ENDRJU KORIBKO
SAD nisu rešile krizu u Makedoniji, već su je produbile sa namerom da rat protiv Srba uvedu u završnu fazu
Zamenik pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Hojt Ji pre par nedelja je posetio Skoplje i uspešno „ubedio“ makedonskog predsednika Đorđa Ivanova da proameričkom opozicionaru i lideru SDSM Zoranu Zaevu poveri mandat za formiranje nove vlade.
Teoretski, ovo je trebalo da okonča dvoipogodišnju političku krizu u zemlji. Upravo tako su unipolarni mediji predstavili ovu vest. Međutim, realnost je takva da ova odluka egzistencijalno ugrožava Republiku Makedoniju, jer jedina stvar koja sprečava buduću „federalizaciju“ Makedonije i konačnu podelu između albanskih i bugarskih komšija jeste potpisano obećanje osuđenog (ali pomilovanog) Zaeva, koji se obavezao da neće slediti zloglasnu Tiransku platformu.
SVOĐENjE POLITIČKIH RAČUNA U SKOPLjU
Ovaj niz društveno-političkih zahteva je bukvalno napisan u susednoj prestonici Tirani nakon decembarskih parlamentarnih izbora u Makedoniji i suštinski predstavlja shematski plan za „federalizaciju“ (unutrašnju podelu) zemlje na albanski i makedonski pol. Tiranska platforma je postala politički program svih albanskih opozicionih partija u Makedoniji, koji je Zaev prihvatio kako bi pridobio njihovu podršku i na taj način nadigrao rivala Nikolu Gruevskog iz vladajuće VMRO-DPMNE u nastojanju da formira vladu.
Nakon višemesečne političke pat-pozicije, SDSM je i bez poverenog mandata jednostrano počeo da se ponaša kao da je vladajuća partija i pokušao da postavi bivšeg albanskog šovinistu Talata Džaferija na poziciju predsednika skupštine, u čemu ih je sprečila gomila makedonskih patriota koja je provalila u zgradu kako bi sprečila ovaj ilegalni akt.
Nažalost, njihova herojska akcija na kraju se ispostavila uzaludnom budući da je vlada na kraju popustila pod Jiovim pritiskom (za koji se veruje da je predstavljao mešavinu ličnih i pretnji hibridnom ratom) i neočekivano priznala ilegalnu ceremoniju i otpočela progon svih koji su učestvovali u njenom prekidu.
Nema diplomatskog načina da se kaže ono što je očigledno – vlada je izdala svoje građane i zbog toga je ugrožena budućnost Makedonije. Iako mnogi i dalje VMRO vide kao „manje zlo“, ipak ga sada vide kao „zlo“ zbog kukavičke kapitulacije pred američkim pritiscima.
Iako nakon ovog što se dogodilo u Makedoniji više ne postoji nijedna istinski patriotska partija, to ne znači da zemlji fali patriota. Stotine hiljada aktivista građanskog društva, koji su prošlog meseca redovno protestovali u znak podrške njihovoj voljenoj jedinstvenoj Makedoniji, kao i popluparni novinari, poput Milenka Nedelkovskog i Mirke Velinovske, u budućnosti bi mogli da formiraju jezgro novog promakedonskog pokreta.
To je od ključnog značaja, budući da je široko uvrežen stav da će Zaev – kao mnogo puta dosad – promeniti mišljenje i poništiti potpisani sporazum o izbacivanju Tiranske platforme iz svoje agende premda možda neće otvoreno saopštiti svoje namere. Uostalom, on neće moći da vlada bez podrške albanskih opozicionih partija, koje su mu omogućile da formira koaliciju, pa će verovatno biti prinuđen da čini svoj deo ustupaka iz prethodnog „dogovora“ sa njima da bi obezbedio kontinuitet političke podrške.
Svaki napredak u implementaciji Tiranske platforme će biti okidač za brzo odvijajuću i gotovo nepovratnu seriju događaja koja bi vrlo lako mogla da dovede do neminovne „federalizacije“, a time i de facto interne podele Republike Makedonije. Nakon toga bi moglo da usledi mnoštvo scenarija koji bi vodili do formalne podele zemlje između osnaženog zapadnog i oportunističkog istočnog suseda, što bi za posledicu imalo ponavljanje scenarija iz fašističke ere, kada su antičku Makedoniju okupirali Hitlerovi albanski i bugarski saveznici.
PROKSI MOTIVACIJE NOVOG HLADNOG RATA
Koliko god traumatičan za makedonske patriote, ovaj scenario iz noćnih mora je zastrašujuće verovatan zbog dinamike koja bi bila pokrenuta u slučaju „federalizacije“ njihove zemlje, koja je deo geostrateške igre moći SAD i njihovih unipolarnih saveznika, koji žele da zadrže kontrolni uticaj u svetlu ruskih i kineskih megaprojekata na Balkanu koji bi trebalo da prođu kroz ovu kontinentalnu zemlju. SAD bi tako bile u mogućnosti da u Makedoniji spreče izgradnju gasovoda Balkanski tok i brzu železnicu kao deo projekta balkanskog Puta svile, ili da pasivno dopuste da ti projekti budu izgrađeni zarad sticanja ucenjivačkog potencijala.
Teško da će se Rusija i Kina osećati lagodno u situaciji gde njihove megaprojekte SAD kontrolišu na takav način, pa bi obe zemlje, ukoliko zaključe da je podela Makedonije neizbežna, mogle potražiti alternativne pravce. Kina bi mogla da Balkanski put svile zameni slovensko-mađarskim železničkim koridorom ka Centralnoj i Istočnoj Evropi, koji bi možda i više odgovarao Pekingu jer u potpunosti zaobilazi balkanska konfliktna područja, a dobro se uklapa i sa obližnjom Venecijom, koja ima funkciju kineske kapije ka Nemačkoj i Zapadnoj Evropi. Rusija bi, sa svoje strane, mogla da počne pregovore sa Bugarskom o obnavljanju Južnog toka iako bi ovo maloj Sofiji dalo nesrazmeno veliki uticaj nad moćnom Moskvom u bilo kakvim budućim razgovorima.
Multilateralni projekti nisu jedina stvar koja bi mogla biti reorganizovana nakon „federalne“ podele Makedonije i verovatne disolucije koja bi usledila, već, nakon još jednog – moguće i poslednjeg – otvaranja Pandorine kutije teritorijalnih podela i balkanska geopolitika u celini.
Brisanje Makedonije sa mape bi samo po sebi dovelo do velike krize na Balkanu i u Evropi, a u širem okviru bi SAD i Rusija bile prisiljene na konfrontaciju. Ovo nije „teorija zavere“ budući da se Timoti Les, bivši britanski diplomata i pripadnik „duboke države“, još od prošle godine javno zalaže da Zapad prekroji balkanske granice, a deo njegovog plana je nestanak Republike Makedonije.
„Velika Albanija“, kao rastući geopolitički zombi iz fašističke ere, progutala bi veliki deo Makedonije i posledično „formalizovala“ svoje ekspanizonističke pretenzije na – od NATO okupiranu – srpsku provinciju Kosovo, a možda i druge delove Srbije, Crne Gore, i Grčke, što bi automatski ubrzalo ostatak Lesovog projekta koji uključuje demontažu identitetski krhke Bosne i Hercegovine na tri konstitutivna dela. Strateška pozadina svega ovoga je to što Turska i zalivske zemlje jačaju uticaj na balkanske muslimane u Bosni i Albaniji, Rusija jača meku moć među civilizacijski srodnim pravoslavcima, dok SAD ostaju regionalni vojni hegemon zbog svoje druge po veličini evropske ispostave – baze Bondstil na okupiranom Kosovu.
RAT PROTIV SRBA
Američka pozicija u srcu ovog transnacionalnog regionalnog konfliktnog kotla omogućava Pentagonu da raspiruje varnice destabilizacije u pravcu koji odgovara njegovim širim strateškim interesima, koji se mogu sumirati kao uništenje Srbije. Ne samo što „Velika Albanija“ pored Kosova predstavlja pretnju i drugim srpskim regionima (naročito Preševskoj dolini i Raškoj) koji će se dodatno usijati ako geopolitička zver proguta Makedoniju, već bi i raspad Bosne mogao dovesti do trećeg etničkog čišćenja Srba od kraja Hladnog rata.
Ne treba zaboraviti kako je leta 1995. godine u hrvatskim operacijama „Bljesak“ i „Oluja“ – iza kojih je stajao NATO – brutalno proterano preko četvrt miliona Srba koji su vekovima živeli u takozvanoj Srpskoj Krajini. Stoga nije nezamislivo da hrvatski „nacionalisti / šovinisti“ (politički korektni termini evropskog žargona za suštinske sociokulturne i/ili geopolitičke naslednike ustaša) iz Zagreba raspad Bosne dožive kao drugu istorijsku šansu za čišćenje Srba iz Republike Srpske – kao što su ih očistili iz Srpske Krajine – i povratak granice Nezavisne Države Hrvatske, koju su iscrtali nacisti.
Pored toga, srpska Autonomna Pokrajina Vojvodina takođe je potencijalna meta Velike Hrvatske, koju podržavaju Amerikanci i za koju se može očekivati da nikne iz Lesovog priželjkivanog raspada Bosne. Premda je u ovom slučaju pretnja više hibridne nego konvencionalne prirode, ipak je jednako opasna ako se ima u vidu crnogorski presedan.
SAD i njihova NVO armija uspešno su odgajili dovoljno poseban regionalno-politički identitet crnogorskih Srba da 2006. prividno „verifikuju“ pokradeni separatistički „referendum“ diktatora Mila Đukanovića, što je bio prvi put u istoriji da se srpski narod „svojevoljno“ otcepi od svoje domovine. Nešto slično se takođe planira i za Vojvodinu iako bi to na kraju moglo da rezultira unutrašnjom podelom na „za“ i „protiv“ „identitetskog federalizma“, a ne otvorenim formiranjem separatističke države.
Tendencija postmodernih hibridnih ratova je da inkluzivne identitete atomizuju na ekskluzivne podkomponente, što bi u ovom slučaju vodilo ka daljoj regionalnoj fragmentaciji jedinstvenog istorijsko-civilizacijskog srpskog prostora na labavi savez regiocentričnih državica zasnovan na „federalnom“ ustavu.
Ovo je poslednja faza Rata protiv Srba, kao neodvojivog dela Rata protiv Rusije, koji se uklapa u kontinuitet nemilosrdnih hibridnih konflikata kojima su u posthladnoratovskom periodu napadnute južno-slovenske zemlje.
Rat protiv Srba već je doveo do etničkog čišćenja Srpske Krajine na teritoriji današnje Hrvatske, njihovog statusa građana drugog reda u Bosni, identitetske transformacije polovine stanovnika iz Srba u „Crnogorce“ u danas nezavisnoj crnogorskoj priobalnoj državi, paklene NATO okupacije i velikoalbanskog etničkog čišćenja u Pokrajini Kosovo i bombama nametnutog neoliberalnog siromaštva u ostatku Srbije, pa nije nezamislivo da poslednji korak bude dodatna fragmentacija ostatka srpske države kroz scenario unutrašnje podele putem „identitetskog federalizma“, koji bi, kao što je opisano iznad, usledio u Vojvodini nakon što bi Makedonija bila izbrisana sa mape.
Na kraju, kad se sagleda šira slika trebalo bi da je evidentno kako SAD nisu rešile krizu u Makedoniji, već su je svesno produbile sa namerom da kroz realizaciju Lesovog plana teritorijalne prekompozicije potkopaju regionalne multipolarne megaprojekte i višedecenijski rat protiv Srba uvedu u završnu fazu.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
