ZAŠTO JE INDIJA BOJKOTOVALA KINESKI SAMIT

MELKULANGARA BADRAKUMAR Suštinski problem Indije je geostrateške prirode – njena nesposobnost da se uhvati...

MELKULANGARA BADRAKUMAR

Suštinski problem Indije je geostrateške prirode – njena nesposobnost da se uhvati ukoštac sa jačanjem Kine

Indija je mogla da prihvati pozivnicu kineskog predsednika Sija Đinpinga premijeru Narendri Modiju da učestvuje na forumu Jedan pojas jedan put, koji je održan u Pekingu 14. i 15. maja. Modi je takođe mogao da pošalje nekog višeg zvaničnika – ministra iz kabineta ili specijalnog izaslanika – da ga tamo zastupa. Nju Delhi je mogao da se odluči i za rezervnu opciju i naloži svom ambasadoru da prisustvuje događaju. Umesto toga, odlučili su se za bojkot.

Na dan samog događaja Nju Delhi je izašao sa pripremljenim objašnjenjem. Indijske rezerve se mogu podeliti u dve kategrije – pitanje generalnih principa i politička razmatranja. Delhi je ukazao da inicijativa Jedan pojas jedan put možda nije u skladu sa visokim principima kojih bi se Indija pridržavala prilikom „povezivajućih inicijativa“. Takva inicijativa, prema njima, mora poštovati sledeće principe:

• Mora biti bazirana na „univerzalno priznatim međunarodnim normama, dobrom rukovođenju, vladavini prava, otvorenosti, transparentnosti i jednakosti“;

Mora slediti „princip finansijske odgovornosti“ kako bi se izbegli projekti koji će rezultovati „dužničkim opterećenjem“;

Mora voditi računa o „uravnoteženim standardima ekologije i zaštite životne sredine“;

Mora imati „transparentnu“ troškovnu procenu projekta;

Mora omogućiti transfer „veština i tehnologije“; i

Mora biti „realizovana sa pošovanjem suvereniteta i teritorijalnog integriteta“;

ALIBI ARGUMENTI
Što se tiče političkog pritiska Indije, on se deli na dva dela: (a) Peking tek treba da uspostavi „smislen dijalog“ sa Nju Delhijem o projektu Jedan pojas jedan put; i (b) vodeći projekat, poznat pod nazivom Kinesko-pakistanski ekonomski koridor, „ignoriše ključne bojazni Indije za suverenitet i teritorijalni integritet“.

Neprikladnost navedenih argumenata odjednom postaje jasnija. To su prosto alibiji. Ironično, većina principa koje zagovara indijska vlada naglašeni su u podnaslovu dokumenta Principi saradnje iz zajedničkog saopštenja usvojenog u Pekingu 15. maja. Paradoksalno, Indija i stotinak zemalja koje su imale predstavnike u Pekingu zalažu se za isto.

U svakom slučaju, Peking nije ni pomišljao da na silu primorava Indiju da prihvati infrastrukturne projekte vredne nekoliko desetina milijardi dolara. Ukoliko ih Indija ne želi – ili bi da zanoveta – to u Pekingu neće izazvati glavobolje.

Prisustvo forumu u Pekingu ne obavezuje Indiju da prihvati kineske projekte. Indija nije objasnila šta za nju znači „smislen dijalog“. Takva neodređenost je zaintrigirala kinesko ministarstvo spoljnih poslova. Što se tiče indijske zadrške zbog toga što će Kinesko-pakistanski ekonomski koridor (CPEC) prolaziti kroz delove Kašmira koje Pakistan drži pod okupacijom, veliko je pitanje da li se tu zapravo radi o „ključnim bojaznima“.

vucickina01Indija pod „ključnim bojaznima“ podrazumeva maksimalističke teritorijalne pretenzije na Veliki Kašmir. Ali stvarnost je takva da Indiji nedostaje strateških kapaciteta da povrati teritorije koje se nalaze u posedu Pakistana. Realistična solucija za Kašmir ne može i neće uključivati prekompoziciju teritorijalnih granica koje su iscrtane nakon Indijsko-pakistanskog rata iz 1971. Rečju, dve nuklearne sile će morati da nauče kako da žive žive i puste druge da žive.

Peking je u više navrata uveravao Delhi da CPEC neće napraviti ni najmanju razliku u njegovom posthladnoratovskom stavu o pitanju Kašmira, koji podrazumeva poziciju da taj istorijski spor mora biti rešen mirno pregovorima Indije i Pakistana.

Pa šta je onda stvarno smeta Indiji u vezi sa projektom Jedan pojas jedan put? Suštinski, problem Indije je geostrateške prirode – njena nesposobnost da se uhvati ukoštac sa jačanjem Kine. Stručnjaci u Delhiju su rezonovali da će Indija na kraju da dostigne kineski nivo razvoja, čak i da ga prestigne. Ali ispostavilo se da je to maštarija. Danas je pravi izazov kako izaći na kraj sa zjapećom asimetrijom u razvoju.

ZABLUDA INDIJSKIH ELITA
Zaista, Indijci zaduženi za bavljenje Kinom nisu naročito stručni. Neki su čak procenjivali da je Kina na ivici eksplozije zbog unutrašnjih kontradikcija, a da, ukoliko preživi, njen brz tempo razvoja prosto neće biti održiv. Drugi su insistirali da je Indija srednjeročno u prednosti zbog takozvane „demografske krivulje“, tj. indijske mlade populacije. Pokazalo se da su sve ovo maštarije.

Danas Indija u Jedan pojas jedan put vidi projekat srazmeran kineskim rastućim kapacitetima i ekonomskom uticaju na globalnu ekonomsku i stratešku arhitekturu. Kreatore politike muči to što taj projekat nosi potencijal da bude poluga kineskog strateškog uticaja. Nema sumnje, forum u Pekingu pokazuje Kinu kao odgovornu veliku silu.

Indijske elite su računale da će američka strategija obuzdavanja zaustaviti kineski marš na status supersile. Računajući na neokonzervativnu spoljnopolitičku ideologiju koja je dominirala svim američkim administracijama u proteklih deceniju i po, pretpostavljali su da će Vašington biti mentor jačanja Indije do statusa globalne sile kao protivteže Kini.

Doduše, vlada Ujedinjene napredne alijanse (2004-2014), predvođena premijerom Manmohanom Singom, koja je takođe prihvatila Vašingtonski konsenzus, zadržala je odrećeni stepen strateške nezavisnosti ostavljanjem otvorene linije ka Kini, pritom se ne libeći da se selektivno priključuje američkom zaokretu ka Aziji da bi ostvarila sinergijski efekat. To je bila korisna strategija za Indiju. Kad je Ujedinjena napredna alijansa sišla sa vlasti 2014. godine, indijsko-kineski odnosi su dostigli solidan nivo stabilnosti i predvidivosti. Čak su u pregovori o graničnom sporu počeli da se kreću ka tački proboja.

singobamaMeđutim, spoljnopolitički pravac aktuelne vlade poništio je to nasleđe. Promena politike, koja se svela na sleđenje Obaminog zaokreta ka Aziji usmerenog na obuzdavanje Kine, potpuno je promenila matricu. Naravno, tu je i domaća dimenzija, budući da se „diplomatija pokazivanja mišća“ prema Kini dobro uklapa u oštru nacionalističku agendu Modijeve vlade. Otuda, kad su odnosi Kine i Indije počeli da gube pravac, „živahna neizvesnost“ je samo pružila opravdanje cilju da se indijska spoljna politika svrsta uz američku regionalnu i globalnu strategiju.

TRAMP I INDIJA
Onda je došao Donald Tramp. Početni znaci preoblikovanja američkih odnosa sa Kinom prete da obesmisle kinesku politiku Modijeve vlade. Vraćanje Pekingu uz posipanje pepelom po glavi nije opcija jer je neprihvatljivo kako hinduističkim nacionalističkim grupama koje nadgledaju rad vlade, tako i sinofobima ukorenjenim u bezbednosnoj i spoljnopolitičkoj eliti. Zbog toga Delhi nervozno posmatra ishod borbe za vlast u Vašingtonu i snažno se nada malo verovatnom ishodu da će na kraju oživeti politika Obamine ere.

Modijeva poseta Vašingtonu krajem juna će razjasnisti kako stoje stvari. Delhi radi punom parom da nagovori Trampa da nastavi „definisanje partnerstva“ sa Indijom, koje je počeo Obama. Modi će možda čak i ponoviti predstavu iz septembra 2014, kada je govorom u Medison skver gardenu u Njujorku zadobio pažnju Obame i pokrenuo njihov malo verovatni valcer (ovog puta bi održao govor u Hjustonu).

Suština je u tome što indijska vladajuća elita partnerstvo sa SAD smatra kamenom temeljcem budućnosti zemlje i daleko poželjnijom opcijom u odnosu na nekoliko desetina milijardi koje bi kineski Jedan pojas jedan put mogao da privuče u razvoj infrakstrukture.

indijavskinaStručnjaci u TV emisijama taj projekat opisuju kao kruti filistejski poduhvat koji bi mogao da kreira stotine hiljada poslova za milione nezaposlenih Indijaca, ali koji nema dušu. Zaista, zanos „spuštanjem Kine“ postaje katarzični momenat za Hindu nacionaliste, koji se sećaju ponižavajućeg ratnog poraza iz 1962. godine.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Strategic Culture Foundation

Svet
Pratite nas na YouTube-u