SIMBOLIKA VELIKOG PETKA

ALEKSANDAR DUGIN Hristos je raspet. Mi smo ga raspeli, vi i ja. I raspinjemo...

ALEKSANDAR DUGIN

Hristos je raspet. Mi smo ga raspeli, vi i ja. I raspinjemo ga svakodnevno i svakog časa, u svakom našem grehu, u svakom odlaganju, u lenjosti i ravnodušnosti

Danas je Veliki Petak. Dan Raspeća Gospoda našega Isusa Hrista i njegovog silaska u ad. Taj Petak se naziva Velikim zato što se toga dana ostvaruje veliko tainstvo. Toga dana umro je Bog.

Nije samo umro nekad, negde, pre dve hiljade godina, u Jerusalimu, na Golgoti. On umire ovde i sada. On se razapinje i strada i muči se na Krstu optužen za ono što nije činio, iskupljuje grehove od kojih je bio čist.

Reč Božija Drugo Lice postalo je plot, telo čovekovo. „K svojima dođoh, ali Svoji me ne poznaše“.

Onaj koji je došao da spase svet, mučen je i umro na krstu. On je mogao samog sebe da spasi, ali je izabrao da svojom smrću spasi sve ostale. Odnosno nas, svakoga od nas. Tebe i tebe i mene…

Da je On umro, mi ne bismo vaskrsli. Da On nije postradao, naše patnje ne bi imale kraja. Da On nije došao, mi ne bismo imali gde da se vraćamo, mi bismo lutali u lavirintima materije i po izukrštanim stazama pakla iz veka u vek.

Muke Spasitelja na Krstu su najviše moguće žrtvovanje. Bog šalje na najstrašnije iskušenje, ne još nekog, ne svoje anđele, ne svoje izaslanike, nego Samoga Sebe. I Sam se uspinje na Krst.

U petak tokom čitave godine hrišćani poste ispunjeni smernošću pred ovaj Veliki Petak. Svaki petak je stvoren po slici i prilici tog Velikog Petka, koji je suština svih njih.

Pored Isusa razapeti su još dvojica. Oba su razbojnici koji su izvršili teške zločine. Oni spokojno prihvataju smrt. Imaju zbog čega. Ali, pored njih, između njih razapet je čisti i bezgrešni koji je vaskrsavao mrtve i isceljivao bolesne. On ništa nije prekršio, ništa nije prestupio. A dva razbojnika sa čuđenjem se zagledaju u onoga koji visi na Krstu između njih.

Jedan se cinično ruga. Ako si ti Sin Božiji, spasi sebe sam, siđi sa krsta. Ali drugi… Iznenada u njegovoj umirućoj svesti plane munja. To je – ON! On se još plaši da poveruje sebi, sumnje obuhvataju njegovu dušu, ali u predsmrtnom trenu njegovo srce se ozari Svetlošću: Priznajem tebe Isuse Hriste, ti si istinski Bog i Spasitelj! (priznajem u značenju – verujem: po Mateju, 10, 32 – reči Hristove: „Svaki koji prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima.“) I taj dobri razbojnik prvi dospeva u raj.

Vera njegova spasila ga je. Za taj trenutak mogao se voditi svakakav život, činiti bilo šta, ali nijedan od velikih pravednika nije imao tako odlučan i apsolutan usklik: takođe na krstu – a u njegovom slučaju zbog čina – ne samo kajući se zbog učinjenog, koliko gledajući u budućnost, u luče carstva nebeskog, koje ne peku: Priznajem! I to je dovoljno.

Hristos je raspet. Mi smo ga raspeli, vi i ja. I raspinjemo ga svakodnevno i svakog časa, u svakom našem grehu, u svakom odlaganju, u lenjosti i ravnodušnosti, u pakosti i dok sledimo prinudu poluga materijalnog.

Kada mi ne ispovedamo Njega, stradalog, raspetog, mučenog, pokopanog – radi nas – mi radimo za njegove neprijatelje, stajemo u red dželata. Nikad nije kasno da postupimo kao jedan od dželata, narednik Longin, koji je pogodio rebro Spasitelja kopljem. Da Mu se okrenemo i obratimo, da uzviknemo prodornim i dubokim porivom duše – Hristos je Istinski Bog naš koji je došao da nas spasi. Spasi i mene i pomiluj. On je došao da spasi. I spasio je.

Ali, da bi to spasenje stupilo na snagu, došlo do nas, mi treba da kročimo u susret. A to je korak – ka Krstu, ka Hristu, ka Velikom Petku. Ako ne umremo, nećemo ni vaskrsnuti. Ako ne postradamo, nećemo se ni nasladiti. Ako se ne poklonimo, nećemo ni ustati.

Hristos umire. Ali, to je sveta smrt. On se spušta u ad gde susreće sve ljude, među njima i pravednike. Jer, bez Njegove žrtve čak su i pravednici bili u paklu. Između neba i zemlje, između čovečanstva i raja nalazio se nesavladiv bezdan – bezdan zakona.

Pravednicima u paklu nije bilo tako nesnosno kao grešnicima, ali sve to bilo je u paklu. I tek kad se Hristos Raspeti spustio u ad, razbio božanskom Svetlošću njegove teške dveri, mrtvi su uvideli svetlost istine – put na nebo bio im je otvoren. Dočekali su.

Veliki Petak1Počev od samog Adama, niz praotaca, uzevši Hrista za ruku kao Oca, kao Starijeg brata, krenulo je s njim u beskrajnom redu u vaskrsenje, u carstvo nebesko. Spasenje živima i mrtvima, Hristos se spušta u ad.

Ali to će se desiti veoma brzo. Kad prođe i Veliki Petak i Velika Subota i kada Bog vaskrsne tridnevno. I savaskrne sve, i one koji su umrli, i one kojima tek predstoji da umru. I od sada, posle ovog Velikog Petka, smrt nad nama nije vlasna.

Gde je tvoja žaoka, smrti! Ako postoji Veliki Petak, onda je ta žaoka iščupana.

Ljudi više nisu robovi sudbine, oni su slobodni u Bogu, oni su deca Božija, jer samo deca mogu obraćajući se Bogu da objavljuju: Oče naš!

Doviđenja. Ovo je bila Duginova direktiva o Velikom Petku.

Sutra na Veliku Subotu svako biće pozvano je da zanemi u smernoj zebnji pred Hristov silazak u ad. A u nedelju je – čudo Vaskrsenja. Vaskrs, Vaskrs Gospoda.

I Hristos će vaskrsnuti!

Fakti

Kultura
Pratite nas na YouTube-u