantuje nam da sličnih problema koje smo imali u prošlosti sa održavanjem naoružanja, posebno lovačkih aviona, nećemo imati u budućnosti. Sve to stvara osećaj daleko veće sigurnosti i kod profesionalnog kadra i kod građana Srbije.
Druga važna stvar za efikasnost vojske je trenaža. Osnovna obuka je jedna stvar, ali druga stvara je uvežbavanje borbenih radnji na terenu uz stvaranje uslova što bližih realnim koje sutra očekuju vojnika u pravom ratu. I trenaža je skupa, ali bez uvežbavanja koordinacije štabova, sadejstva pešadije, oklopnih jedinica, artiljerije, raketnih jedinica i avijacije, nema potrebnog nivoa efikasnosti. U nedostatku trenaže, na ratištu dolazi do opšte zbrke, koja se najočitije manifestuje kroz dejstva po sopstvenim jedinicama. Znamo da nam se u prošlim ratovima to dešavalo. Na primer, naš avion je greškom dejstvovao po jedinici rezervista iz Valjeva u Slavoniji. Pilot je pitao operativni centar da li su to naši ili neprijateljski vojnici jer sa velike visine nije mogao izvršiti identifikaciju. Ni operativni centar nije znao čija je to jedinica, pa su pitali u kom pravcu su im okrenuti topovi. Naravno da su im topovi bili okrenuti prema našoj teritoriji kada su bili zakačeni za kamione koji su ih vukli i tako je došlo do glupe greške i dejstva po sopstvenim snagama. Ne treba ni objašnjavati koliko je to katastrofalno zbog besmislenih gubitaka u ljudstvu i koliko te stvari deprimiraju, stvaraju nepoverenje vojnika u komandni kadar i ubijaju moral. Nakon toga krivili su jedni druge, ali pravi krivac je nedostatak trenaže i uvežbavanja sadejstva.
Trenaža je skupa u vazduhoplovstvu, posebno u lovačkoj avijaciji, što zbog velike potrošnje goriva da bi se pilotu obezbedio sat leta, što zbog potrošnje resursa tako skupe tehnike. Zato je prva stvar kod besparice da se pilotima smanji godišnji nalet. Često to ne ispadne ušteda, jer su greške pilota češće i krupnije ako nisu u punoj trenaži – dešava se da zbog greške pilota izgubimo skup avion. Nije isključeno da se naši piloti sutra ponovo u vazduhu sučele sa jačim protivnikom i tada će im trenaža i njihov lični kvalitet biti važna prednost. Nema tu velike filozofije – što više sati leta, bolje su obučenost i trenaža pilota, i to im se mora omogućiti u optimalnom okviru, bez obzira što nije jeftino.
Znači, jačanjem i modernizacijom naših PVO snaga nije stvar završena jer dobrim održavanjem tehnike i trenažom ono čime raspolažemo postaje višestruko efikasnije. Na primer, naš raketni sistem druge generacije Neva oborio je američki avion stelt tehnologije pete generacije zato što je bio pravilno održavan, a oficiri raketaši u punoj trenaži. I staro naoružanje i oprema mogu biti itekako efikasni ako se dobro održavaju i ako je ljudstvo dobro obučeno i zna kako da izvuče maksimum iz onoga čime raspolaže.
