DEJAN MIKAVICA
Srbija se Makedonije odrekla posle 1913, a posebno posle 1918.
Ne preostaje mi ništa, već da razmislim o pojedinim političkim fenomenima i spoljnopolitičkim presedanima koji čine srpsku političku istoriju novog doba nerazumljivom i nedokučivom u gotovo svakom pogledu. U kontekstu takozvanog Istočnog pitanja, koje se od 18. do 20. veka svodilo na pitanje opstanka Osmanskog carstva u Evropi i stvaranja samostalnih država na njegovim ruševinama, Srbija je, kao što je opšte poznato, oslobodila srpski narod na prostoru Kosmeta i Stare Srbije po cenu velikih žrtava, da bi zatim, vođenjem politike bez načertanijske koncepcije, makedonski/starosrbijanski prostor zanemarivala i konačno, u duhu odluka drezdenske komunističke konferencije 1928, ustupila bez ikakvog rata stanovništvu koje se tamo – protivno svakom etničkom kriterijumu i protivno načelima nacionalnog identiteta koja je zastupala čak i racionalističko-prosvetiteljska filozofija – poistovetilo sa ideološki konstruisanim makedonskim nacionalnim imenom.
Štaviše, bez ikakvih uslovljavanja, ona Makedonija koja je oslobođena i stečena srpskim oružjem i postepeno i nepromišljeno ustupana „makedoncima“ zapravo je prepuštena drugim narodima i drugim državama koji su za ovu zemlju bili zainteresovani. Za Srbiju je makedonsko stanovništvo sačuvalo jedino makedonsku mržnju i makedonsku nezahvalnost. Ratom stečena zemlja je bez rata izgubljena, postajući istovremeno deo velikoalbanskog projekta, koji ima velike izglede za realizaciju. Tim pre što je Srbija danas moralno i tehnički za rat nedovoljno spremna. A i da jeste, kako se pokazalo u XX veku, Srbiji uspešni ratovi i ne trebaju, ne znače joj ništa, ona ih ne koristi, mrtvi heroji srpskog naroda nisu deo njenog istorijskog pamćenja. Oni nisu uzori mlađim generacijama u Srbiji, njihova dela se ne veličaju, podvizi srpskih četnika u Staroj Srbiji se ne pominju, o njima se ne uči i ne piše.
SAMO SRBIJA NEMA TERITORIJALNE ASPIRACIJE
Realizacija nacionalnih programa susednih naroda, čak i onih koji su kolektivni naziv preuzimali od imena zemlje koju su naseljavali, iako je i to nesumnjivo svojevrstan istorijski presedan, ima velike izglede za potvrdu u kontekstu njihovog teritorijalnog proširenja, i to upravo zahvaljujući činjenici da im je baš Srbija, dobronamerna, popustljiva, zaboravna i uglavnom zahvaljujući svojim vladarima od 1918. nedržavotvorna, bezopasna i nekoristoljubiva, susedna zemlja. Srpske neprijatelje, koji su to bili i ostali kroz celu njihovu i našu istoriju, Srbija ni danas ne razlikuje i ne prepoznaje. Naprotiv. Živi se u uverenju da Albanci, Hrvati, Bugari… nisu ono što su bili ili da će se promeniti, posebno ako se mi promenimo i još više postanemo ono što istorijski nismo. I to je svakako deo još jednog neobičnog, političkog i istorijskog fenomena. Jedino Srbija ne pominje nikakve teritorijalne aspiracije u svom okruženju, ma kako one bile razložne, zasnovane na prirodnom i istorijskom pravu. Ponekad pomislim kako je sasvim moguće, ma koliko izgledalo nelogično, da svoje teritorije izvan sadašnjih granica ni sama Srbija ne bi prihvatila čak i ako bi joj nekim čudom bile poklonjene jer Srbiji srpske zemlje i ne trebaju?! Umesto toga, po svemu sudeći, važnija je virtuelna stabilnost, iako u njoj, posebno u ovakvoj kakva je danas, sve druge zemlje dobijaju neuporedivo više od Srbije koja se za mir uporno zalaže ne tražeći za sebe i svoj narod gotovo ništa, osim naravno za kosovsko-metohijske Srbe zajednicu srpskih opština?!
Srbija je tačnije, sve donedavno, za sebe tražila prevashodno oproštaj, ponižavala se i izvinjavala iskonskim neprijateljima jer se u jednom trenutku drznula da se brani, ali nije ni pomislila da traži za sebe i sve svoje zemlje na koje pravo uveliko polažu albanske, muslimanske i hrvatske ubice i zločinci iz poslednjeg rata i sve njihove pristalice i istomišljenici. I, dok je Srbija odustajala od afirmacije nacionalnih ciljeva svoje spoljne politike, za to vreme su i Albanci i Hrvati i veštačke/komunističke nacije na Balkanu stekle međunarodno priznate države i isticali i nametali svoje teritorijalne pretenzije.
Iza albanskih političkih ciljeva, kao što je poznato, stajale su oduvek Turska, Austrougarska, SAD. I, ukoliko tako ostane, albanski ciljevi će biti realizovani pre ili kasnije, slično kao i hrvatski svojevremeno. I, dok svi drugi manji i slabiji narodi tradicionalno neprijateljski opredeljeni prema Srbima traže i stiču velike države kao prirodne saveznike, Srbiji ni to ne treba?! I to je jedan od fenomena karakterističnih za srpsku/srbijansku spoljnu politiku. Srbija, kao država kojoj ratne pobede od početka XX veka nisu osigurale politički suverenitet i teritorijalni integritet nalazi se suočena sa makedonskim, odnosno albanskim pitanjem na makedonskom prostoru. Ako ne bude u njemu učestvovala, izgubiće, a ako bude učestvovala, opet će biti na gubitku. Čak i da uzme učešće u ratu koji je u izgledu posle već izvesne federalizacije Makedonije i da u njemu pobedi, ona bi se plodova te pobede, pretpostavljamo, dobrovoljno odrekla u korist drugih ili bi na tako nešto bila primorana?!
SVEJEDNO JE DA LI ĆE RATA BITI
Politika odricanja, opraštanja, izvinjavanja, samooptuživanja je postala za Srbiju odavno svojstvena, uobičajena, mnogo puta potvrđena, gotovo tradicionalna. I, što je najgore, Srbija se na tu i takvu politiku vremenom navikla. S obzirom da srpsku političku i državotvornu elitu odavno nema, da prijatelje ne razlikuje od neprijatelja, da na velike saveznike ne računa, da svoje istorijske heroje omalovažava i zaboravlja, Srbiji ne preostaje ništa drugo osim da se makar ubrzano naoružava jer će joj rat svakako biti nametnut, bez obzira koliko ga izbegavala, i to sa razlogom budući da je od 1914. godine obesmislila svaku vojnu, nacionalnu i spoljnopolitičku doktrinu oslobađajući nepromišljeno svoje neprijatelje i poklanjajući im velikodušno konstitutivnost i državnost.
Ako se Srbiji bude srpska istorija i ovaj put ponovila, a sve upućuje na takvu mogućnost, onda je Srbiji u krajnjem slučaju sasvim svejedno da li će rata biti u njenom najbližem okruženju, da li će u njemu, ako uzme učešća, pobediti ili izgubiti. Srbija se Makedonije odrekla posle 1913, a posebno posle 1918, kada je srpsko stanovništvo Makedonije, kako je to zapazio i Arčibald Rajs, jedino uzimano u obzir u kontekstu osiguranja glasova na parlamentarnim izborima. Jugoslovenski komunisti i srbijanski socijalisti su stavili tačku na makedonsko pitanje odričući se srpskih prava i interesa u srpskom delu Makedonije, upravo onako kako je to odgovaralo drugim narodima koji su navikli da na srpskim zemljama stvaraju svoje velike etnički čiste države.
Makedonsko pitanje u srpskoj politici predstavlja jedan od najupečatljivijih dokaza da se popustljivost i predusretljivost koja nije zasnovana isključivo na sopstvenom interesu ne isplati, da se istorijske greške teško mogu ispraviti i da će najzad srpski deo Makedonije pripasti onima koji se na makedonce nikad nisu obazirali i koji sa srpskom politikom nemaju nikakvih sličnosti. Ni dodirnih tačaka.
Fejsbuk profil
DEJAN MIKAVICA
Srbija se Makedonije odrekla posle 1913, a posebno posle 1918.
Ne preostaje mi ništa, već da razmislim o pojedinim političkim fenomenima i spoljnopolitičkim presedanima koji čine srpsku političku istoriju novog doba nerazumljivom i nedokučivom u gotovo svakom pogledu. U kontekstu takozvanog Istočnog pitanja, koje se od 18. do 20. veka svodilo na pitanje opstanka Osmanskog carstva u Evropi i stvaranja samostalnih država na njegovim ruševinama, Srbija je, kao što je opšte poznato, oslobodila srpski narod na prostoru Kosmeta i Stare Srbije po cenu velikih žrtava, da bi zatim, vođenjem politike bez načertanijske koncepcije, makedonski/starosrbijanski prostor zanemarivala i konačno, u duhu odluka drezdenske komunističke konferencije 1928, ustupila bez ikakvog rata stanovništvu koje se tamo – protivno svakom etničkom kriterijumu i protivno načelima nacionalnog identiteta koja je zastupala čak i racionalističko-prosvetiteljska filozofija – poistovetilo sa ideološki konstruisanim makedonskim nacionalnim imenom.
Štaviše, bez ikakvih uslovljavanja, ona Makedonija koja je oslobođena i stečena srpskim oružjem i postepeno i nepromišljeno ustupana „makedoncima“ zapravo je prepuštena drugim narodima i drugim državama koji su za ovu zemlju bili zainteresovani. Za Srbiju je makedonsko stanovništvo sačuvalo jedino makedonsku mržnju i makedonsku nezahvalnost. Ratom stečena zemlja je bez rata izgubljena, postajući istovremeno deo velikoalbanskog projekta, koji ima velike izglede za realizaciju. Tim pre što je Srbija danas moralno i tehnički za rat nedovoljno spremna. A i da jeste, kako se pokazalo u XX veku, Srbiji uspešni ratovi i ne trebaju, ne znače joj ništa, ona ih ne koristi, mrtvi heroji srpskog naroda nisu deo njenog istorijskog pamćenja. Oni nisu uzori mlađim generacijama u Srbiji, njihova dela se ne veličaju, podvizi srpskih četnika u Staroj Srbiji se ne pominju, o njima se ne uči i ne piše.
SAMO SRBIJA NEMA TERITORIJALNE ASPIRACIJERealizacija nacionalnih programa susednih naroda, čak i onih koji su kolektivni naziv preuzimali od imena zemlje koju su naseljavali, iako je i to nesumnjivo svojevrstan istorijski presedan, ima velike izglede za potvrdu u kontekstu njihovog teritorijalnog proširenja, i to upravo zahvaljujući činjenici da im je baš Srbija, dobronamerna, popustljiva, zaboravna i uglavnom zahvaljujući svojim vladarima od 1918. nedržavotvorna, bezopasna i nekoristoljubiva, susedna zemlja. Srpske neprijatelje, koji su to bili i ostali kroz celu njihovu i našu istoriju, Srbija ni danas ne razlikuje i ne prepoznaje. Naprotiv. Živi se u uverenju da Albanci, Hrvati, Bugari… nisu ono što su bili ili da će se promeniti, posebno ako se mi promenimo i još više postanemo ono što istorijski nismo. I to je svakako deo još jednog neobičnog, političkog i istorijskog fenomena. Jedino Srbija ne pominje nikakve teritorijalne aspiracije u svom okruženju, ma kako one bile razložne, zasnovane na prirodnom i istorijskom pravu. Ponekad pomislim kako je sasvim moguće, ma koliko izgledalo nelogično, da svoje teritorije izvan sadašnjih granica ni sama Srbija ne bi prihvatila čak i ako bi joj nekim čudom bile poklonjene jer Srbiji srpske zemlje i ne trebaju?! Umesto toga, po svemu sudeći, važnija je virtuelna stabilnost, iako u njoj, posebno u ovakvoj kakva je danas, sve druge zemlje dobijaju neuporedivo više od Srbije koja se za mir uporno zalaže ne tražeći za sebe i svoj narod gotovo ništa, osim naravno za kosovsko-metohijske Srbe zajednicu srpskih opština?!
Srbija je tačnije, sve donedavno, za sebe tražila prevashodno oproštaj, ponižavala se i izvinjavala iskonskim neprijateljima jer se u jednom trenutku drznula da se brani, ali nije ni pomislila da traži za sebe i sve svoje zemlje na koje pravo uveliko polažu albanske, muslimanske i hrvatske ubice i zločinci iz poslednjeg rata i sve njihove pristalice i istomišljenici. I, dok je Srbija odustajala od afirmacije nacionalnih ciljeva svoje spoljne politike, za to vreme su i Albanci i Hrvati i veštačke/komunističke nacije na Balkanu stekle međunarodno priznate države i isticali i nametali svoje teritorijalne pretenzije.
Iza albanskih političkih ciljeva, kao što je poznato, stajale su oduvek Turska, Austrougarska, SAD. I, ukoliko tako ostane, albanski ciljevi će biti realizovani pre ili kasnije, slično kao i hrvatski svojevremeno. I, dok svi drugi manji i slabiji narodi tradicionalno neprijateljski opredeljeni prema Srbima traže i stiču velike države kao prirodne saveznike, Srbiji ni to ne treba?! I to je jedan od fenomena karakterističnih za srpsku/srbijansku spoljnu politiku. Srbija, kao država kojoj ratne pobede od početka XX veka nisu osigurale politički suverenitet i teritorijalni integritet nalazi se suočena sa makedonskim, odnosno albanskim pitanjem na makedonskom prostoru. Ako ne bude u njemu učestvovala, izgubiće, a ako bude učestvovala, opet će biti na gubitku. Čak i da uzme učešće u ratu koji je u izgledu posle već izvesne federalizacije Makedonije i da u njemu pobedi, ona bi se plodova te pobede, pretpostavljamo, dobrovoljno odrekla u korist drugih ili bi na tako nešto bila primorana?!
SVEJEDNO JE DA LI ĆE RATA BITIPolitika odricanja, opraštanja, izvinjavanja, samooptuživanja je postala za Srbiju odavno svojstvena, uobičajena, mnogo puta potvrđena, gotovo tradicionalna. I, što je najgore, Srbija se na tu i takvu politiku vremenom navikla. S obzirom da srpsku političku i državotvornu elitu odavno nema, da prijatelje ne razlikuje od neprijatelja, da na velike saveznike ne računa, da svoje istorijske heroje omalovažava i zaboravlja, Srbiji ne preostaje ništa drugo osim da se makar ubrzano naoružava jer će joj rat svakako biti nametnut, bez obzira koliko ga izbegavala, i to sa razlogom budući da je od 1914. godine obesmislila svaku vojnu, nacionalnu i spoljnopolitičku doktrinu oslobađajući nepromišljeno svoje neprijatelje i poklanjajući im velikodušno konstitutivnost i državnost.
Ako se Srbiji bude srpska istorija i ovaj put ponovila, a sve upućuje na takvu mogućnost, onda je Srbiji u krajnjem slučaju sasvim svejedno da li će rata biti u njenom najbližem okruženju, da li će u njemu, ako uzme učešća, pobediti ili izgubiti. Srbija se Makedonije odrekla posle 1913, a posebno posle 1918, kada je srpsko stanovništvo Makedonije, kako je to zapazio i Arčibald Rajs, jedino uzimano u obzir u kontekstu osiguranja glasova na parlamentarnim izborima. Jugoslovenski komunisti i srbijanski socijalisti su stavili tačku na makedonsko pitanje odričući se srpskih prava i interesa u srpskom delu Makedonije, upravo onako kako je to odgovaralo drugim narodima koji su navikli da na srpskim zemljama stvaraju svoje velike etnički čiste države.
Makedonsko pitanje u srpskoj politici predstavlja jedan od najupečatljivijih dokaza da se popustljivost i predusretljivost koja nije zasnovana isključivo na sopstvenom interesu ne isplati, da se istorijske greške teško mogu ispraviti i da će najzad srpski deo Makedonije pripasti onima koji se na makedonce nikad nisu obazirali i koji sa srpskom politikom nemaju nikakvih sličnosti. Ni dodirnih tačaka.
Fejsbuk profil
