PEPE ESKOBAR
Za Pentagon iransko-ruska saradnja predstavlja prokletsvo ne samo u Siriji nego i na bilo kom drugom mestu
Šef CENTCOM (Centralna komanda oružanih snaga SAD; prim. prev.) armijski general Džozef Votel (na slici gore) kanalisao je sve svoje „Strejndžlav“ momente u svedočenje pred Odborom za oružane snage američkog Kongresa. „Trebalo bi da gledamo gde nam se otvaraju šanse da Iran podrijemo vojnim ili nekim drugim sredstvima“.
Koliko god da je orvelijanska era u kojoj živimo, ove reči još uvek znače objavu rata, uz koji ide i razbijanje nuklearnog sporazuma sa Iranom iz leta 2015. godine. Džozef Strejndžlav nije se potrudio da povuče svoje reči. Iran danas predstavlja jednu od najvećih pretnji za SAD (na četvrtom je mestu, prema Pentagonovoj zvaničnoj doktrini, odmah iza Rusije, Kine i Severne Koreje). Iran je povećao svoju „destabilišuću ulogu“ i predstavlja „najveću dugoročnu pretnju“ za čitav Bliski istok.
Iran je prepreden; „verujem da Iran operiše u onome što ja nazivam sivom zonom“. A to je „prostor između normalnog nadmetanja među državama i otvorenog konflikta“. Iran je umešan u „olakšavanje pristupa ubojitim sredstvima“, korišćenje „posredničkih snaga“ i gomilu „sajber aktivnosti“.
SAD „nisu videle nikakvu pozitivnu promenu u ponašanju Irana“. Zločesti dečak/zemlja još uvek predstavlja „uverljivu pretnju“ zbog svog „potencijala za nuklearno oružje“ i „robusnog“ raketno-balističkog programa. I to je to; moramo da ih uništimo.
BESKRAJNI DžIHAD CENTRALNE KOMANDE
Ovakav mafijaški način razmišljanja najlakše bi bilo objasniti petrodolarskim fondom Kuće Sauda. Ili podsećanjem da se Džozef Strejndžlav obraćao istoj onoj publici koja je Iran proglasila „nuklearnom pretnjom“, uprkos tome što im je 17 obaveštajnih agencija u obaveštajnim procenama uporno sugerisalo da Iran nema i ne planira da ima nuklearno oružje.
Ali realnost uvek pobedi fikciju. Samo je Islamska država/Daeš objavila snimak na farsiju (sa sve porukom za vrhovnog zapovednika ajatolaha Hamneija) u kojem Irancima objavljuje rat zbog toga što su otpadnički šiiti, koji „tolerišu“ Jevreje.
Ne, ovo nije Monti Pajtonov skeč. Zapravo, Centralna komanda, koja nas dovodi u sve zanimljivije situacije (invazijom i okupacijom Avganistana i Iraka; sejanjem smrti i razaranja; izazivanjem beskrajne, džinovske izbegličke krize; novim ratom u Iraku; neodustajanjem od smene sirijskog režima svim sredstvima; i „predvodeći otpozadi“ saudijsko uništavanje Jemena), sada je de fakto u savezu sa Daešom – kojeg je prethodno pustila da se gnoji – sa namerom da uništi Iran. To se slobodno može nazvati džihadom Centralne komande.
Performans Džozefa Strejndžlava dešava se u trenutku dok osovina neokona i neoliberalkona – koja histerično raspiruje rusofobiju i iranofobiju duž Beltveja i šire – likuje zbog ukusne geopolitičke poslastice: iranski predsednik Hasan Rohani sreo se sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u čarobnoj Velikoj sali u Kremlju. Ukratko, neokonskim rečnikom, „mule“ su se sastale sa „Hitlerom“.
Usledio je očekivani razvoj događaja; ministar spoljnih poslova Džavad Zarif potvrdio je da ruska vojska može da koristi vazdušne baze u Iranu po principu „od slučaja do slučaja“, a u suštini protiv salafističkih džihadista u Siriji, što se već dogodilo u avgustu prošle godine, kada su dalekometni bombarderi Tu-22M3 i Su-34S vršili misije iz avio baze u Hamadanu.
Međutim, kako su naglasili Rohani i Putin, sastanak je daleko prevazišao razgovore o saradnji u borbi protiv terorizma. Partnerstvo sada obuhvata povećanu trgovinu; investicije u energetiku; naučna istraživanja; rusku izgradnju dve nove nuklearne elektrane u Bušeru, gde se nalazi i prvi iranski reaktor; predstojeće članstvo Irana u Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS); i u bliskoj budućnosti mogućnost da Rusija i Kina pomognu iranskim bankarskim institucijama.
Dok Bela kuća pokušava da usaglasi stavove pre prvog zvaničnog putovanja Reksa Tilersona u Rusiju, koje će se dogoditi za dve nedelje, rusko „otvaranje ka Iranu“ sada je, pored dobre stare mantre o „ruskoj agresiji“ u Ukrajini, Istočnoj Evropi i sajber prostoru, jedan od ključnih problema koji sprečavaju bilo kakvu vrstu sporazuma.
Za Pentagon iransko-ruska saradnja – posebno nakon Alepa – predstavlja prokletsvo ne samo u Siriji nego i na bilo kom drugom mestu. To se igrom slučaja sasvim uklapa u svetonazore Rišeljea/Makijavelija iz Bele kuće – Stiva Benona – on je bio mornarički oficir tokom iranske talačke krize i Iran smatra egzistencijalnom pretnjom, ništa manje od jastrebova iz Pentagona.
Priča koja se sada prodaje američkoj javnosti ne može biti strašnija; Iran „destabilizuje“ ceo Bliski istok, dok Rusija „destabilizuje“ Istočnu Evropu, Zapadni Balkan, Ukrajinu i zapravo celu planetu.
KOJI NUKLEARNI SPORAZUM?
Bar je vašingtonski plan za Iran sada u potpunosti ogoljen; još više – i još teže – sankcije; neprekidno uznemiravanje, upareno sa ispiranjem mozga zapadnoj javnosti; tajne operacije; i poslednje, ali ne i najmanje važno – otvoreni rat.
Senator Bob Koker, predsedavajući senatskog Odbora za inostrane poslove, entuzijastično promoviše Zakon o pariranju destabilišućim aktivnostima Irana koji će, ako bude odobren, sahraniti američku privrženost nuklearnom sporazumu (kojem su posredovale Ujedinjene nacije); označiti Islamsku revolucionarnu gardu terorističkom organizacijom i otvoriti prostor za novi talas sankcija.
Isto tako bi moglo da se ispostavi i da je reč o lavežu, a ne o ugrizu. Svako ko je video ulične grafite na Beltveju zna da je iransko-rusko strateško partnerstvo, zajedno sa Kinom, jedan od tri ključna čvora velike priče 21. veka – evroazijske integracije, u kojoj su Rusija i Iran zaduženi za energetski deo jednačine, dok je Kina investiciona lokomotiva. Malo toga može biti urađeno da se to spreči.
Sve u svemu, psi demonizacije još jednom laju, evroazijski karavani prolaze.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
