O PREKOJ POTREBI ZA TREĆOM SNAGOM U SRBIJI

UROŠ NIKOLIĆ Srbiji je danas mnogo potrebnija potpuno nova opozicija, nego potpuno nova vlast...

UROŠ NIKOLIĆ

Srbiji je danas mnogo potrebnija potpuno nova opozicija, nego potpuno nova vlast

Izborni trijumf Aleksandra Vučića pokazao je da, iako većina i nije prezadovoljna stanjem u zemlji, ipak nije dozvolila da ih ponovo prevare eksponenti politike koja je osvedočeno neprijateljska prema državi i srpskom narodu. Postizborni cirkus pokazuje pak da poraženi prelaze na plan B, u kom otvoreno poručuju da većina nije ni bitna, već su samo oni kao avangarda. Razni su tu spinovi – kako je sve što je mlado, obrazovano, pametno, urbano i studira – za njih, a protiv njih zadrta većina, koja zaslužuje prevaspitavanje. Pribegava se čudnoj matematici, prema kojoj Vučić nije legitiman i nije njihov predsednik, jer, zaboga, njihovih 16 posto više vrede nego njegovih 56. Priča nije nimalo naivna, posebno imajući u vidu ukupnu mašineriju koja je pokrenuta, ali i zloupotrebe delova aparata sile – vojnih i policijskih sindikata.

Na makedonskom primeru mogu se izvući mnoge pouke. Ali, iako ga ne treba potceniti, ne treba ga ni preceniti, jer strah parališe. Dobra stvar je što se čini da i država shvata kako se suprotstaviti takvim fenomenima, posebno na internetu i društvenim mrežama. Naravno, za pohvalu je i jaka svest ogromnog broja običnih ljudi, koji trezveno razmišljaju i shvataju u čemu je kvaka ovakvih protesta.

Čini se da na društvenim mrežama bukti pravi informativni rat. Nije bez razloga u mnogim vodećim zemljama – SAD, Britaniji, Rusiji, Izraelu, Nemačkoj – informativno polje, gde sajber prostor zauzima najznačajniji segment, postalo faktički priznato kao novi rod vojske, jer, osim borbi na moru, kopnu, u vazduhu i svemiru, najžešća borba se vodi za umove ljudi – u središtu svega je ipak taj ranjivi čovek. Borba za očuvanje duha, kulture i morala sopstvenog naroda je važan segment bezbednosti svake zemlje. Dobro je, što su ovaj put na strani protivnika soroševskih patkarskih protesta i mnogi koji su opozicija ovoj vlasti. Uvek treba paziti da se ne dogodi ono na šta idu inspiratori ovakvih buna i da nezadovoljstvo vlašću ne preraste u opoziciju državi.

ŠTA POSLE VUČIĆA
Ovo nisu protesti protiv nepostojeće diktature, niti za više slobode, za zdraviji sistem i poredak, nego protesti protiv ono malo sistema, poretka i slobode što imamo. Ovako jak lider nije u interesu velikih sila, koje stalno teže da kreiraju procese i utiču na politiku manjih zemalja u smeru njihovih interesa, jer jak lider sa nespornim legitimitetom lakše može da pravi zaokrete, posle kojih im je teže da ga kazne i ruše nego kad ima klimavu većinu koja, na primr, zavisi od nekoliko poslanika.

Protesti mogu da se posmatraju i sa aspekta pritiska na novog predsednika u smislu prikrivene pretnje upućenje njemu i očekivanja određenih pravaca njegove politike, ali i novih kadrovskih rešenja, pri čemu će najinteresantnija biti pozicija novog premijera. Nije mi se naročito dopadala ideja da Vučić sa premijerske funkcije ode na predsedničku i odustane od podrške Nikoliću za drugi mandat. Sada se pokazuje da je to možda bio i dobar potez, jer zamislite kakav bi haos tek bio da je kandidat vlasti npr. tesno pobedio u drugom krugu, kada su poražene snage ovako agresivne posle nikad ubedljivijeg poraza i Vučićevog trijumfa u prvom. Ili su možda baš zbog ovolike pobede agresivne? Ako spore legitimitet u ovim okolnostima, kako bi tek bilo da su bliže egalu. Nema sumnje da bi pokušali na sve načine da otmu ono što misle da im pripada, jer, ako u ovoj konstelaciji smatraju da imaju pravo, tad bi se to podrazumevalo.

Stvara se postepeno krajnje nezdrava atmosfera. Ostaje, međutim, pitanje šta će biti kad Vučić ode jednog dana sa vlasti. Svaka vlast dođe i prođe, i razuman političar, i kad je najopijeniji moći i kad je na vrhuncu vlasti, to zna. Državnik mora da razmišlja šta će ostaviti iza sebe, a, nažalost, ovde su mnogi razmišljali u stilu – posle mene potop.

izbori201706Često sam pisao o tome zašto mislim da je Vučić bolji od dosovskih kandidata i zašto je 2012. bila pozitivna prekretnica za srpski narod. Taj boljitak, koji više ide po dubini, pod uslovom da ste za slobodnu i nezavisnu Srbiju, nije toliko vidljiv ukoliko se politika posmatra površno i banalno, većina stvari se ne vidi golim okom i na prvi pogled, već tek kada se mućne glavom i osvrne na neke korisne stvari, gledajući politiku kao višedimenzionalnu veštinu, često kontradiktornu. Ali današnji svet i jeste svet političke kontradikcije i shizofrenije, i one su postale globalni metod. Bitno je, međutim, da je ključni cilj jasan i da postoje crvene linije.

Izbori u pokazali da Vučić trenutno ima najveće poverenje, ali prava borba tek predstoji. Referendumska atmosfera i klica štetne podele na dve Srbije posejana je, ali, kada neko ne želi da se ujedinjuje nego deli, teško ga je silom naterati na jedinstvo. Verovatno je ovo neki istorijski maksimum Aleksandra Vučića iako je u politici prirodno da uvek težiš da odbraniš prethodno i samo još poboljšaš. Državnik, međutim, treba da razmišlja šta će biti posle njega. Osim rezultata na državnom planu, na osnovu sadašnjeg stanja i nekih pokazatelja, ključni cilj bi trebalo da bude i da se izbegava ovakva ostrašćena i ekstremna polarizacija, ali takođe i da se spreči mogućnost da Vučićeva glavna alternativa budu snage koje npr. personifikuje Saša Janković.

POVRATAK PATRIOTSKOG DISKURSA
Vučić je dozvolio pluralizam i, za razliku od Tadićevog vremena, sad bar u javnom diskursu nije sramota biti nacionalista i patriota, tako da je taj spektar politički legitiman i može da diše. Ali čini se da se taj spektar u nikad povoljnijim okolnostima ne snalazi, dok su sa druge strane građanisti, koji će u Srbiji uvek biti izrazita manjina, pokazali neverovatnu vitalnost, domišljatost i sposobnost da izvuku maksimum uticaja u odnosu na realnu snagu u biračkom telu.

natoprostestbg01Videli smo, na osnovu fenomena Belog, koliko ima ogorčenih ljudi, kojima je dozlogrdila svaka politika, pa su glasali za parodiju i degradaciju politike i države. To je jasan znak da dobar deo građana žudi za nekom novom trećom opcijom, neuprljanom, a to svakako nije sadašnja opozicija, tj. bivši režim. Umesto da beznadežno i dalje pokušava da postigne dogovor sa NVO sektorom i građanistima, koji ga očigledno mrze, možda bi Vučić trebalo aktivnije da se potrudi i otvori prostor za nove mlađe snage, koji bi bile alternativa i konstruktivna mu opozicija, ali ne bi bile opozicija državi. Ne bi morala to nužno da bude neka stranka, bar ne na početku, možda pokret, ali da bude jasno prepoznatljiva snaga, koja će biti dobar balans ovim drugima. Ako je Janković na čistoj drugosrbijanskoj priči dobio 16 posto glasova, a ne smemo da zanemarimo i skoro deset procenata Belog, bez obzira na to što je ogroman deo desnice podržao Vučića, za žaljenje je što, kad pogledate procente, desničarske opozicije nema nigde. S obzirom da se Janković nameće kao glavna alternativa, ukoliko to potraje, jednog dana, ukoliko se Vučićeva vlast uruši i izgubi poverenje a i dalje mu ova liberalna opcija ostane glavna alternativa, ona može postati i vlast.

POSLEDNjI JE ČAS
Zato je ovo poslednji alarm i za desnicu i za sve patriote, ali i za Vučića, da se suverenistička opcija koja nije za Vučića homogenizuje i da vremenom dostigne bar snagu drugosrbijanske opcije. Posebno u svetlu globalnih trendova, kada su i mnoge zapadne zemlje pogođene virusom resuverenizacije, tragedija bi bila da se kod nas dogodi kontraproces i jačanje ovih snaga koje protestuju ovih dana. To bi bio promašaj i po nas mnogo gori od onog koji nam se često spočitava – da nismo razumeli pad Berlinskog zida. Potrebna nam je nova, autentična suverenistička snaga. Oko nje bi se okupile i mnoge istaknute ličnosti. Kao što je, recimo, Jankovića podržao veliki broj pripadnika kvazielite, tako bi mogao i morao da se Srbiji dogodi i neki nacionalni pokret koji bi ujedinio beznadežnu rascepkanu desnicu oko ključnih pitanja. Gde bi bilo mesta i za ozbiljne nacionalno odgovorne i svesne intelektualce, ali i nove mlade ljude. Širok front, koji, za razliku od levoliberala, titoista i anarhokomunista, ako bi bio opozicija vlasti, ne bi bio opozicija Srbiji. Koji bi, dok je Vučić na vlasti, kao što građanisti rade za sebe, kao respektabilna snaga bio i korektor da klatno ne ode na drugu stranu. A mnogo je tema oko koje bi mogli da budu opozicija vlasti – oko odnosa prema NATO, EU, privatizaciji PKB, Telekoma i drugih strateških preduzeća, ekonomske politike, SSP i eventualne prodaje zemlje strancima, ali da se ne bude kratkovid pa da se u ličnoj opoziciji Vučić ne podrži za ono što dobro radi i za svaki otklon od drugosrbijanske strane. Da se ne bude poput Boška Obradovića, pa da se i sa crnim đavolom udružuje samo da bi se bilo protiv vlasti.

Srbiji je mnogo potrebnija potpuno nova opozicija, nego nova vlast. Ukoliko je Srbiji neophodna promena vlasti, utoliko joj je prethodno potrebnija nova opozicija. Da bi se vlast promenila, aktuelnu bi trebalo da zameni neka druga. U ovom trenutku, glavna alternativa je Saša Janković i ko god iskreno dobro misli Srbiji teško da će poželeti scenario po kojoj će takve strukture doći na vlast. Da bi vlast bila što bolja, potrebna joj je što bolja opozicija. Zbog zdravog pritiska i primoravanja ove vlasti da bude što bolja, ali i dugoročne budućnosti Srbije i pitanja – šta posle Vučića – tvrdim da je nacionalni interes broj jedan stvaranje respektabilne treće opcije što pre, najpre kroz opoziciono delovanje da se iskristališe i sazri, a možda jednog dana i preuzme vlast.

sasajankovic01Srbiji nisu potrebni nikakvi ukrajinski ili makedonski scenariji, niti promena vlasti na ulici. Da bi Srbija preživela, ne sme buduća promena vlasti, kad god bila, da bude nasilna i da predstavlja povratak žutih jakobinaca i petooktobarske republike, ne sme biti drastičan korak unazad, već samo korak napred. Promena ima smisla samo ako je nabolje, a ne nagore. Zato je u konzervativnijim i desnim snagama spas, a ne u anarholiberalizmu i globalističkoj levici. Desnica, čak i kad kritikuje, ona to radi iz državotvornih pobuda, želeći izgradnju, bolju državu i sistem. Ovi drugi, naprotiv teže, urušavanju i to države, sistema i poretka što trenutno ima – ne teže izgradnji, nego potpunoj razgradnji i naivnom verovanju u potpunu demontažu sistema kao spasonosnom. Srbiji nije spas u revoluciji, već u kontinuiranoj zdravoj evoluciji. Da bi se to desilo, potrebno je razbiti matriks u kome je ili Vučić ili drugosrbijanci. Za dobro Srbije neophodna je i snažna treća patriotska opcija. Potrebna je zdrava alternativa.

Politika
Pratite nas na YouTube-u