NIL KLARK
Stari atlasi iz 60-tih ne pružaju nam samo prozor u prošlost, već mogu ukazati i na rešenja za budućnost
Većina ljudi na Zapadu verovatno je zaboravila Ujedinjenu Arapsku Republiku, UAR, koja je postojala od 1958. do 1971. godine i u kojoj su Egipat i Sirija učestvovali kao jedna država. Bila je to uzbudljiva istinski progresivna era dekolonizacije, u kojoj su nesvrstane zemlje zajednički došle na ideju da je snaga u jedinstvu.
„Sitničavost mnogih novih država bila je prepoznata kao slabost i pored toga što su već bile prošle period dekolonizacije. Tada su preduzeti napori da se stvore federacije koje bi obezbedile veću političku snagu, brži ekonomski razvoj i podelu infrastrukturnih troškova, kao što su recimo saobraćajni“, piše Rejmod F. Bets u svojoj knjizi Dekolonizacija.
Gotovo istovremeno sa UAR postojala je i Zapadnoindijska Federacija, koja je trajala od 1958. do 1962. Godinu dana kasnije osnovana je Federacija Malezije. U Africi progresivni političari, poput predsenika Gane Kvame Nkrumaha, entuzijastično su promovisali ideju panafrikanizma. Svaka od pomenutih federacija danas je nestala. Ali, dok su Malezija i Singapur nakon razvoda ostale uspešne države, raspad drugih unija nije imao tako srećan kraj.
Kolaps UAR i raspad panarapskog pokreta definitivno su imali veoma negativne posledice za običan narod na Bliskom istoku. Harizmatični i dalekovidi egipatski predsednik Gamal Abdel Naser nadao se da će se većina – ako ne i sve – arapske države priključiti Ujedinjenoj Arapskoj Republici.
DA SE OSTVARIO NASEROV SAN
Hajde sa zamislimo da se njegov san ostvario. Da li bi UAR (Irak) bila napadnuta 2003? Naravno da ne bi. UAR bi bila suviše jaka. Zapamtite, siledžije uvek napadaju samo slabe.
Sirija danas ne bi bila u plamenu da je 1961. godine ostala u UAR. Istovremeno, sirijska elita nije favorizovala Naserov socijalizam, i nakon vojnog puča u septembru Sirija je raskinula veze sa Kairom. Ali javnost nije podržala taj potez. Ljudi su izašli na ulice Damaska, Alepa, Homsa i drugih velikih gradova da bi izrazili protest.
Egipat je zadržao naziv (UAR) i zastavu u nadi da će se Sirija jednoga dana vratiti. Atlasi iz 60-tih pokazuju ime „UAR (Egipat)“. Godine 1969. došlo je do jačanja panarapske ideje, pošto je na vlast u Libiji došao mladi pukovnik pronaserovske vojske Muamer Gadafi. Gadafi je, zajedno sa Egiptom, u decembru 1968. osnovao Arapski revolucionarni front, da bi 1970. Sirija pokazala interesovanje za članstvom. Ali kasnije, iste godine, panarabizam je doživeo udarac od kojeg se nikad nije u potpunosti oporavio. Naime, iznenada je u 52. godini preminuo Gamal Abdel Naser. Njegov naslednik Anvar el Sadat okrenuo se ka SAD – što je put kojim je nastavio da ide i Hosni Mubarak. Gadafi se još uvek zalagao za stvaranje jedinstvene arapske države, ali federacija arapskih republika, kao unija uspostavljena 1972. godine, u koju su u različitim periodima bili uključeni Libija, Egipat, Sirija i Sudan, formalno je ugašena 1977. godine.
Baasističke vlade u Iraku i Siriji krenule su različitim putevima sa tragičnim posledicama po obe zemlje. Sirija je 1991. podržala ratni napad Amerike na Irak sa ciljem da se Sadamove snage isteraju iz Kuvajta. Ilegalna invazija na Irak iz 2003. dovela je do obnavljanja poziva na panarapsko jedinstvo, o čemu sam izveštavao u Nju stejtsmenu. Ali od toga nije bilo ništa.
Četrnaest godina od „šoka i strahopoštovanja“, osvrnimo se na jadno stanje „arapske nacije“. Libija, koja je pod Gadafijem imala najveći životni standard u Africi, NATO bombama je vraćena u kameno doba. Zemlja koja je pre samo sedam godina imala uspešnu ekonomiju sada svedoči povratku tržišta robova. Da li je to napredak?
Tunis, nekad tako miran, potreslo je terorističko nasilje u kojem su 2015. godine na plaži ubijeni i britanski turisti. Irak proživljava traumu četrnaestogodišnjeg rata i nasilja sa preko milion mrtvih i preko četiri miliona izbeglih građana. Liban je bombardovan, a danas imamo terorističke napade Daeša u šiitskim naseljima. Palestinske patnje su sve veće.
RED STRELjANIH DRŽAVA
Sirija je u sedmoj godini rata koji je izazvao Zapad da bi svrgnuo tamošnji režim. SAD i saveznici ilegalno su bombardovali zemlju bez ikakvih posledica i, svaki put kad se učini da Damask dobija rat, oni dodaju ulje na vatru.
Jemen – koji je od 1958-1961. bio u asocijaciji sa UAR pod nazivom „Ujedinjene arapske države“ – već dve godine bombarduje saudijska koalicija, kojoj SAD i UK pružaju oružje, logistiku i obaveštajnu podršku. UN su navele da oko dve trećine populacije treba pomoć, dok je više od sedam miliona pogođeno „ozbiljnom nestašicom hrane.“
U Egiptu, koptska hrišćanska zajednica je pogođena serijom terorističkih napada Daeša, „frankeštajnovskog čudovišta“ zapadnog procesa „smene režima“.
Naser se sigurno prevrće u grobu. SAD i saveznici su, kako se izrazio general Vesli Klark, jednu za drugom streljali nezavisne bliskoistočne države. SAD su se oslonile na sirijsku podršku protiv Iraka, da bi se potom, kad je Irak zapaljen, usmerili na Siriju. Velika Britanija je ubedila Gadafija da odustane od oružja za masovno uništenje, da bi nekoliko godina kasnije zagovarala totalni rat protiv njegove zemlje.
Ako lobi beskrajnog rata dobije šta hoće u Siriji i svrgne njenu sekularnu vladu, zaštitnički nastrojenu prema hrišćanima, to znači da će se punom parom fokusirati na novu operaciju „smene režima“ – ovaj put u Iranu. Pišući o neuspehu arapskih država da se ujedine, Adam Gari s pravom piše o „propuštenoj šansi da se ostvari sekularna stabilnost u regionu koji je sada preplavljen verskim građanskim ratovima, masovnim ubistvima, erozijom žensih prava i terorizmom“. Gari za trenutnu nestabilnost krivi arapske lidere zato što se nisu ujednili u 60-tim i 70-tim, dok su bili pod sovjetskom zaštitom.
Nažalost, ne možemo vratiti vreme na 1971. godinu, ali možemo pokrenuti ideju o novoj Ujedinjenoj Arapskoj Republici. Britanski antiratni političar Džordž Galovej jedna je od istaknutih ličnosti koje su pozvale na uspostavljanje UAR. Lekcije iz prošlosti su nas naučile da je, kada govorimo o odbijanju i odvraćanju agresije, snaga u jedinstvu. Međutim, ne radi se samo o samoodbrani; pomislite na ogromnu ekonomsku korist za obične građane.
Nova UAR – podržana na referendumima u budućim državama članicama – inicijalno bi mogla da bude formirana kao savez Egipta, Sirije i Iraka, uz poziv drugim zemljama da se priključe. Ako vam ovo deluje nerealno, imajte na umu da su tri „ključne“ zemlje danas bliže nego što su bile u prethodnih mnogo godina. Egipatski predsednik Abdel Fatah el Sisi podržao je sirijsku vojsku u ratu protiv „terorista“. Egipatske ekonomske veze sa Irakom takođe su ojačane u prethodnim mesecima.
VIŠE NE BI BILO LAKIH META
Što se više Kairo bude udaljavao od nazadnog Rijada i približavao Iraku i Siriji, to su veće šanse da se ostvari stvarni napredak za arapski svet. Rusija bi mogla da odigra pozitivnu ulogu babice u ponovnom rađanju UAR, kao i da obezbedi odbrambene garancije i vojnu opremu za odvraćanje svakog napada SAD i njihovih saveznika.
Da bi se Teheran uverio da ne postoji nikakva antiiranska agenda, UAR bi mogla da potpiše ugovor o prijateljstvu i nenapdanju sa iranskom vladom. Izraelu – koji bi se sigurno protivio osnivanju UAR – bilo bi rečeno da će biti ostavljen na miru ako i on ostavi UAR na miru, a isto vredi i za Kraljevinu Saudijsku Arabiju i Tursku, kao i bilo kog drugog regionalnog aktera koji bi mogao doći u iskušenje da sabotira ovaj plan.
UAR ne bi pretila nijednoj zemlji, ali njeno formiranje bi preokrenulo situaciju za one zemlje i terorističke grupe koje su u prethodnom periodu izazvale toliko mnogo smrti i uništenja na Bliskom istoku. Bilo bi divno gledati ratoborne neokonske jastrebove u Vašingtonu kako prinudno ublažavaju retoriku jednom kada shvate da više nema lakih meta.
Da je prva UAR preživela, danas bi Bliski istok bio sasvim drugačije mesto. Ali koliko god da stvari stoje loše, moglo bi biti još gore ako sekularne arapske države koje su ugrožene salafističkim džihadizmom ostanu podeljene. Stari atlasi iz 60-tih ne pružaju nam samo prozor u prošlost, već mogu ukazati i na rešenja za budućnost.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
