IDEOLOGIJA PROTESTA

JELENA VUKOIČIĆ Ovi i ovakvi protesti ne mogu da dovedu do promene sistema, već...

JELENA VUKOIČIĆ

Ovi i ovakvi protesti ne mogu da dovedu do promene sistema, već samo do slepe ulice ili, u najgorem slučaju, do anarhije i haosa

Protesti većinom mladih ljudi – srednjoškolaca i studenata – već danima traju širom Srbije i, čini se, sve više pokazuju ono na šta su dobronamerni posmatrači ukazivali od prvog dana: da su protesti možda haotični, ali da svakako nisu spontani. Nekolicina (sada već bivših) demonstranata široj javnosti poznatih po svom patriotskom delovanju javno su se ogradili od protesta, nakon sukoba sa (liberalno-demokratskom) većinom. Jedan od povoda bio je valjda i pokušaj da se protesti „posrbe” pevanjem Marša na Drinu, što većina mladih ljudi koji se „bore protiv sistema” očigledno nije ni umela (ne znaju tekst) niti želela. Od protesta su se takođe ogradile i sve relevantne studentske organizacije, što sve zajedno pokazuje da ovde (u organizacionom smislu) nije reč o „spontanoj ujedinjenoj omladini”, nezadovoljnoj sistemom i „diktaturom”, koja samo želi bolju i lepšu Srbiju i ne obraća pažnju na eventualne međusobne političke i ideološke razlike.

Nakon ovih nekoliko dana više je nego evidentno da ovo srpski protesti nisu – što, naravno, ne znači da većina ovih mladih ljudi ne voli svoju zemlju (određen broj je sasvim sigurno manipulisan i zaveden) – već da organizatori i nalogodavci, po običaju, nemaju nameru ni da pokušaju da „prevare” građane Srbije upotrebom nacionalnih simbola (sa izuzetkom poneke srpske zastave, koja bi valjda trebalo da ubedi nezadovoljne a patriotski opredeljene građane da i oni izađu na proteste). Uz prisustvo Žena u crnom i ostalih nevladinih organizacija slične orijentacije, bivših Otporaša i drugih javnih ličnosti poznatih po svom neograničenom autošovinizmu (u slučaju kad se radi o Srbima, jer se na protestim pojavljuju i pojedini pripadnici drugih naroda i narodnosti), ideološka pozadina protesta je jasna, i to dalje ne treba elaborirati. Da zaključimo: sa Srbijom i posebno srpstvom ovo veze nema, nema veze ni sa većinom studenata, ali ima veze (bar tako kažu demonstranti) sa promenom sistema.

MAKSIMALISTIČKI ZAHTEVI I IDEALISTIČKI CILjEVI
Nakon iznošenja zahteva za raznim smenama – u Republičkoj izbornoj komisiji, RTS, Skupštini Srbije i još nekim telima i institucijama – demonstranti su, kao što se i očekivalo, u „protestu protiv diktature“ otišli korak dalje i objavili da hoće ostavke Aleksandra Vučića i svih drugih članova vlade i državnih institucija, kao i kompletnu promenu (kako to neki vole da kažu – ”resetovanje”) sistema. Ovakav zahtev je apsolutni (politički) maksimum koji bilo ko od bilo koga može da traži. To je zahtev za sveobuhvatnim, korenitim promenama od vrha do dna, zahtev koji se više ne tiče samo države Srbije već duboko zadire u međunarodni poredak, odnos srpske države sa međunarodnim (finansijskim i političkim) institucijama, jednom rečju, celokupan politički, pravni, društveni i ekonomski sistem. Veoma ambiciozno.

beogradprotest18Traži se raspuštanje Skupštine i raspisivanje izbora na svim nivoima koje ne može da organizuje sadašnja vlast (jer joj se, naravno, ne veruje), već treba da ih raspiše i organizuje „neko drugi”. Taj „neko drugi” bi, valjda nakon (hipotetičkih) izbora, trebalo i da krene u potpuno razmontiravanje sistema i da donese najveće promene u savremenoj istoriji srpske države – promene koje će dovesti do stvaranja pravdenog društva jednakih šansi za sve; do raskidanja odnosa sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom; do stvaranja, ekonomski i politički, jake Srbije, koja će postati tako moćna i prosperitetna da više niko neće ni poželeti da je napusti i ode u, recimo, Nemačku (što se takođe moglo videti na transparentima). Sve u svemu, maksimalističke zahteve prati idealistička slika sveta (odnosno Srbije) kakva bi trebalo da bude nakon famoznog „resetovanja” sistema.

LEPE ŽELjE I NEPOSTOJEĆI PLANOVI
Poznato je da mladi ljudi imaju neiscrpnu energiju i idealističko viđenje sveta (po principu – sve je moguće, sve je ostvarivo), pa time i ne čudi da mnogi od njih mogu i da poveruju u to da će baš oni na ulicama Beograda i drugih srpskih gradova izdejstvovati sveobuhvatnu promenu sistema i tako ući u srpsku istoriju kao prvi kojima je to pošlo za rukom.

Iskreno, ne možemo da se ne složimo da takva vizija lepo zvuči. Da li je sistem nepravedan? Jeste. Da li iko od nas misli da su nam Svetska banka i MMF prijatelji? Ne misli. Da li nam je drago što neki investitori dolaze u našu zemlju zato što su naši ljudi, istovremeno, kvalitetan kadar i jeftina radna snaga? Naravno da ne. Da li bismo voleli da Srbija postane zemlja iz koje nijedan mlad čovek neće poželeti da ode zato što u njoj ima idealne uslove za život? Da. Nije sporna činjenica da je sistem nepravedan i da bismo svi voleli da se to promeni. Sporan je način na koji učesnici protesta misle da ostvare tako ambiciozan plan, odnosno sporno je to što oni nemaju nikakvu ideju ne samo kako da stignu do svog cilja nego ni kako da krenu ka njemu.

beogradprotest17Sporno je to što se još uvek ne zna (ne želi da se kaže) ko stoji iza ovih protesta. Taj „neko” valjda bi trebalo da menja sistem, da menja istoriju, a mi još uvek ne znamo ni ko je on. To je jako sporno. Da se ne lažemo, jasno je da mi živimo u (jako nepravednom) sistemu liberalne demokratije sa neoliberalnim ekonomskim modelom koji podrazumeva eksploatatorski odnos krupnog kapitala prema ljudskim resursima i krajnje ponižavajući tretman čitave države od strane onih aktera međunarodne zajednice sa kojima Srbija i dalje želi da jača i intenzivira političku i ekonomsku saradnju (Evropska unija). Takođe je jasno da većina građana Srbije (još uvek) podržava takvo opredeljenje i taj put, što se, iznova i iznova, pokazuje na izborima. Zbog nekog razloga, Srbi još uvek žele u EU, čije ih političke i ekonomske institucije neprekidno ponižavaju kao narod i eksploatišu kao jeftinu radnu snagu (u Srbiji, naravno, ima i stranih investitora iz drugih delova sveta, ali evropski su najbrojniji i samim tim mogu se uzeti kao parametar odnosa krupnog kapitala prema državi i pojedincu). Taj nepravedan sistem, kažu studenti, sada bi neko trebalo da promeni. Ko – na to već nemaju odgovor.

„NOVE SNAGE” ZA KORENITE PROMENE
Za bilo kakvo čak i delimično menjanje, a posebno „resetovanje” političkog sistema neophodni su – političari. Bez političkih snaga koje mogu da iznesu ma kakve promene nema ni promena. Koliko god običan čovek imao loše mišljenje o političkim partijama i politici generalno, drugačiji sistem vršenja vlasti niko u svetu još nije izumio, što znači da bi i u našem slučaju neka politička snaga morala da bude nosilac ambicioznog programa demontiranja starog i stvaranja novog sistema. Koja? Recimo, hipotetički, da Vlada podnese ostavku i da se raspišu vanredni parlamentarni izbori. Malo je verovatno da bi njihovi rezultati bili mnogo drugačiji od predsedničkih. Ponovo hipotetički, recimo da nekim putem na vlast dođu ove (gubitničke) političke snage koje podržavaju proteste. Da li su oni ti koji bi mogli da stvore sistem koji ovi mladi ljudi žele? Kako bi izgledala koalicija Saše Jankovića (koji je, uzgred, do pre par meseci bio jedan, i to jedan od najbolje plaćenih ljudi u aktualenom „sistemu”), Saše Radulovića (takođe bivšeg pripadnika sadašnje političke garniture), Čedomira Jovanovića (koji je želeo, a nije uspeo da uđe u aktuelnu vladu), Velje Ilića (još jedan bivši), Boška Obradovića…? Pomenuta gospoda, osim što očigledno nemaju (ni približnu) većinu u biračkom telu, nemaju ni sličnosti u svojim ideološkim stajalištima i političkim programima. Jedni bi da priznaju nezavisnost Kosova i Metohije i uđu u NATO.

beogradprotest16Drugi predstavljaju (ili navodno predstavljaju) desne političke opcije ekstremno suprotstavljene evroatlantskim integracijama. Većina je dugi niz godina prisutna na srpskoj političkoj sceni (sa izuzetkom Saše Jankovića, koji i nije političar i koji se, osim jasnim stavom da je Kosovo „nezavisno” i da je u Srebrenici počinjen „genocid”, ničim posebno inovativnim nije istakao u predsedničkoj kampanji). Teško je oteti se utisku da na neki način pomenuta ekipa neodoljivo podseća na novi DOS, a ta činjenica dovoljno govori sama po sebi. S obzirom na to da nekih drugih i drugačijih političkih snaga koje podržavaju proteste i zahteve studenata nema, navedeni su, dakle, ljudi koji bi trebalo da iznesu promene i „resetuju” sistem. Oni bi trebalo da ispune sve zahteve demonstranata i da od ove zemlje naprave mnogo pravednije i bolje mesto za život? Nevezano za političke razlike, ako zaista postoji neko ko veruje da je tako nešto moguće taj bi u slučaju ostvarivanja ovog hipotetičkog scenarija bio jako razočaran, otprilike isto onako kako su bili razočarani mnogi koji su iskreno i zdušno podržali „spontanu revoluciju” 5. oktobra 2000. godine.

KAKO „RESETOVATI” SISTEM?
Kada se već traži promena sistema, postavlja se jedno logičko pitanje. Da li je (i, ako jeste, kako) sveobuhvatna promena sistema uopšte moguća? Srbija već decenijama egzistira u jednom sistemu koji je menjao svoje pojavne oblike, ali je bio i ostao nepravedan. Iluzorna ideja društva jednakih opseda pojedince i zajednice već vekovima, ali dosad niko nije uspeo da je sprovede u delo. To, naravno, ne znači da ne treba težiti pravednijem društvu i da ne treba insistirati na promenama nabolje. Pitanje je samo kako? Da bi se stvari menjale (nabolje), potrebni su sposobni nekompromitovani ljudi, vizija, ideje, konkretni planovi i programi. Drugim rečima, potrebno je sve ono što se na ovim protestima ne vidi. Svi vidimo da demonstranti mnogo toga traže, ali dosad nismo uspeli da vidimo šta to oni nama nude niti kako planiraju da ostvare svoje ciljeve. Jasno je da mrze Vučića, ali niko ne zna koga podržavaju, čak ni oni sami (barem većina njih) ne znaju ni ko ih je organizovao i ko ih vodi.

beogradprotest15Oni političari koji stoje uz zahteve mladih očigledno ne mogu da budu nosioci velikih promena. Većina njih je, uostalom, svojim dosadašnjim radom to pokazala i dokazala. Nema ljudi, nema ideja, nema vizije, nema plana, nema programa. Nema, zapravo, ničega osim velike energije mladih ljudi, koju niko ne spori, ali koja se očigledno kanališe u pogrešnom smeru. Zbog svega toga ovi i ovakvi protesti ne mogu da dovedu do promene sistema, već samo do slepe ulice ili (u najgorem slučaju) do anarhije i haosa. Ni u jednom ni u drugom slučaju mladi ljudi koji su na ulicama neće dobiti ništa od onoga čemu se (većina iskrenih) nada. Sa druge strane, ova država i najveći broj njenih građana, u slučaju anarhije, mogli bi mnogo toga da izgube. A sistem? Pa, on će i tako, na jedan ili drugi način, bar zasad, ostati isti.

Politika
Pratite nas na YouTube-u