DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ
Predsednički izbori su potvrdili da vlast jedino sama sebe može da potkopa povlačenjem nacionalno neodgovornih poteza
U predizbornom periodu uvrežilo se mišljenje da – bez obzira kakav bude ishod predsedničkih izbora – nesumnjivo se menja raspored figura na tabli na kojoj se odvija srpska igra moći. Bez obzira što se pretpostavljalo da će Vučić pobediti, raširilo se uverenje da će on iz izborne trke izaći oslabljen, odnosno da će činioci njegovog sputavanja narasti. Drugim rečima, mnogi su uporno ponavljali: koliko će ko dobiti glasova još se ne zna, ali se već zna da će posle izbora srpska politička scena postati bitno drugačija. Zapravo su mislili: Vučić će postati predsednik, ali suštinski otpočinjanje postvučićevska faza srpske politike. Kakva greška!
GLAVA BEZ TELA
Ideja je bila da će predsednički izbori biti uvod u revitalicijau opozicije kako u smislu oživljavanja tamošnje energije tako i stvaranja snažnih blokova pa i novih a ozbiljnih partija. Uzdanice nekih, a izvor pretnje za druge koji su slično mislili, bili su Janković i Jeremić. Tvrdilo se: dovoljno je da svako od njih postigne rezultat veći od deset posto dobijenih glasova i postaju prvorazredni igrači. Prave partije i/ili koalicije koje će na tada neizbežno skorim vanrednim parlamentarnim izborima postići ozbiljne rezultate. Pri tome, odmah da kažem, u celoj priči je bilo izvesnog načelnog osnova, samo je ishod izbora sagledan u detaljima, eliminisao mogućnost da se na tim temeljima gradi opisana konstrukcija.
Janković je nesumnjivo postigao dobar rezultat. Međutim, njegov problem je što je to učino kombinovanjem svoje glave i tuđeg tela, na čijim leđima je sedeo tokom kampanje. Taj kandidat se oslanjao na infrastrukturu idejno i kadrovski istrošene DS, odnosno na njene kapacitete za prikupljanje sredstava za kampanju. Čak i nekadašnje biračko jezgro te stranke umnogome prezire ono što je od nje ostalo. Da ne govorimo o ne baš zanemarljivoj, naglašeno prozapadno orijentisanoj, raznim drugosrbijanskim ideološkim nijansama obojenoj biračkoj populaciji. Tu je prisutan duh petokobarske DS i potom izvorne LDP, ali se sa gađenjem gleda na one koji se sad predstavljaju kao njegovi čuvari (makar to bili i partijski „očevi osnivači“ kao što je aferama i prevrtrljivošću isprljani Čedomir Jovanović).
Birači o kojima se radi očito misle: ideologija nam je „dobra“ ali su na ovaj ili onaj način – oportunističkim ponašanjem, ličnim kvarenjem nekada „ispravnih“ ljudi ili pak infiltriranjem u stranačke vrhove nedostojnih pojedinaca – od nje umnogome odustali prvaci partija koje su im bile mile. Srećom, pomisli su, pojavio se Janković, te će otpočeti drugosrbijanska renesansa.
FATALNE PROTIVREČNOSTI
Rezultati izbora na kojima je dobio preko 16 odsto glasova, njegove simpatizere učvršćuju u takvom uverenju. Deluje im da je „kupio“ odskočnu dasku za dalji rast. Nadaju se da će organizovanjem protesta, lažno predstavljenih kao autentičnih studentskih (ne umanjujući iskreno ubeđenje dela omladine da baš u takvim protestima učestvuju) – stvoriti osnov za prelazak u sledeću fazu političkog delovanja. Međutim, kada se dubinski sagledaju stvari, jasno je da se radi o računu bez krčmara. Janković je okupio tuđ tim iako ima svoje navijače. Realno, taj tim njemu nije dao novi kvalitet niti je obrnuto. Samo na prvi pogled tako izgleda. I nedelju – dve protesne šetnje par hiljada građana ništa tu neće promeniti.
DS ne pada na pamet da dopusti Jankoviću da napravi neku novu (para)partijsku strukturu koja bi pomenutu staru stranku marginalizovala. A Šutanovcu i njegovim saradnicima svakako nije ni na kraj pameti da DS prepuste Jankoviću i njegovoj užoj ekipi. Opet, njemu, koji ima veliku ambiciju u kombinaciji sa još većim egom, svakako nije namera da dugo bude tuđa PR maska. U takvim okolnostima samo je pitanje vremena kada će u taboru koji se okupio oko Jankovića doći do – kako bi to rekli marksisti – kulminacije protivrečnosti.
Uveren sam da je DS vrhuška već počela da uvija svilen gajtan za Jankovića. Doduše, nije joj interes da ga prebrzo eliminiše. Svesna je svoje nepopularnosti te njegove popularnosti u okvirima ciljnih grupa kojima se obraćaju. Otuda, prostor za razmahivanje njegovih krila biće ograničavan, svilen gajtan spreman da se zategne oko njegovog vrata u zgodnom trenutku, ali neko vreme će DS pokušati da eksploatiše Jankovićev polet. No daleko je od toga da je on glup, pa sve to ne shvata. Svakako će na što perfidniji način, kako bi odložio u ovom momentu i za sebe štetan konflikt, nastojati da se funkcionalno distancira od DS i pravi svoju stranačku strukturu.
Kako će se sve to razvijati, ostaje nam da vidimo. Ali jedno je sigurno: brzog stvaranja homogenog bloka oko Jankovića neće biti. Sadašnji protesti su pre deo borbe Jankovića i DS establišmenta za podelu izbornog kolača nego što su uistinu upereni protiv Vučića. Možda iz čitavog zamešateljstva proizađe neka Jankovićeva partijica, ali, čak iako ona ne uđe u otvoren sukob sa DS, tu će biti mnogo prljavih udaraca ispod površine. A, dok se eventualno na polju o kome smo pričali ne iskristališe išta što bi moglo da makar i ograničeno ugrozi Vučića, proći će još dosta vremena. Nema šanse da se to desi na sledećim parlamentarnim pa čak i beogradskim izborima.
SA KONjA NA MAGARCA
Što se Jeremića tiče, tu je sve osim i po njega negativnog ishoda drugačije. Da je kojim slučajem on postigao Jankovićev rezultat, realno bi brzo mogao da napravi snažnu partiju, odnosno blok koji bi se na nju nadovezao. Ovako, sa tek nešto preko pet procenata dobijenih glasova i četvrtim mestom iza gotovo duplo snažnijeg političkog komičara Luke Maksimovića – Jeremićev pokušaj političke reinkarnacije završio se neslavno. Pokušavao je da postane kalif umesto kalifa i u tome je prošao gore nego čuveni Iznogud. On u imaginarom svetu može iznova i iznova da pokušava ono zašta je Vuk u realnom ubrzano dospeo na put koji vodi ka političkoj deponiji.
U mnogo čemu Jeremić je nastojao da kopira Vučića. Partijsko-ideološki pristup mu je bio u catch all duhu. Malo nacionalnog, malo građanskog, red proruskog, red EU, sloj „desnog“ pa sloj „levog“. U tome je bila njegova potencijalna opasnost po lidera SNS, u čije biračko telo je pretio da uđe, ali, s druge strane, tu je ležala i Jeremićeva slabost. Ona je prevladala. Da bi se svi nabrojani i još mnogi drugi nenavedeni elementi funkcionalno povezali, potrebno je veliko strateško nadahnuće, taktično umeće, energetski naboj, harizma.
Jeremić očito sve to nije imao, zato je prošao kao bos po trnju. Posle rezultata koji je postigao više nije interesantan ni jednoj vrsti političkih investitora. Stranih ili domaćih, finansijskih ili idejnih, terenskih ili salonskih. I unutrašnji krug saradnika će uskoro početi da ga napušta, a o spoljnom i da ne govorimo. Po svemu sudeći, vrlo brzo će ostati sam, uz izuzetak – da se ponovo dotaknem čuvenog Gošinijevog humorističkog stripa o intrigama na srednjovekovnom bagdadskom dvoru – kopije Iznogudovog vernog a priglupog sluge Dilata, tj. Nikole Jovanovića. Kao što to radi od početka svoje javne karijere, taj dečko će, dok eventualno ne uspe da se negde udomi, nastaviti da napadno hvali svog šefa, kome će vojska tako spasti na jedno tupo koplje.
ISTORIJSKE POUKE
Da skratim priču: Jeremićeva firma u osnivanju već je propala, dok Jankoviću oko vrata vise žuti pokvareni poverioci. Ni on usled toga brzo ništa neće moći da uradi ako i u srednjem roku išta uspe da postigne. O dužim rokovima u dinamičnom srpskom političkom miljeu ne vredi ni govoriti. Do tada – ko živ, ko mrtav.
Priče da nastupa Vučićeva 1996-97, ako ne baš i 1999, pokazale su se totalno besmislenim. Uostalom, i Milošević se relativno brzo oporavio od protesnih udaraca koje mu je zadala koalicija Zajedno, te, da nije bilo NATO agresije, njom izazvanog povlačenja naših snaga i administracije sa Kosova i Metohije, odnosno iritirajuće propagande da smo pobedili one koji su zapravo okupirali KiM (ali, budimo pošteni, ni oni na bojnom polju nisu uspeli nas da poraze) – ne bi bilo 5. oktobra 2000. Nikakva zapadna mirnodopska (obojena) agresija, ma koliko materijalnih i drugih sredstava u nju bilo investirano, ne bi dala rezultat.
Koliko god Srbi bili iscrpljeni ratovima i višegodišnjim sankcijama, ne bi bili toliko masovno (u pitanju je bila polovina nacije, i to mlađa i aktivnija), kako se pokazalo na državno destruktivan način, pokrenuti protiv vlasti. Drastičan raskorak između reči i dela u koji je ona zapala u kombinaciji sa onim što je mnogima delovalo kao zastrašujući mozaik nacionalnog poniženja i poraza (ne ulazim sada u dublju analizu šta tu stoji, već govorim o popularnoj percepciji) – stvorili su pogodno tle za delovanje snaga koje su nas dovele (varajući masu dobronamernih i aktivno uvlačeći u svoje kolo naivne) do toga da nam i ono što je objektivno loše iz perioda pre oktobra 2000. deluje kao oličenje državne snage.
OBAZRIVO RODOLjUBLjE
Zašto sam napravio prethodnu digresiju u kontekstu priče o predsedničkim izborima iz 2017? Stoga što sam uveren da Vučića u dogledno vreme ništa drugo ne može da ugrozi osim toga da se sam ugruva na klizavom nacionalnom terenu. Ni Janković ni Jeremić za njegovu moć nisu veća opasnost nego što je povetarac za gromadni hrast. Njegovo korenje bi jedino mogla da uništi sama vlast eventualnim pogrešnim potezima u vezi sa Kosovom, Republikom Srpskom, Rusijom.
Prosečan Srbin, koji dominira u Vučićevom biračkom telu, nesumnjivo je obazrivi rodoljub. Važno mu je da konačno počne bolje da živi, ali ne po cenu definitivnog odricanja od vitalnih nacionalnih interesa. Zbog njih nije rad da srljamo u sukobe sa onima koji su nam mnogo muka naneli krajem 20. veka, ali ne želi ni da dignemo ruke od sebe i svoje tradicije. U svetlu svega toga Vučićevo uspešno spoljnopolitičko balansiranje ima unutrašnjopolitičku dimenziju koja mu donosi uspeh.
Na nekim poljima, pre svega kada se radi o odnosima sa Moskvom i Banjalukom, izabrani a još neustoličeni predsednik, dok je bio prvi čovek vlade, postigao je značajne uspehe. Većinska Srbija to priznaje i vrednuje. S druge strane, oficijelni Beograd je napravio prevelike ustupke po pitanju Kosova, odnosno bio je prekomerno uzdržan kada se radi o podršci ugroženim Srbima u Crnoj Gori. To ostavlja gorak ukus u ustima, ali ipak postoji uverenje da ni tu nije pređena granica nacionalne destrukcije. To u kombinaciji sa drugim faktorima koji imaju pozitivni smisao, omogućava Vučićevom brodu da plovi punim jedrima i daleko iza sebe ostavlja konkurente.
PARAMETRI (NE)USPEHA
Tako će biti dok god većinska Srbija ne doživi nacionalno razočarenje koje se ne da amortizovati. Pri tome treba imati u vidu da se nacionalni standardi podižu. Srbi se posle ujeda tamošnjih zmija boje Zapada, ali vide i da on slabi. Proporcijalno tome, teže racionalnom, nekonfliktnom, ali osetnom jačanju nacionalne i proruske komponente u politici Srbije. To očekuju od Vučića. Izostanak toga već u roku od nekoliko godina, a kamoli neki raniji drastično nacionalno-nihilistički potez vlasti, nju bi ugrozilo. Uveren sam da je ona svega toga svesna te da će i iz te perspektive pristupiti, mnogo čemu, pa i očekivanoj promeni ustava Srbije.
Ma kakav bio pritisak Berlina, strukturalna promena statusa Kosova i Metohije ili ustavna izmena nacionalnog karaktera srpske države (član 1. Ustava iz 2006) za vlast je opasno otvaranje Pandorine kutije. Neka niko i ne pomišlja da posle najnovije pobede dodatno koncentrisana moć u takvim okolnostima ubrzano ne može da se dekoncentriše. Siguran sam da u tom smislu postoji i pragmatična svest, te da je uz svu spremnost na kompromise u vrhu vlasti provlađujući nacionalni duh, ali ipak podsećam da ne treba imati iluzija da bi i najveći uzlet moći izdržao erozivne procese izazvane onim što bi većina Srba shvatila kao nedvosmislenu kapitulaciju. Još nešto za kraj. Uz nacionalne želje i strahove, većinu Srba muče i socijalno-ekonomske rane.
Za vlast, pokazalo se, i dalje radi nada većine da će ona učiniti da građanima konačno postane bolje, odnosno u prilog joj ide sećanje šta je žuto bratstvo uradilo Srbiji. No prostor za teorijska poboljšanja, puko demonstriranje posvećenosti da se nešto učini i opravdanje tuđim nedelima – polako nestaje. U što kraćem roku nužno je da većina stvarno oseti boljitak. Vučić je sada, uprkos brojnim prognozama, i aktuelnim sterilnim pričama šačice nemoćnih tviter ekstremista, postao jači nego ikada, ali od svega rečenog zavisi dokle će biti nedodirljiv!
