BJUKENENOVI RATOVI U BELOJ KUĆI

DžEJMS ROZEN Patrik J. Bjukenen: Niksonovi ratovi u Beloj kući: Bitke koje su oblikovale...

DžEJMS ROZEN

Patrik J. Bjukenen: Niksonovi ratovi u Beloj kući: Bitke koje su oblikovale i slomile predsednika i zauvek podelile Ameriku (Njujork, Kraun forum, 2017)

„Nisam razumeo tada, niti razumem sada zbog čega smo radili to što smo radili“, piše Patrik J. Bjukenen pri kraju Niksonovih ratova u Beloj kući, drugog od dva toma u kojima je opisao deceniju koju je proveo kao pisac govora, politički savetnik i blizak prijatelj 37. predsednika SAD.

Konkretno u ovoj rečenici Bjukenen govori o taktičkoj grešci tokom Votergejta, poslednjeg čina Niksonovog mandata. Ali autor – ratoborni vizionar koji je verovao da konzervativci mogu da preinače elektoralnu mapu pridobijanjem ključnih izbornih jedinica „Nju dil“ koalicije Frenklina D. Ruzvelta – na isti način mogao je sumirati i Niksonovih pet i po godina u Ovalnom kabinetu, tokom kojih je Bjukenen neprekidno bio zbunjen levim skretanjima predsednika, za kojeg je znao da je po prirodi bio konzervativac. „Zbog čega radimo ovo“, progunđao je autor 93 stranice kasnije u vezi sa sasvim drugim pitanjem. „Nisam znao odgovor“.

Iznova i iznova, dok su Nikson i njegovi ljudi razmatrali uticaj Vijetnamskog rata i pretnji radikalne levice, školske desegregacije i programa afirmativne akcije, nominacija za Vrhovni sud i finansiranja Velikog društva (naziv federalnog programa socijalne zaštite koji je uveo predsednik Lindon Džonson; prim. prev.), Bjukenen se mučio da shvati zbog čega je Nikson, kojeg je blisko poznavao od 1965. kao prepredenog političara čiji stavovi su se nedvosmisleno poklapali sa stavom „tihe većine“ Amerikanaca – fraze koju je prvi upotrebio Bjukenen – prihvatio političke recepte njegovih političkih protivnika.

„Zbog čega konzervativci – koji su toliko uticali na političke pozicije koje je Nikson usvojio prilikom svog povratka – nisu igrali ni približno toliku ulogu u tranzicionom timu i administraciji?“, pita Bjukenen. U jednoj tački se čak i tugaljivo zapitao da li su predsednika i njegove ključne saradnike – što se uglavnom odnosi na šefa kabineta H. R. Haldermana i savetnika za unutrašnju politiku Džona Erličmena – preokupirale „svojstvene suicidalne tendencije ili smrtne želje“.

ZAŠTO SE KONZERVATIVCI NA VLASTI PONAŠAJU KAO LIBERALI
Ovaj lament, koji otkriva unutrašnje funkcionisanje „problematičnog braka“ između Ričarda Niksona i konzervativizma, uz hiljade memoranduma koje je Bjukenen razmenio sa predsednikom, uključujući i mnoge koji ranije nisu objavljeni, glavna su vrednost Bjukenenove knjige. Duhovita i dobro dokumentovana, prepuna unutrašnjih analiza Niksona, zemlje i uloga živopisnih likova, – od Henrija Kisindžera do Hantera S. Tompsona, Ronalda Regana i Korete Skota Kinga – knjiga Ratovi u Beloj kući istovremeno je istorijsko štivo i autobiografija, polemika i portretisanje, zabavno štivo i elegija. Ovim, kao i prvim delom Niksonovih memoara pod nazivom Najveći povratak, u kojima se opisuju Niksonove divlje godine i pobeda na predsedničkim izborima 1968, Bjukenen je učinio nezamenljiv doprinos literaturi hladnoratovske Amerike.

nikson08Bjukenenov konflikt traje do današnjih dana. Njegovo zaprepašćenje liberalnom domaćom agendom predsednika ublaženo je refleksivnim impulsom da stane u njegovu odbranu, zato što je imao „prave neprijatelje“ – bukvalno celu akademsku zajednicu, medije, kao i civilnu i spoljnopolitičku birokratiju – i što je tokom celih tri decenije na nacionalnoj pozornici sve vreme bio predmet nemilosrdnih dvojnih standarda. (Na primer, isti onaj Njujork tajms koji je 1962. osudio objavljivanje tajni o Kubanskoj raketnoj krizi u ime „očuvanja integriteta Saveta za nacionalnu bezbednost“, 1971. godine, kada su Nikson i Kisindžer vodili taj Savet, tri meseca je sređivao dokumente Pentagona koji su kasnije objavljeni). Zbog toga Bjukenen danas može da hvali Niksonovu „spremnost da ostavi po strani političke razlike i bitke iz prošlosti i prevaziđe partijske razlike kako bi izabrao najbolje ljude da služe zemlji“, dok istovremeno osuđuje činjenicu da „nije bilo ideoloških konzervativaca među Niksonovim asistentima ili članovima kabineta iz Zapadnog krila“.

Vrhunac Bjukenenovog nezadovoljstva bio je Niksonov istorijski put u Kinu, februara 1972. godine. Vraćajući se predsedničkim avionom iz Šangaja, Bjukenen je čitao transkripte Kisindžerovih reči i automatski postao „ljut, zgrožen i posramljen“. „Bio sam besan“, piše on, zbog „izdaje Tajvana“. Tu se u prolazu odigrao verbalni duel. „To je sranje“, vrištao je Bjukenen na savetnika za nacionalnu bezbednost, dok je Brent Skovkroft gledao sa prikrivenim osmehom i palčevima uperenim na gore. Pre sletanja, borbeni Irac odlučio je da podnese ostavku. Na kraju je prešao preko toga, ali s vremena na vreme Bjukenenove frustracije su kiptele u memoarima – od pet ili deset hiljada reči – u kojima bi se ostrvljivao na predsednika. Najoštriji od svih, crpeći krv i bes od svojih pristalica, stigao je na predsednički sto u decembru 1970:

„Ni liberalna ni konzervativna, ni voda ni vino, Niksonova administracija… je hibrid, čije kolebanje nije uspelo da osvoji entuzijazam i lojalnost ni levice ni desnice, već sumnjičavost i nepoverenje i jednih i drugih. (…) Predsednik je napustio mnoge -dugotrajne tradicije Republikanske partije… i stavio ih po strani sa lakoćom koja mora da je zaprepastila milione republikanaca, kojima su one 40 godina bile poput Svetog pisma.“

NAPADI NA LEVICU
„Briljantna analiza“, naškrabao je Nikson na dokumentu, šaljući ga da cirkuliše među višim zvaničnicima, da bi se sledećeg meseca požalio Haldermanu: „Problem sa konzervativcima je što imaju krajnje tvrdo srce kad treba da izraze saosećajnost i samilost povodom bilo kakvih problema sa kojima se čovek suočava“.

Na kraju, zaključuje Bjukenen, Nikson nije uspeo da rasformira Veliko društvo „jer niko ko je zaista imao uticaja u njegovom unutrašnjem krugu se nije za to zalagao, a ni on tome nije pristupio svim srcem“. Predsednika je, smatra Bjukenen, „zaveo“ liberalni savetnika Danijel Patrik Monihan – jedan od kadrova prilikom čijeg izbora je predsednik zanemario ideološke razlike, što Bjukenen na drugim mestima veliča – da veruje kako može biti „američki Dizraeli, koji je iskoristio torijevce da vigovcima uvede određene mere“.

nikson06Kad god je Nikson poslušao Bjukenenov savet i frontalno udario na levicu, od toga je imao koristi, predvidljivo zaključuje Bjukenen. Tri velika primera za to su televizijski govor o „tihoj većini“ iz novembra 1969, koji je podigao narodnu podršku za vijetnamsku politiku vrhovnog komandanta tokom masovnih demonstracija antiratnog pokreta; dozvola potpredsedniku Spiru Egnjuu da tog istog meseca na glasan i do tada neviđen način u De Mojnu napadne medije zbog pristrasnosti, što je dobrim delom izvedeno po Bjukenenovom scenariju; i široka strategija protiv demokratskih kandidata tokom (re)izborne kampanje iz 1972. godine, kad je Nikson ostvario ubedljivu istorijsku pobedu obraćajući se grupama koje je Bjukenen identifikovao kao ključne za stvaranje Nove većine: severnim katolicima, južnim protestantima i etničkim zajednicama među plavim kragnama.

NOVA VEĆINA I SLIČNOSTI SA TRAMPOM
Paralele sa šokantnom pobedom Donalda Trampa 2016. godine nisu samo površinske prirode. „Naziv igre je bela radnička klasa“, Bjukenen je proročki poručio predsedniku 1972. godine. Uz asistenciju samih demokrata, koji su nominovali kandidata krajnje levice Džordža Mekgoverna za svog barjaktara, Nikson je „razbio Ruzveltovu koaliciju i stvorio Novu većinu, koja će Republikanskoj partiji doneti pobedu u najmanje 40 država na četiri od pet uzastopnih izbornih ciklusa, od čega dva puta u čak 49 država“. Šonu Spajseru, Trampovom kritikovanom portparolu, svakako bi dobro došlo da prouči Egnjuov vodič za borbu protiv medija. Bjukenen se priseća:

„Na medije smo gledali kao na sočiva koja prikazuju iskriveljnu sliku. Naš cilj nije bio da ih cenzurišemo ili ućutkamo. To je bilo nemoguće. Ono što smo mogli da uradimo je da dovedemo u pitanje njihov motiv, verodostojnost i mudrost, baš kao što su oni činili nama. Mogli smo da ih sprečimo da se prikažu kao bespomoćni branioci običnog čoveka i da ih identifikujemo kao ono što zaista i jesu: ‘mala neizabrana elita’, koja koristi svoju moć da usmerava nacionalnu politiku u skladu sa svojim ideološkim i političkim ciljevima. (…) Medijske mreže se nikada nisu oporavile od napada na njihov kredibilitet, aroganciju, pristrasnost i elitizam koji se dogodio u De Mojnu.“

egnjuniksonPodsećajući nas na uvod u današnje političke okršaje, Ratovi u Beloj kući takođe prikazuju upadljive portrete Bjukenenovih kolega iz Niksonove administracije. Retke su knjige u kojima je Spiro Egnju prikazan bolje od Henrija Kisindžera. Osramoćen nakon ostavke, posle odbijanja da se izjasni u sudskom procesu povodom optužbi za utaju poreza u oktobru 1973 – zbog prihvatanja da u potpredsedničkom apartmanu primi braon kese pune gotovine – Egnju je 1996. godine umro kao „zaboravljen čovek“, piše Bjukenen. Međutim, on je, pored Bjukenena, bio jedini otvoreni konzervativac u Niksonovoj Beloj kući, „čovek sa petljom i smislom za humor“, koji je „mogao da održi govor bolji nego bilo ko drugi u administraciji“ – ratnik spreman da se frontalno suoči sa licemerjem liberalne hegemonije, uz neustrašivnost koju je predsednik Nikson pokazivao ređe od kongresmena Niksona. „Mnogo pre objave ‘kulturnog rata’“, Bjukenen je primetio da je „Egnju bio predvodnik kontrarevolucije, tj. kontrareformacije koja nije imala za cilj da uništi univerzitete, medije ili crkve, već da razotkrije šta se u njima dešavalo dok je Amerika spavala“.

Sa druge strane, Kisindžer je prikazan kao „savesni birokrata“ vođen „željom za moći i slavom“. Analizirajući elegantne Kisindžerove memoare, Bjukenen se čudi „često sumornom“ i „monotonom“ stilu koji je bivši profesor sa Harvarda koristio pišući predsedniku do te mere da je Nikson „iznova i iznova“ tražio od Bjukenena da sve to ponovo napiše. O Kisindžerovim udvoričkim veštinama Bjukenen piše da je on u Ruzveltovoj sobi mogao zvučati kao Džejms Burnam, konzervativni mislilac koji je pomogao da se pokrene Nacionalna revija, i kao Džo Kraft, liberalni kolumnista iz džordžtaunskih salona. A tek temperament! „Upravo sam video dr Kisindžera kako po celoj sobi baca dokumenta koja sam mu dala, a general sa dve zvedice puzi okolo po podu i skuplja ih“, jednom je izvestila Bjukenenova sekretarica Sali Brinkerhof. „Kako se odnositi prema četvorogodišnjem geniju“, jednom prilikom se zapitao nekadašnji Kisindžerov zamenik Aleksandar Hejg. Čitaoci kojim žele da steknu balansiran uvid u portret Kisindžerovog državničkog delovanja očigledno bi trebalo da ga potraže na drugom mestu, pre svega u delu Kisindžer (1992) Valtera Izačona ili u prvom tomu priznate ovlašćene biografije Nila Fergusona pod nazivom Kisindžer: Tom I: 1923-1968: Idealista (2015)

OSVRT NA VOTERGEJT
Kao i u Najvećem povratku, Bjukenenov narativ je prirodno fokusiran na one epizode gde je najveći njegov lični pečat ili značaj otkrića preživelih memoara. Iako Ratovi u Beloj kući pružaju odličan uvid u period Niksonove vladavine, dosta toga nedostaje. Bjukenen, recimo, ćuti o otkriću iz decembra 1971, kada se saznalo da Združeni generalštab špijunira Niksona i Kisindžera, kradući im poverljive dokumente tokom 13 meseci ratnog perioda (takozvana Murer-Redford afera). Drugi stručnjaci to opisuju kao odlučujući događaj za Niksonovu sudbinu koji je nagovestio njegov burni mandat.

Takođe, Bjukenenov osvrt na Votergejt je fascinantan, ali i anegdotičan. Iako citira radove raznih strunjaka u mnogim oblastima, Bjukenen se ni u jednom trenutku ne hvata ukoštac sa najvažnijim istraživanjem o Votergejtu koje je objavljeno nakon 1974. godine, čija je suština bilo otkrivanje ko je zaista naredio provalu i prisluškivanje Demokratskog nacionalnog komiteta (DNC) u Votergejtu i zbog čega. Najproblematičnije je to što nam Bjukenen govori da je bio lični prijatelj sa metom ove operacije, srednjerangiranim demokratskim zvaničnikom R. Spenserom Oliverom, i da je čovek dolazio na piće u Bjukenenovu rezidenciju u Votergejtu navodno da bi pronašao odgovor na pitanje koje ga je mučilo – „zašto je Komitet za reizbor predsednika prisluškivao Spensera?“ Nigde se ne navodi Oliverov odgovor na to pitanje.

Bjukenenovoj bibliografiji takođe nedostaju beleške o knjigama Tajna agenda (1984) i Tihi puč (1991), koje su obezbedile veoma značajne odgovore na oba pitanja. Te odgovore sam kasnije doradio u mojoj knjizi Jači čovek: Džon Mičel i tajne Votergejta (2008), koja se pojavljuje u bibliografiji.

Ali duhovitost svih Bjukenenovih anegdota i oštrina njegovog stila – koju je Vilijam F. Bukli nazvao autorovom „ogromnom forenzičkom genijalnošću“, čini da ovi nedostaci deluju sićušno. Dobijamo čak i obrise autorovog dvogodišnjeg rada na poziciji direktora za komunikacije u Reganovoj administraciji, gde se navodi kako je predsednik, iznerviran dosađivanjem glasnogovornika demokrata u Kongresu, u nekarakterističnom naletu besa govorio o „tom prokletom Tipu Onilu“.

nikson05Poslednja pikanterija u ovom tomu može se naći u sećanjima na minulu Vašington u kojem je Bjukenen napredovao (a jednom čak radio kao golf-pomoćnik tadašnjeg potpredsednika Niksona). Nešto od ovoga je pokriveno u njegovoj autobiografiji Od samog početka (1988), koja ostaje važan izvor informacija o usponu konzervativizma. Bjukenenovi poslednji napori vraćaju nas u vreme kad je Univerzitetski klub bio isključivo muško mesto, gde su korisnici bazena plivali goli; kad je par mogao da kupi svoju prvu kuću u luksuznom vašingtonskom naselju Nortvest sa 10.000 dolara avansnog novca (koliko je Bjukenen primio za svoj manifest Nova većina iz 1973); kada su zaposleni u Beloj kući kupovali cigarete u podrumu zgrade Kancelarije savezne vlade; i kada ruski ambasador u SAD ne bi razmišljao da li da pisca govora u Beloj kući zamoli za nasmejanu fotografiju u predsedničkoj kabini predsedničkog aviona.

Džejms Rozen je glavni vašingtonski dopisnik Foks njuza i priređivač dela „Baklja koja nastavlja da gori: Veliki životi 20. veka“, najprodavanije antologije hvalospeva koju je objavio pokojni Vilijem F. Bukli mlađi

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u