STARA RIVALSTVA PONOVO NA BALKANU

SINIŠA LjEPOJEVIĆ Srbija može da utiče na svoj položaj svojom snagom i razumevanjem tokova...

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

Srbija može da utiče na svoj položaj svojom snagom i razumevanjem tokova u međunarodnim odnosima

Na Balkan se vraćaju stari svetski rivali i oživljavaju stara rivalstva svetskih i regionalnih sila. Aktivnije angažovanje svetskih sila na Balkanu je po pravilu deo šire svetske krize i znak priprema za njeno intenziviranje kao i pouzdan nagoveštaj povratka takozvanog hladnog rata u međunarodne odnose. Istorijska iskustva sugerišu da angažovanje i sukobljavanje velikih sila nikada nije dobro za balkanske zemlje.

To, dakle, nije nije novo iskustvo za Balkan, ali su sadašnje okolnosti bitno drugačije. Posle Drugog svetskog rata balkanski prostor je bio poprište nadmudrivanja dve svetske sile – Amerike, čiji je advokat bila Velika Britanija, i Sovjetskog Saveza. Sada je, međutim, mnogo više igrača u balkanskom kazinu, a i sam Balkan ima veći broj slabih i nakaradnih država nego što ih je bilo. Uz to, neke od balkanskih država i formalno pripadaju zapadnim blokovima – Evropskoj uniji i NATO – a nekoliko ih je izvan tih saveza i velika je verovatnoća da će tako i ostati. Pored Amerike i Rusije, tu su sada i Nemačka, i Velika Britanija, i Francuska i u velikoj meri i Turska. Do izvesne mere na Balkanu je prvi put prisutna i Kina sa svojim ekonomskim interesima, ali ona nije direktan učesnik tog ruleta.

Balkanska igra je sada mnogo složenija. Iako je većina upletenih zemalja deo zapadnog bloka, one, međutim, na Balkanu nastupaju pojedinačno sa svojim posebnim strateškim interesima a nosioci i operativci njihovog rivalstva su uglavnom zemlje regiona i domaća mreža raznih nevladinih organizacija i takozvanih eksperata, lobista. Nemačka i Francuska koriste EU kao pokriće svog angažovanja iako je jasno da je reč o njihovim nacionalnom, a ne evropskim interesima. Velika Britanija je na putu izlaska iz EU, ali njen status u Evropi u velikoj meri zavisi od političkih instrumenata kojima raspolaže, a Balkan se u Londonu doživljava kao prostor na kome je Ujedinjeno Kraljevstvo tradicionalno prisutno i gde ono može imati daleko veći uticaj nego na mnogim drugim mestima. Britaniji je, drugim rečima, Balkan važan zbog njenog mesta u Evropi, a ne u odnosima sa Rusijom. Turska se uključila jer veruje da stare balkanske veze mogu pomoći njenom statusu u Evropi mada njen uticaj ne bi trebalo precenjivati. Amerika je tu ne samo zbog Rusije – mada je to ključni razlog – nego i zbog EU i pre svega Nemačke. Rusija je oporavljena i veruje da joj njene tradicionalne veze na Balkanu otvaraju potencijal koji može biti veliki ulog u budućim međunarodnim odnosima i njenog dugoročnijeg povratka u taj deo Evrope.

NESIGURNOST ZAPADNIH BLOKOVA
Zanimljivo je da su u toj novoj-staroj balkanskoj igri, pored zemalja koje još nisu formalno članice postojećih blokova, i one koje su već članice zapadnih alijansi kao što su Grčka, Hrvatska i u velikoj meri Bugarska. To sugeriše da ti blokovi – EU i NATO – nisu baš na sigurnim nogama i da procene o njihovoj budućnosti nisu baš ohrabrujuće, pa se sada vodeće zemlje na vreme pokušavaju prestrojiti i zauzeti svoje pozicije na Balkanu. Javno se predstavlja da se Zapad na Balkanu bori protiv uticaja Rusije kako bi sprečio instaliranje Moskve u tom delu Evrope, ali iza te javne deklaracije kriju se mnogi sukobi među zapadnim saveznicima. Tu je pre svega rivalitet između Britanije, Nemačke, Francuske i Amerike, i mnogo je dokaza da njihova suprotstavljanja na Balkanu nemaju velike veze sa borbom protiv Rusije. Tu su posebno zanimljive Grčka, Bugarska i Hrvatska, jer one su članice zapadnih blokova, ali vodeće sile su u tim zemljama u sukobu.

U tom delu Balkana je, što se Zapada tiče, osnovni sukob između Amerike i Britanije, s jedne, i Nemačke, s druge strane. Mnogo je takvih dokaza u Makedoniji, donekle Albaniji, Bosni i Hercegovini i u Srbiji. U ovoj fazi se igra odvija uglavnom putem medija plasiranjem raznih priča o onoj drugoj strani i izjava nižih državnih službenika. Jedna od takvih „senzacija“ je i pisanje hrvatskih medija kako je Rusija davala naoružanje Hrvatskoj u vreme raspada Jugoslavije i kako je ne samo naoružavala Hrvatsku nego joj i politički pomogla.

simonovasrbija04U tim pričama se ne krije namera da se Srbiji pošalje poruka da se uzalud nada i dogovara sa Rusijom jer ona pomaže Hrvatima. Tačno je da je pred raspad Jugoslavije predstavništvo hrvatske kompanije Astra u Moskvi bilo veoma aktivno u lobiranju i kupovini oružja, ali većina naoružanja je Hrvatska dobijala preko Mađarske. U to vreme je direktor Astre u Moskvi bio Franjo Gregorić, koji je kasnije nagrađen mestom predsednika vlade.

Još uvek takođe nije jasno šta se to desilo sa najvećom hrvatskom kompanijom Agrokor. Dugovi jesu veliki, ali to je osnova savremenog kapitalizma. Agrokor nekome smeta, a banke poverioci su, kao što banke obično rade, samo izvršioci političkih planova. Agrokor radi na celom jugoslovenskom prostoru, i ta kompanija u velikoj meri ima potencijalni integrativni kapacitet. To nekome smeta. Uz to trećina dugove Agrokora je dvema državnim ruskim bankama, pa mnogi veruju da je to bio i ključni razlog sudbine hrvatske kompanije. I to je deo nove balkanske igre. Ali ta igra je i znatno šira pošto se generalno nastoje dezavuisati oni koji imaju uticaja i na Balkanu.

MOĆ ZAPADNE MREŽE NA BALKANU
U ovoj fazi obnove rivalstva Zapad je u prednosti, jer odavno ima široku mrežu u svim zemljama Balkana i većina medija je pod zapadnim uticajem. Nevolja je, međutim, što Zapad, sem medijskih manipulacija i specijalnih operacija, nema ništa bitnije da ponudi zemljama Balkana. Ekonomski je na kolenima, a ekonomska pomoć može suštinski da odredi naklonost Balkana. Uz medije i pod višegodišnjom propagandom stvorene javne percepcije Zapad je u prednosti i zbog mehanizama kontrole nezadovoljstva balkanske -javnosti. Amerika je odavno razradila mehanizam po kome kontrolu državnih vlada malih i ekonomski oslabljenih zemalja prepušta Međunarodnom monetarnom fondu i bankama, a američka mreža se bavi nezadovoljstvom javnosti, jer se dobro zna da ono što MMF traži i teror banaka obavezno dovode do velikog nezadovoljstva većine građana. I tu onda u pogodnom času nastupaju razne demonstracije i protesti nezadovoljnih, pa se ta nagomilana energija javnosti koristi da se ustvari ništa ne promeni. Amerika je u velikoj prednosti u odnosu na sve druge i zbog generalno većinskog proameričkog raspoloženja na celom Balkanu. Na Balkanu su svima puna usta Evrope, ali u stvarnosti svi gledaju ka Americi. Uz to, Amerika ima daleko veću mogućnost kontrole političkih elita Balkana od drugih, veću i od EU. Za razliku od Zapada, Rusija nema te mehanizme i u ovoj fazi ona zaostaje.

simonovasrbija01U toj novoj balkanskoj igri, kao i uvek do sada, posebno mesto ima Srbija. Srbija je zemlja koja održava bliske veze sa Rusijom, a istovremeno zvanični Beograd kao svoj strateški cilj označava članstvo u EU, dakle u zapadnom bloku. Srbija ima najveći stepen saradnje sa NATO, najveći za zemlju koja nije članica, a učestvuje i u vojnim misijama EU. Zbog tako neobičnog i specifičnog položaja, ona je, uz Makedoniju i Republiku Srpsku, kao deo Bosne i Hercegovine, u verovatno najtežem položaju u obnovljenoj balkanskoj igri. U velikoj meri Srbija je uz Makedoniju glavni prostor te balkanske igre, možda čak i važniji od Makedonije, jer u konačnici Srbija može posredno odrediti i sudbinu Skoplja. Otežavajuće za Srbiju je to što ima problem Kosova i Metohije, koji još uvek ima najveći ucenjivački potencijal za Beograd, bez obzira ko bio na vlasti.

ŠTA MOŽE SRBIJA?
Zvanična Srbija je izabrala put balansiranja između velikih sila. Da li je, međutim, to moguće i do kada? Ako je strateški cilj članstvo u EU, onda to nije moguće, i vrlo brzo neće biti izvodljivo čak i zvanično. Ali Srbija, s druge strane, nije u prilici da raskine veze sa Rusijom. I to zbog više razloga, a jedan od njih je i to što Srbija bez Rusije, bez veza sa Rusijom, nije važna Evropi, nije uopšte zanimljiva.

To je veoma složena pozicija, koja zahteva ne samo pametnu politiku nego i odlučnost u njenom sprovođenju. Osnovni uslov za to su pouzdane i dobre informacije i razumevanje tehnologije i licemerstva kako Zapada tako i ukupnih međunarodnih odnosa. Srbija bi zato trebalo da se pre svega osloni na svoje procene temeljene na pouzdanim informacijama, a ne na razne poruke svetskih i evropskih putnika. Više bi tako pažnje trebalo poklanjati ne samo odnosima Rusije i Zapada nego i onima među zapadnim zemljama koje imaju ambicije na Balkanu. Ti odnosi nisu ni malo jednostavni i njihovo nerazumevanje ima visoku cenu. U osnovi Srbija ne bi trebalo da žuri, nego da se primiri, da ćuti, i vreme koristi za rešavanje domaćih problema, pre svega ekonomije i primetne frustracije u društvu. I da jača svoju unutrašnju snagu i preuzme kontrolu nezadovoljstva javnosti, a ne da ono bude instrument slabljenja Srbije. Jer ništa u međunarodnim odnosima u ovoj fazi nije izvesno i niko, ma kako izgledao moćan, ne može da kaže kako će se situacija dalje razvijati. Srbija ne bi smela da bude nespremna i zatečena olako preuzetim obavezama i bez potrebe potpisanim sporazumima. To istovremeno znači da ne potcenjuje unutrašnje nezadovoljstvo jer njegova akumulacija je najefikasnije oružje balkanskih igara.

simonovasrbija02Ako balkanska istorija može biti od koristi, onda bi se moglo ponovo reći da će geopolitička sudbina Balkana biti definisana na nekom drugom mestu kada velike sile međusobno dogovore novi poredak u Evropi. Ne bi trebalo isključiti ni verovatnoću da bi takvom dogovoru mogao prethoditi i neki širi oružani sukob, rat. Ali balkanske zemlje, pa tako i Srbija, mogu da utiču na sopstveni položaj pre svega svojom unutrašnjom snagom i razumevanjem tokova u međunarodnim odnosima. Utoliko pre što igra svetskih rivala na Balkanu može i da potraje. Ali, kakav god bio njen ishod, svi moraju biti svesni istorijske konstante tog dela sveta – Balkan je uvek bio granica svetova i to će biti i u bilo kakvom novom poretku, a Srbija je na prvoj liniji te granice.

Politika
Pratite nas na YouTube-u