DMITRIJ DROBNjICKI: PROMENE U ZAPADNOJ POLITICI ĆE NASTUPITI POSTEPENO

Nove političke snage moraju naučiti lekcije iz poslednjih godina, posebno one koje se tiču...

Nove političke snage moraju naučiti lekcije iz poslednjih godina, posebno one koje se tiču postupnog osvajanja političkog prostora

Prvi krug francuskih predsedničkih izbora pokazao se važnom etapom političke borbe koja je poslednjih godina u toku na Zapadu.

Jedinstveni globalni svet bez granica, nacija i trgovinskih barijera – prestao je da bude neizbežna budućnost. Štaviše, već je prestao da bude poželjna budućnost. U svakom slučaju bar za izrazitu većinu stanovnika takozvanih razvijenih zemalja. Iza šljaštećih fasada sloboda, jednakih mogućnosti za sve i postindustrijskog raja pokazalo se na baš privlačno naličje. Čovek Zapada osetio je da je njegov način života, kojim se on, ne bez razloga, ponosio, počeo da se ruši.

Otvaranje granica nije donelo nikakve opipljive prednosti ni onima koji traže posao ni biznisu, ali je zato isprovociralo najezdu migranata i izbeglica sa kojima je stigla jeftina radna snaga, ali i profesionalni „gutači“ socijalne pomoći, kriminalni elementi i teroristi. Takozvana slobodna trgovina postala je činilac nezapamćene neslobode za ljude rada. Nikakve poštene konkurencije sa transnacionalnim gigantima nije ni moglo da bude.

Sve se dodatno pogoršalo sa jačanjem naddržavnih struktura . Evropske unije, NATO, Svetske trgovinske organizacije i drugih. Međunarodni birokrata postao je uticajniji od političara koje biraju građani unutar svojih nacionalnih država. Ideolozi globalizacije čak nisu ni skrivali u svojim radovima da će u „svetloj budućnosti“ demokratija prestati da igra bitnu ulogu – za šta god glasali birači, svetska pravila neće dozvoliti da izborna volja plebsa dovede u pitanje globalni svetski poredak.

Nije slučajno što su baš imigracija, „slobodna trgovina“ i članstvo u nadnacionalnim strukturama postali glavna meta kritike novih antiglobalista. A još se ispostavilo da oni imaju ozbiljnu podršku birača. Zato su ih odmah žigosali kao „rasiste“, „naciste“ i politikante koji računaju sa najnižim ljudskim osećanjima. Međutim, propaganda se nije pokazala efikasnom koliko bi to želelo globalno rukovodstvo.

Takozvani Bregzit već je svršena činjenica. Koštao je karijere britanskog premijera Dejvida Kamerona, a Tereza Mej je prinuđena, uprkos ličnim uverenjima, da realizuje volju svojih sunarodnika.Potom, posle pobede Donalda Trampa – u zapadnim koridorima vlasti i medijima počela je slabo skrivana panika.

Jer, sledili su referendum u Italiji, ponovljeni izbori u Austriji, Holandiji i Francuskoj, pa u Nemačkoj. Zato su sve snage mejnstrim-medija i establišment-propagandista bile bačene na zaustavljanje „populističkog talasa“.Bivši predsednik SAD Barak Obama veoma aktivno je učestvovao u francuskoj predizbornoj kampanji.

U Petoj republici se u nekom trenutku čak bila pojavila inicijativna grupa koja se zalagala za Obaminu kandidaturu za predsednika Francuske. Potom se veoma brzo otkrilo da bivši lider prekookeanske supersile podržava Emanuela Makrona, političku figuru koju je evropski establišment stvorio na brzinu čim je shvatio koliko su ranjivi svi ostali suparnici Marin Le Pen.

Za globaliste su stigle dobre vesti iz Austrije i Holandije. A u drugi krug izbora u Francuskoj ušli su lider Nacionalnog Fronta Marin Le Pen i Emanuel Makron.

Iako je Le Pen objavila svoju „istorijsku pobedu“ i pozvala birače na „juriš na Jelisejsku palatu“, ona nema neke naročite izglede u drugom krugu. Kao ni njena partija na junskim parlamentarnim izborima. Da je Marin osvojila makar 30 odsto glasova i nesporno prvo mesto, još bi se i moglo govoriti o političkom proboju i njenim šansama da slomi otpor establišmenta. A osvojena 22 odsto su čak ispod njenih rejtinga od pre tri meseca.

A još su bezmalo sve ostale partije, odmah po zatvaranju birališta, pozvale svoje pristalice da u drugom krugu (7. maja) glasaju za Makrona. U suštini – protiv Le Pen. Njoj kao desnom evroskeptiku još mogu pomoći samo birači predsedničkog kandidata krajnje levice Žan-Lika Melanšona koji je zauzeo na izborima četvrto mesto i poziva da Francuska istupi iz EU. Međutim, to je za nju slaba uteha.

Svi analitičari smatraju da Le Pen nikakvo čudo neće pomoći da porazi kandidata establišmenta jer će teško osvojiti više od 42-43 odsto glasova. Ne treba gubiti iz vida da će svi francuski listovi i televizije – sve do „izborne tišine“ (6. maja) – na sve načine, ali bezuspešno, torpedovati Marin Le Pen. Sasvim je moguće da će njena partija posle izbora u junu imati još više poslanika u nacionalnom parlamentu, ali verovatno ne osetno više (sada ih ima dva). Jer, ti izbori će biti održani po većinskom sistemu i takođe – u dva kruga. A ne treba sumnjati da će protiv kandidata Nacionalnog fronta biti primenjena ista taktika kao i protiv njegovog lidera.

Možemo li, dakle, tvrditi da „populistički talas“ opada? Da se mirna revolucija antiglobalista završila i da dolazi vreme „reakcionara“? Nema sumnje da su populisti izgubili nekoliko važnih bitaka. Do cunamija koji prelazi preko Evrope i obara njen establišment nije došlo.

Mislim da je glavni uzrok tih poraza u entuzijazmu sa kojim su se lideri-antiglobalisti bacali u svoje bitke. A to su činili jer ih je bio obuzeo razumljivi entuzijazam da sve reše jednim zamahom. Međutim, samo je politički sistem SAD – sa njegovom stabilnom dvopartijnošću, sistemom stranačkih izbora i federalnim glasanjem po državama – mogao da obezbedi juriš na Olimp vlasti iz prvog pokušaja, čak i bez ikakve partijske podrške. Sa osloncem samo na protestni naboj kod birača.

A i to je bilo moguće zato što su ideje „trampizma“ i u samim SAD sazrevale već poodavno. Osim toga, znatno pre izbora su se u SAD bili pojavili prilično popularni alternativni mediji koji su privukli čitaoce koji više nisu verovali mejnstrim-listovima. A evropskim populistima je do toga još daleko…

Konačno, antiglobalisti su sa velikom mukom dolazili do međusobnog razumevanja. Lider Partije nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), Najdžel Faradž, dugo nije mogao da nađe zajednički jezik sa Marin Le Pen, a ona sa Trampom… Naravno, bilo je i rezultata. Bivša liderka partije Alternativa za Nemačku, Frauke Petri, organizovala je međunarodni forum evroskeptika u Koblecu. Arhitekte Bregzita i štab Donalda Trampa prilično efikasno su sarađivali još od 2015. godine. Rezultat znamo.

Italijanska Liga Severa i Pet zvezdica nisu odbile moralnu i konsultativnu pomoć francuskih i britanskih prijatelja. I pobedile su. Ali, u Austriji i Holandiji su rezultati bili obrnuti. Nije se za direktnu podršku Marin Le Pen odlučio ni Donald Tramp. U intervjuu agenciji Asošiejted pres bio je krajnje oprezan i čak rekao da nema favorita na francuskim izborima.

A Barak Obama je Makronu u telefonskom razgovoru poželeo pobedu. Čak mu je dao i nekoliko saveta za vođenje kampanje u poslednjim satima i danima. Makron je sa ponosom otkrio detalje tog razgovora. Na rezultat Marin nepovoljno je uticala još jedna okolnost. Stvar je u tome što ljudi – u drugim zemljama gde su antiglobalisti pobeđivali – nisu videli ozbiljnih promena.

U Britaniji će razvod sa EU trajati više od jedne godine. Tramp se zaglibio u borbi sa sopstvenim Kongresom i prinuđen je da pravi ustupke. U Italiji je vlast i dalje u rukama partije koja je upravljala zemljom i do decembarskog referenduma. Od novog antiglobalističkog pokreta (2015-2017.) očekivalo se, međutim, da izvojuje brze i odlučne pobede i da promeni svet bezmalo momentalno…

Antiglobalisti su u jednom ipak uspeli tokom dve protekle godine: njihov „dnevni red“ je ušao u svakodnevni politički dikurs. Delimično ga je čak preuzeo i establišment – da ne bi potonuo. Osim toga, tradicionalne partije su počele da trpe poraze (u Austriji i Francuskoj), a vladine koalicije da se ruše (kao u Holandiji).

Birači su postali mnogo zahtevniji, a što je najvažnije – osetili su da od njih mnogo šta zavisi. Sve u svemu, nalazimo se ne na kraju procesa, već na samom njegovom početku. Nove političke snage moraju naučiti lekcije iz poslednjih godina, posebno one koje se tiču postupnog osvajanja političkog prostora.

Stara elita takođe neće dremati. Njoj je životno važno da zadobije simpatije birača koji su glasali protiv Rencija, za Bregzit, Hofera, Vildersa i Le Pen. Zapad će na tom planu nastaviti da se menja.

Radiće se o brzini promena.

Izvor Fakti, 26. april 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u