KONSTRUISANjE NOVIH SRPSKIH PODELA

JELENA VUKOIČIĆ Po ugledu na makedonsko, spinovanjem se stvara se atmosfera podela u srpskom...

JELENA VUKOIČIĆ

Po ugledu na makedonsko, spinovanjem se stvara se atmosfera podela u srpskom društvu tamo gde podela zapravo nema

Proteklih meseci, naročito nakon održanih predsedničkih izbora u Srbiji, u njenom društvenom i političkom životu događa se jedan dinamičan i pomalo atipičan proces stvaranja atmosfere veštačkih podela u društvu. To se događa na pitanjima koja ni po čemu ne bi trebalo da izazivaju društvene konflikte i koja često predstavljaju klasične zamene teza i prebacivanje težišta sa značajnih na periferne manifestacije političkog života. Zanimljivo je i to što ove podele, iako suštinski političke, barem na površini nemaju nikakve veze sa ideologijom, jer se na obe strane nalaze predstavnici i simpatizeri različitih političkih opcija koje međusobno i nemaju (ili navodno nemaju) mnogo toga zajedničkog osim što su u trenutnoj raspodeli karata na političkoj sceni postali neka vrsta političkih neprijatelja.

Posebno je vidljiva podela između desnih političkih stranaka, intelektualaca i drugih javnih ličnosti, koji su ideologiju ostavili po strani i neslaganja oko (naizgled) perifernih političkih pitanja pretvorili u pravi politički rat. Kao i uvek kada se radi o surovoj političkoj borbi, i u ovom konfliktu prisutno je intenzivno i bezobzirno spinovanje, plasiranje glasina, poluistina i laži, kao i marginalizovanje i zamagljivanje suštinskih pitanja, i, umesto toga, insistiranje na tačnim ili netačnim, ali svejedno nevažnim činjenicama (što zapravo predstavlja klasičan politički spin).

(POSTIZBORNI) PROCESI I PODELE
Poslednji ciklus srpskih podela (koje već vekovima karakterišu i našu istoriju i našu politiku) intenzivno je počeo nakon nedavno održanih predsedničkih izbora i početka „spontanih” protesta. Protesti, navodno studenata, a zapravo svih onih koji su bili nezadovoljni rezultatima glasanja, naizgled su podelili srpsku javnost iako su rezultati izbora jasno pokazali da postoji većinska volja i da Srbija nikako nije podeljena zemlja. Linija podele je, međutim, od samog početka, među nedovoljno politički upućene posmatrače unosila konfuziju u ova dešavanja i njihovu pozadinu. Na protestima (ne)prikladno nazvanim „protiv diktature” rame uz rame našli su se lideri i simptizeri dijametralno suprotstavljenih političkih stranaka (kojima su zajednički bili samo razočaravajuće niski procenti glasova dobijenih na predsedničkim izborima i vidljiv trend gubitka političke podrške), članovi zapadnih nevladinih organizacija (poznatiji kao „soroševci“), kao što su Žene u crnom i Inicijativa mladih za ljudska prava, službenici stranih (američke i britanske) ambasada, kao i određen broj javnih ličnosti liberlno-demokratske i desničarske ili navodno desničarske orijentacije.

sasajankovicaambasadoriOvo šaroliko društvo već na prvi pogled svojim međusobnim razlikama, konfuznim stavovima i zahtevima nije ulivalo poverenje javnosti. To je verovatno presudno i uticalo na ultimativni krah „spontanih” protesta. Čitav proces je, međutim, bio upečatljiv po tome što je sve ove različite i suprotstavljene elemente spojilo samo jedno – mržnja prema Vučiću i vladajućoj garnituri, kao i želja da se, na jedan ili drugi način, vlast menja na ulici (kad već očigledno ne može na izborima). Tako je (veštački) kreirana prva velika aktuelna podela u srpskom društvu, koja se očituje u odgovoru na vrlo jednostavno pitanje: Da li podržavate studentske proteste? U slučaju da je odgovor – ne, proizlazi da ste režimski čovek, Vučićev bot, „sendvičar“ i sl. Na stranu to što sama politička pripadnost ili afinitet nisu, ne bi trebalo i zapravo ne bi smeli da budu razlozi dubokih društvenih podela. U ovom slučaju, čak i oni koji su izraziti kritičari vlasti, samo zahvaljujući tome što nisu podržali proteste, odmah su etiketirani kao režimski plaćenici. Neobično je to što navodno desno orijentisani učesnici potesta nisu videli ništa čudno u tome što se šetaju praktično ruku pod ruku sa službenicima američke i britanske ambasade, političarima i pripadnicima NVO, koji čitavu svoju lukrativnu karijeru baziraju na žestokoj promociji antisrpstva i intenzivnoj mržnji prema svemu onom za šta se zalaže srpska desnica.

SPIN BR. 1 – ZA ILI PROTIV REŽIMA
Paradoksalno (kao što to obično i biva kada se radi o veštom spinovanju), podela na pobornike i protivnike režima (legalno i demokratski izabranog na izborima) postala je ključni razlog podele u društvu, ostavivši za sobom sve druge (stvarne) društvene, političke i ideološke razlike. Odjednom su SNS i Vučić ujedinili Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Dveri, neke desničarske intelektualce bliske tom pokretu, američku ambasadu, televiziju N1, pojedine bivše članove DSS i valjda sve one kojima je animozitet prema vlasti važniji i veći od svih onih stavova i principa na kojima se (navodno) zasnivaju i njihove profesionalne karijere i njihove ličnosti.

Na ovaj način (veštački) je kreirana prva i osnovna aktuelna „podela” u srpskom društvu, na koju se (kako ćemo kasnije videti) sve više nadovezuju i nove podele, čiji je cilj stvaranje klime nepoverenja i nejedinstva, iz kojih bi trebalo da proiziđe kreiranje uslova za destabilizaciju zemlje u celini.

Razobličavanje ovog spina je vrlo jednostavno s obzirom na to da je on sam od početka „na staklenim nogama”. Suštinski se sve vrti oko navodne podrške ili aktivnog (uličnog) protivljenja navodno nelegitimnom režimu na vlasti. Ovakva ideja je, međutim, sa stanovišta proste političke logike i legitimiteta potpuno neodrživa zbog dva razloga.

Prvi je taj što su „protesti protiv diktature” od početka imali sve odlike orkestriranih demonstracija koje prethode obojenim revolucijama – od navodno „sponatno“ (što je svojevrsni nonsens) okupljenih, nezadovoljnih mladih ljudi, pojačanih pripadncima zapadnih NVO i službenicima stranih ambasada, do medijske podrške medija poput N1, Al džazire, Slobodne Evrope i sličnih, pa do nebuloznih, megalomanskih zahteva bez ikakvog racionalnog utemeljenja. To je razlog – a ne a priori podrška Aleksandru Vučiću – što mnogi politički pismeni kritičari politike vlasti nisu podržali ulične proteste, već su im se suprotstavili. Drugim rečima, kao što je učesnicima protesta mržnja prema Vučiću važnija od svih ideja koje inače zastupaju, pa tako pristaju na neprirodne koalicije i različite političke perverzije da bi nekako srušili omraženi režim, tako je i nekim kritičarima vladajuće elite važnija stabilnost zemlje i njeni dugoročni interesi od uskih političkih interesa borbe protiv režima po svaku cenu, uz pomoć osvedočenih neprijatelja države sa vrlo moguće nesagledivim posledicama koje bi nelegalno svragavanje Vučića uz pomoć Zapada moglo da ima.

vucic21Drugi razlog bazira se na legalnosti i legitimitetu. Srpska vlast je dobila većinu na izborima – i parlamentarnim, i lokalnim, i predsedničkim. Svi ti izbori bili su legitimni uz sitne nepravilnosti koje se dešavaju uvek i ne mogu da imaju nikakav uticaj na konačni ishod. SNS nije instaliran – on je izbore dobio sviđalo se to nekome ili ne. Paradoksalno je što upravo ulične „borce za demokratiju”, koji insistiraju na nelegitimnosti režima, podržavaju marginalne političke figure, čija se podrška na poslednjim izborima kretala između 1-5 procenata. Kandidat koji je iza Vučića dobio najviše glasova – Saša Janković – opet je zaostajao za pobednikom čitavih 40 procenata. Na čemu su se onda zasnivali zahtevi demonstranata da svrgnu „diktatora” osim na njihovoj želji da sa jedan ili dva procenta podrške zasednu u ministarske fotelje neke buduće srpske (ili srpsko-američke) vlade? Odgovor je – ni na čemu. Drugim rečima, veštim spinovanjem nastojalo se predstaviti da u srpskom društvu postoji duboka podela na one koji su protiv režima, a koji su legitimna većina, i one koji drže vlast, a legitimitet nemaju. Isti paradoks pratio je i podelu na navodne režimske i antirežimske ljude, pa su tako svi kritičari Soroševih protesta postali srpski neprijatelji i Vučićevi „sendvičari“, dok su se kao pravi „rodoljubi” i zaštitnici srpskih interesa postavili ljudi koji, uz pomoć zapadnih nevladinih organizacija, američke ambasade i televizije N1 žele da na ulici sruše legalno izabranu vlast.

SPIN BR. 2 – KRIZA U MAKEDONIJI
Nakon neslavnog kraja uličnih protesta, koji nisu rezultirali ni smenom vlasti ni ustupcima zahtevima demonstranata, učesnici demonstracija su nastavili sa svojim subverzivnim delatnostima uz pomoć istih (zapadnih) faktora koji su ih i izveli na ulice Beograda i drugih srpskih gradova. Ovaj put kao tačka okupljanja u borbi protiv režima poslužio im je rasplet dugogodišnje političke krize kod našeg južnog suseda – Makedonije. Makedonska kriza nije nikakva novost, već jedno predkonfliktno stanje koje traje već pune četiri godine i sasvim opravdano izaziva interesovanje zemalja u regionu, uključujući Srbiju, najviše zbog toga što je direktno povezano sa najvećom bezbednosnom pretnjom na tzv. Zapadnom Balkanu – planom stvaranja Velike Albanije. Nakon eskalacije sukoba između dve suprotstavljene političke opcije VMRO-DPMNE Nikole Gruevskog i SDSM Zorana Zaeva zvanični Beograd je zauzeo vrlo odmeren stav, insistirajući na tome da se Srbija ne meša u unutrašnja pitanja druge države, ali je makedonska situacija ubrzo postala još jedna tačka razdora između dve postojeće struje u srpskom društvu – odnosno onih koji su podržali i onih koji nisu podržali „spontane” proteste.

Kritičari protesta uglavnom zastupaju stav po kojem se u Makedoniji upravo realizuje dugo pripremani scenario početka procesa federalizacije države, koji je započet Ohridskim sporazumom, pre više od 15 godina. Ovaj proces za Srbiju predstavlja opasnost samim tim što jača poziciju albanske strane, a samu Makedoniju gura u još veću zavisnost od Albanaca, sa jedne, i Zapada, posebno Amerike, sa druge strane. Ističe se i to da je vlada Nikole Gruevskog pala u nemilost SAD i njihovih evropskih satelita najviše zbog toga što nije bila do kraja poslušna (konkretno zbog odbijanja da se Rusiji uvedu sankcije i insistiranja na ekonomskoj sardanji sa Kinom), ali i zbog toga što Zapadu treba potpuna kontrola nad Makedonijom, što se postiže jačanjem albanskog faktora.

vukadinovicpesic
Snimak ekrana/Jutjub

Sa druge strane, bivši učesnici i simpatizeri protesta uglavnom u dešavanjima u Makedoniji ne vide nikakvu političku krizu a ni eventualni bezbednosni rizik za budućnost regiona i budućnost Srbije. Naprotiv. Prema njihovom mišljenju, stanje u Skoplju je redovno, a Zaev umereni političar građanske orijentacije i legitiman izbor većine makedonskog naroda, koji, zajedno sa albanskim partijama, samo želi da stvori bolju i prosperitetniju Makedoniju (?!). Uočljivo je i to da ovi srpski poštovaoci Zaevljevog lika i dela žestoko napadaju Gruevskog, nazivajući ga lopovom, kriminalcem, ustašom i sličnim epitetima i konstantno podvlače to da je upravo vlada Gruevskog priznala Kosovo i Metohiju i glasala za članstvo KiM u Unesku. Tako se priča o bezbednosnim aspektima makedonske krize i njenom eventualnom prelivanju na Srbiju odjednom pretvara u potpuno nebitnu i bespotrebnu tiradu o tome ko je za, a ko protiv dvojice makedonskih političkih lidera, po istom šablonu po kojem se insistira na jasnom određenju ko je za, a ko protiv Vučića.

Tako nam (inače međusobno sukobljeni, ali sad očigledno ujedinjeni) protivnici režima, poput Vesne Pešić i Đorđa Vukadinovića, sa televizije N1 poručuju to da je vlast u Srbiji na strani Gruevskog (?!) zbog toga što vidi sebe na njegovoj poziciji u budućnosti, te da se makedonska kriza u Beogradu koristi za „kampanju zastrašivanja” srpske javnosti građanskim ratom u slučaju smene Vučićeve vlasti. Ne pominju „nezavisni” intelektualci značaj Tiranske platforme, koja jasno predviđa federalizaciju Makedonije i sledeću etapu u stvaranju Velike Albanije, a čije je usvajanje Zaev obećao albanskim partijama. Ne pominju ni to da je Makedonski Ustavni sud na zahtev albanske partije DUI u junu prošle godine poništio odluku o raspuštanju parlamenta, čime je onemogućeno održavanje vanrednih parlamentarnih izbora, koji su bili predviđeni za 5. jun. Iza albanskog zahteva i sudske odluke u jeku političke krize u Makedoniji nije se krilo ništa osim procene da politička snaga američkog igrača Zaeva, u trenutku kada je izbori trebalo da budu održani, još uvek nije bila tolika da je mogao da ugrozi Gruevskog. Drugim rečima, umesto da pristane na vanredne izbore, koje je nudila vlast, opozicija je čekala pravi trenutak njihovog održavanja, u kojem bi sondaže javnog mnjenja konačno pokazale da su se makedonski birači, iscrpljeni višemesečnim protestima, dugotrajnom političkom krizom i medijskom kampanjom protiv vlasti, u dovoljnoj meri okrenuli Zaevu da bi mu to dalo realnu šansu na izborima.

U okviru priče o makedonskoj krizi, zanimljivo je da se u srpskoj javnosti ovih dana može čuti i to da je i tema o navodnoj Velikoj Albaniji preuveličana i da joj se pridaje nepotreban značaj, te da je ona samo termin za „domaću publiku”, koji (zlo)upotrebljava srpski „režim“. Koordinisane izjave albanskih i kosovskih lidera Edija Rame i Hašima Tačija, kao i izjava predsednika opštine Bujanovac Jonuza Muslijua, o stvaranju velike albanske države, prema mišljenju određenih intelektualaca i političara, očigledno ne treba shvatati ozbiljno, valjda zato što je dosadašnje ponašanje Albanaca posebno od kraja 90-tih do danas pokazalo da oni zapravo samo pričaju, a ništa ne rade.

OTVORENE PODELE I SKRIVENE PORUKE
Politički procesi u Srbiji i Makedoniji očigledno su povezani, kao što je to uostalom najčešće slučaj sa dešavanjima na Balkanu, a posebno tzv. Zapadnom Balkanu. Makedonska kriza, koja je kulminirala poslednjih nedelja, traje već dugo i u svojim različitim fazama pokazala je brojne karakteristike obojenih revolucija, čije smo rasplete dosad mogli da pratimo i u Srbiji i na različitim mestima od Ukrajine do Bliskog istoka i Severne Afrike. Deo političke i intelektualne opozicije u Srbiji, međutim, uporno pokušava da nas ubedi u to da je čitav fenomen obojenih revolucija fatamorgana i nekakav „imaginaran fenomen”, koji se verovatno nikad i nigde nije desio, već zapravo predstavlja izmišljotinu beogradskog režima i njegovih plaćenika koji žele da bace ljagu na „spontane” proteste i Tiransku platformu, koja će valjda blagotvorno delovati na unutrašnju harmoniju u okviru makedonskog društva.

skopljeprotest16Klasičnim spinovanjem stvara se atmosfera dubokih podela u srpskom društvu (po ugledu na makedonsko), tamo gde podele zapravo nema, odnosno nema je ni približno u toj meri u kojoj bi učesnici protesta i navijači Zorana Zaeva hteli da ona postoji. Periferna pitanja političke pripadnosti i afiniteta, koja se u svakom demokratskom društvu doživljavaju kao lično pravo na izbor, sada volšebno postaju pitanja života i smrti. Ljudi se dele, odnosno pokušavaju da podele, na osnovu toga da li su za vlast ili ne, a ta podela se prenosi i na druga politička pitanja, konkretno na situaciju u Makedoniji, u kojoj Vučićevi glasači navodno podržavaju Gruevskog, a opozicionari Zaeva. Iza ovih apsurdnih optužbi, besomučnog spinovanja i nametanja perifernih pitanja kao odlučujućih, krije se, međutim, jedno suštinsko pitanje na koje građani Srbije zaista treba da daju odgovor ukoliko žele da sami odluče o svojoj sudbini i budućnosti svoje zemlje: Da li ste za to da Srbija bude stabilna država u kojoj će se legitimna politička borba voditi legalnim sredstvima u okviru institucija, a vlast nalaziti u rukama onih koji je osvoje na izborima… Ili niste?

Naslovna fotografija: Tanjug / Jaroslav Pap

Politika
Pratite nas na YouTube-u