PEPE ESKOBAR
Beskrajne nagoveštaje Hladnog rata 2.0 treba posmatrati kao iskonski strah Partije rata od Evroazijske integracije
Neposredno pre sastanka sa američkim državnim sekretarom Reksom Tilersonom u Moskvi, Vladimir Putin je za rusku televiziju izjavio da se poverenje (između Rusije i SAD) „na funkcionalnom nivou, posebno u vojnom domenu, nije popravilo, već je, naprotiv, degradiralo“. Naglasak je na rečima „funkcionalno“ i „degradiralo“ – baš kao u izveštaju Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je suštinski optužio Moskvu za širenje lažnih vesti.
Na vrhuncu histerije u vezi sa Aferom Rusija (autor koristi izraz Russia-gate, čime se aludira na čuvenu aferu Votergejt; prim. prev.), čak i pre krajnje kontroverznog hemijskog incidenta u Siriji i posledičnog Tomahavk spektakla – koji je možda bio i kinematografska predstava – Trampovo resetovanje odnosa sa Rusijom već je bilo mrtvo, odnosno „tomahavkovano“ od strane Pentagona, Kapitol hila i medijski izmanipulisane javnosti.
Pa ipak, samo generali iz fotelje mogu tvrditi da je u američkom nacionalnom interesu da rizikuje direktni vrući rat protiv Rusije i Irana u Siriji. Rusija je u toj zemlji gotovo ostvarila svoj ratni cilj – sprečavanje pojave Emirata Takfiristan.
Pomisao da će Tilerson biti u poziciji da izda ultimatum ruskom minisru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu – sa nama ili sa Damaskom i Teheranom – je smešna. Moskva neće tek tako Trampovoj administraciji ili američkoj „dubokoj državi“ predati svoju teško stečenu sferu uticaja u Jugozapadnoj Aziji. Ono što Moskva zaista želi da zna je ko kreira politiku Vašingtona prema Rusiji. Sad imaju odgovor koji su tražili.
A tu je i šira slika. Iransko-rusko strateško partnerstvo, zajedno sa Kinom, jedan je od tri ključna čvora velike priče 21. veka – evroazijske integracije – u kojoj su Rusija i Iran zaduženi za energetski deo jednačine, dok je Kina investiciona lokomotiva.
To nas dovodi do same suštine – partija rata se plaši evroazijske integracije, a taj strah se neminovno manifestuje kao akutna rusofobija. Ta rusofobija, doduše, nije monolitna. Postoji prostor za argumentovano neslaganje, čak i za civilizovane modulacije.
UPOZNAJTE DOKTORA K.
Dokaz A: Henri Kisindžer, koji je u svojstvu doživotnog člana nedavno govorio na godišnjem zasedanju Triletaralne komisije u Vašingtonu.
Članove Trilateralne komisije, koju je stvorio Dejvid Rokfeler 1974. godine, pažljivo bira dr Zbignjev-Velika šahovska tabla-Bžežinski, čija cela karijera se svodi na sitne varijacije u sveobuhvatnoj strategiji koja nalaže da bi SAD konstantno trebalo da sprečavaju pojavu „respektabilnog konkurenta“ u Evroaziji ili u današnjim uslovima pojavu evroazijske alijanse.
Kisindžer je jedini geopolitičar koji uspeva da u potpunosti pridobije Trampovu pažnju. On je do sada bio glavni posrednik dijaloga – i potencijalnog resetovanja odnosa – Moskve i Vašingtona. Pisao sam da je ovo deo njegovog modifikovanog balansiranja, tj. strategije „zavadi pa vladaj“, koja se sastoji od podsticanja udaljavanja između Rusije i Kine sa krajnjim ciljem da se evroazijska integracija izbaci iz koloseka.
Kisindžer se osetio primoranim da svojoj navodno dobro informisanoj publici objasni kako Putin nije Hitler, da ne gaji imperijalne težnje i da opisivanje Putina kao globalnog super-zlikovca predstavlja „percepcijsku i suštinsku grešku“.
Stoga Kisindžer zagovara dijalog iako insistira da Moskva ne može vojno poraziti Vašington. Njegovi uslovi su da Ukrajina mora ostati nezavisna, bez ulaska u NATO, dok se o Krimu može pregovarati. Ključni problem je Sirija: Kisindžer je nepopustljiv u stavu da Rusiji ne sme biti dozvoljeno da postane važan igrač na Bliskom istoku (iako je vojnom podrškom Damasku i organizovanjem mirovnih pregovora u Astani već stekla taj status). Implicitna poruka je da je to razlog što je teško ispregovarati ceo sporazumni „paket“ sa Rusijom.
Sada uporedite Kisindžera sa Lavrovim, koji je, citirajući Doktora K, nedavno uspostavio dijagnozu koja mu se neće svideti: „Formiranje policentričnog međunarodnog poretka je postojan proces. U našem zajedničkom interesu je da on bude više stabilan i predvidiv.“ Još jednom, sve se svodi na evroazijsku integraciju.
Putin je već to detaljno naglašavao pre pet godina, čak i pre nego što su Kinezi u potpunosti predstavili koncept Jedan pojas, jedan put (OBOR) 2013. godine. OBOR definitivno može biti interpretiran kao još ambicioznija varijacija Putinove ideje: „Rusija je neotuđivi i organski deo Velike Evrope i evropske civilizacije… To je razlog što Rusija predlaže stvaranje zajedničkog ekonomskog prostora od Atlantskog do Pacifičkog okeana i zajednice koju ruski eksperti nazivaju ‘Savezom Evrope’, koji bi ojačao ruske potencijale u njenom ekonomskom zaokretu ka ‘novoj Aziji’.“
Zapad – ili da budemo precizniji, NATO – je uložio veto na taj plan Rusije. A to je momentalno ubrzalo rusko-kinesko strateško partnerstvo i bezbrojne deklinacije koje su usledile. To je razlog zbog kojeg je nedavni izveštaj Komisije za američko-kineske ekonomske i bezbednosne odnose zaključio da Kina i Rusija prolaze kroz „najviši period bilateralne (vojne) saradnje“.
PARTIJA RATA NIKAD NE SPAVA
Dokaz B: Po značaju u rangu Kisindžerove izjave da Putin nije Hitler, istaknuti list američke diplomatije objavio je prilično impresivan esej Roberta Ingliša sa Univeziteta Južna Kalifornija, doktora političkih nauka sa Prinstona.
Nakon pažljive analize, neizbežni zaključak je da je profesor Ingliš uradio nešto veoma jednostavno, ali do sada nezabeleženo: sa „pažljivom učtivošću“ je doveo u pitanje „preovlađujuću kolektivnu paradigmu“ i „razlupao pozicije“ bukvalno celog američkog spoljnopolitičkog establišmenta navučenog na rusofobiju.
Rusko-kinesko strateško partnerstvo – ujedinjujući dve najveće pretnje po Ameriku koje je proglasio Pentagon – ne dolazi uz formalni ugovor koji bi bio praćen pompom i ceremonijom. Nema načina da se saznaju dublji uslovi koje su Peking i Moskva dogovorili na bezbrojnim sastancima Ksija i Putina.
Sasvim je moguće ono što diplomatama nezvanično ume da izleti – da je u NATO poslata tajna poruka da će, ukoliko jedan od strateških partnera bude ozbiljno šikaniran – bilo u Ukrajini ili Južnom kineskom moru – NATO morati da se nosi sa oba. Što se tiče Tomahavk spektakla, moguće da se radilo o jednokratkom postupku; Pentagon jeste upozorio Moskvu, a Tilerson je u Moskvi garantovao da Trampova administracija želi da ostavi otvorenim kanale komunikacije.
Ali Partija rata nikad ne spava. Ozloglašenim neokonima, ohrabrenim nakon Trampove predstave sa Tomahavcima i čokoladom (Tramp se pohvalio kako je naredio akciju dok je jeo čokoladni dezert sa Kineskim predsednikom; prim. prev.), kreće voda na usta kad pomisle na „šansu“ da u Siriji vide neku vrstu remiksa iračkog „Šoka i strahopoštovanja“ (naziv američke vojne doktrine primenjene prilikom napada na Irak 2003. godine; prim. prev.)
Glavni cilj Partije rata ostaje sukob sa Iranom, što se sada objedinjuje sa neoliberalkonskom rusofobijom – razvijenom preko trenutno utihle, ali svakako ne i nestale Afere Rusija. Međutim, na stranu sva histerija, prava mračna priča u toj aferi je orvelijanska nadzorna moć američke „duboke države“, kako su je nazvali bivši analitičar CIA Rej Mekgavern i zviždač Bil Bini.
Bez obzira na dugoročne posledice turbulentnog dvočasovnog sastanka Putina, Lavrova i Tilersona, rusofobija – i iranofobija kao njen pratilac – neće nestati iz geopolitičkog spektruma SAD i NATO. Posebno ne sada, kad je Tramp možda konačno pokazao pravo lice „psa izdresiranog da služi neokonskoj dogmi“.
Maske su napokon pale i ove beskrajne nagoveštaje Hladnog rata 2.0 treba posmatrati kao ono što oni zaista i jesu – iskonski strah Partije rata od Evroazijske integracije.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
